Draganova nagrada Draganova nagrada 2018.

Zlatomir (Inđija): Kupari 1978.

Priča sa IV konkursa za najbolji putopis starijih osoba „Draganova nagrada“, kategorija „Najbolja muška putopisna priča“.

Slika: Uspavana nimfa, Teodor Šaserio


Napomena Penzina: Priča je erotska.


Osvanulo je divno julsko jutro. Ustao sam iz postelje i krenuo prema otvorenoj terasi naše sobe, odakle je dopirao žagor i smeh uranilih šetača. Izišao sam na terasu i pogledao prema moru, prizor je bio veličanstven. More se blistalo i izgledalo kao ogledalo u kome se ogledalo nebo.

„Dobro jutro! Koliko je sati?“, iznenada sam čuo pozdrav i pitanje dobivši poljubac. Trgao sam se, a ona se detinje nasmejala.

„Sada je devet“, odgovorio sam gledajući je pohotno. Odmah je primetila i rekla:

„Nije ti dosta, pa zbog toga smo ostali bez doručka.“

„Mani maslac i čaj“, uzvratio sam i dalje je gledajući požudno. Ona se okrenula, prešla preko sobe i došla do plakara u malom predsoblju. Sa sebe je svukla kako sam ja to nazivao – komarnik spavaćicu i bezazleno rekla:

„Kada se istuširam i spremim, vodiš me negde na doručak. Čuj, znaš li gde ima mleka? Prijala bi mi bar jedna šolja.“

„Znam“, rekao sam hvatajući je obema šakama za gole grudi koje su nemirno poigravale kao dva prelepa bela jagnjeta koja skakućući zadirkuju jedno drugo.

„Hej! Ostavi to. Kada ću ja doručkovati?“, rekla mi je, smejući se na sav glas.

„Čim ja popijem svoje mleko“, odgovorio sam drhtavim glasom punim uzbuđenja noseći je prema ležaju u sobi. Spuštajući je na ležaj, poljubih joj vrhove bradavica koje su već bile čvrste. Kao da je do tada nisam imao u postelji, svom žestinom sam se bacio na njeno nago, mlečnobelo telo, sejući poljupce po njemu.

„Mili moj“, šaputala je dok sam prevlačio jezik preko očvrslih, tamno smeđih bradavica. Znao sam da sada mogu dalje, sasvim se opustila. Kao nikad do tada, ni malo nežno, uđoh u nju ropćući kao samrtnik. Ona me opasa nogama, zasu poljupcima glasno uzdišući. Svoje divno izvajano telo je podizala od postelje, kao da ispod nje gori vatra. Da, vatra je zaista gorela, ali u našim srcima, telima i dušama pružajući nam sve ono što mladost i ljubav mogu da pruže iskreno zaljubljenima.

Po završetku ljubavne zabave, ona ustade i pođe prema kupatilu, ja sam gledao za njom, diveći joj se. Neočekivano je zastala, okrenula se prema meni i kroz smeh koji neodoljivo privlači i pleni, reče:

„Bi li mogao još?“

Istog trenutka kao gazela, uskoči u kupatilo i za sobom zaključa vrata. Ostao sam na ležaju, slušao šuštanje vode i zamišljao te sićušne kapi kako miluju njeno telo, osećajući neku ljubomoru prema njima.

Šuštanje vode prestade, čulo se samo njeno tiho, umilno pevušenje. Ubrzo zatim je izašla iz kupatila i prišla plakaru u predsoblju koji beše naspram sobnih vrata. Ponovo sam video njeno nago telo, bila mi je okrenuta leđima. Krv u meni poče ponovo da ključa.

Iz pregrade plakara ispadoše njene sunčane naočare i padoše na pod pored njenih nogu. Sagla se da ih dohvati. U tom položaju između njenih divnih, kao rukom vajanih, butina, ispod veličanstveno oblikovane zadnjice, ukazale su se stidnice obrasle gustom, crnom dlakom. Izgledala je kao kakva vučica poluotvorenih čeljusti koja izviruje između belih, mermernih stena iščekujući plen. Krv mi jurnu u glavu, a u ušima mi počeše odzvanjati njene reči: „Bi li mogao još?“

Hitro kao tigar što iz zasede skače na žrtvu, divlje je dočepah u naručje i bacih na ležaj.

„Šališ se, zar ne?“, rekla mi je gledajući me pravo u oči.

„Ne, malena“, rekoh i divljački nasrnuh na nju. Nije se opirala, predala mi se. U tom ljubavnom zanosu ili ludilu, ne znam, ljubio sam svaki deo njenog predivno oblikovanog tela, pa tek tada uđoh u nju.

Koliko smo ostali na ležaju, ne znam, ali posle izliva strasti, prvi ustadoh i pođoh prema kupatilu. Iziđoh u predsoblje i videh da su vrata na njemu napola otvorena. Brzo sam ih zatvorio, vratio se u sobu rekavši:

„Imali smo posetu, malena.“

„Kako? Kada?“, promucala je gledajući me začuđeno.

„Ništa strašno, verovatno je sobarica htela da pospremi sobu, pa kada nas je videla u akciji, ode zaboravivši da zatvori vrata. Ustajući sa ležaja ona kaza:

„Eh, da se bar javila, kakav si bio, mogao si i nju usrećiti.“

Na tu njenu opasku smo se oboje dugo i glasno smejali. Pošto smo se istuširali, oblačeći se ona dobaci:

„Ovoga jutra si prošao mnogo bolje od mene. Ja ostadoh gladna, a ti si svoje mleko popio i to pred publikom. Ostala sam bez doručka, bez ručka neću.“

U šali se spremismo i zagrljeni pođosmo prema sali za ručavanje.

*

Iako narod tvrdi da je vreme najbolji brisač svega što ostaje daleko iza nas, kod mene nije. Od tog divnog, neponovljivog julskog jutra prođe zaista mnogo vremena, a ono još uvek živi duboko u mojoj duši.

Zlatomir Borovnica, 62 godine
pisac, pesnik i aforističar, Inđija


About the author

Penzin

Penzin je portal posvećen pitanjima starenja i poznih godina, kao i posledica koje će ovaj trend imati na pojedinca i društvo. Penzin edukuje, informiše i podseća na važne probleme i moguća rešenja za one koji se pripremaju ili su već u poznijim godinama, za one koji žele na vreme da razmotre sve mogućnosti, za one koji se staraju o ostarelim roditeljima, bakama i dekama. Za sve nas...

Tefter

Tefter

Draganova nagrada

Draganova nagrada - nagradni konkurs za najbolje putopisne priče i pesme starijih

Isplata penzija