Priručnik za opštu javnost „Za nultu toleranciju diskriminacije prema starijim osobama“

Priručnik za opštu javnost „Za nultu toleranciju diskriminacije prema starijim osobama“

U okviru kampanje „Za nultu toleranciju diskriminacije prema starijim osobama„, udruženja građana „Snaga prijateljstvo – Amity„, „Laris“ i „Kokoro“, a uz podršku Kancelarije za ljudska i manjinska prava, objavila su priručnike za opštu javnost i za starije osobe. U ovom članku, integralno prenosimo tekst Priručnika za opštu javnost.

Fotografija: FB strana Amity

Nekoliko reči o starijima u Srbiji

Nije potrebna velika nauka i poznavanje statističkih pokazatelja da bi se uočilo da je Srbija zemlja sa sve starijim stanovništvom. Dovoljno je okrenuti se okolo, na ulici ili u autobusu, i videti amhom starija lica. Ako odete u neku seosku sredinu ili se nalazite u njoj, posebno u brdsko-planinskim krajevima, može se desiti da su 40-godišnjaci najmlađi žtelji tog sela.

Sve ovo potvrđuje i Popis stanovništva iz 2011. godine, kada je u Srbiji, među 7.186.862 stanovnika, bilo 1.250316 onih koji su stari 65 i više godina (17,4%). Prosečna starost stanovništva u momentu popisa bila je 42,2 godine, što Srbiju svrstava u demografski „stare“ zemlje. Udeo starih sa 80 i više godina povećan je sa 1,94%, odnosno sa 145.500 (Popis 2002) na 3,59%, odnosno na 258.000 u 2011. godini (Popis 2011). Danas (2016) ih je sigurno i više.

Proces demografskog starenja nastaviće se i u neposrednoj budućnosti. Povećan broj starijih osoba uvećava potrebu da se odgovori na specifične izazove u poštovanju njihovih ljudskih prava i borbi protiv diskriminacije.

Šta je diskriminacija?

Zakonska definicija
(Član 2, Zakona o diskriminaciji „Službeni glasnik RS“ broj 22/2009.)

Izrazi „diskriminacija“ i „diskriminatorsko postupanje“ označavaju svako neopravdano pravljenje razlike ili nejednako postupanje, odnosno propuštanje (isključivanje, ograničavanje ili davanje prvenstva), u odnosu na lica ili grupe, kao i na članove njihovih porodica ili njima bliska lica, na otvoren ili prikriven način, a koji se zasniva na rasi, boji kože, precima, državljanstvu, nacionalnoj čkim ubeđenjima, polu, rodnom identitetu, seksualnoj orijentaciji, imovnom stanju, rođenju, genetskim osobenostima, zdravstvenom stanju, invaliditetu, bračnom i porodičnom statusu, osuđivanosti, starosnom dobu, izgledu, članstvu u političkim, sindikalnim i drugim organizacijama i drugim stvarnim, odnosno pretpostavljenim ličnim svojstvima.

Da pojednostavimo…

Iako diskriminacija postoji od kada postoji i društvo u njegovom organizovanom obliku, poslednjih godina se sve više o njoj govori, a neretko i bez jasnog razumevanja šta ona znači. Najjednostavnije rečeno, do diskriminacije dolazi kada se prema licu postupa gore (nepovoljnije) u odnosu na druga lica zbog nekog njegovog ličnog svojstva (pol, nacionalnost, starosno doba, invaliditet i dr). To je neposredna diskriminacija koja se obično lako uočava. Nekada se, međutim, diskriminacija vrši posredno. Do nje dolazi kada se postupa jednako prema svima, ali to određene ljude stavlja u nejednak položaj u odnosu na druge.

Neretko, i danas mnogi misle da izvesne grupe ljudi, određene nekim ličnim svojstvom (godinama, zdravstvenim stanjem, nacionalnošću…), treba da imaju manja ili veća prava u odnosu na druge. U pojedinim slučajevima, ponašanje zasnovano na tom mišljenju se pravda kulturološkim nasleđem ili unapred uspostavljenim stavovima baziranim na predrasudama i stereotipima. Upravo takvo ili takva mišljenja predstavljaju razlog pojave diskriminacije u društvu.

Jedan od širokorasprostranjenih vidova diskriminacije jeste diskriminacija na osnovu starosnog doba (starosna diskriminacija), koja najčešće pogađa starije osobe. Kao primer starosne diskriminacije, možemo uzeti situaciju u kojoj poslodavac na obuku ili prekvalifikaciju šalje samo zaposlene koji pripadaju određenoj starosnoj dobi, bez obzira na njihove kvalifikacije, radnu poziciju i slično (recimo, samo mlađe od 55 godina). Ili ako poslodavac u oglasu za posao, koji može da obavlja svako ko je radno sposoban uz određene kvalifikacije, traži lice do 35 godina starosti, čime se isključuju stariji radnici, uprkos kvalifikacijama i iskustvu koje poseduju.

Važno je napomenuti da diskriminacija ne nastaje samo u slučajevima kada neko učini nešto neprihvatljivo drugom licu ili grupi, već i kada propusti da učini ono što je nužno da bi pripadnici određene društvene grupe imali jednak pristup pravu koje im pripada. Tako, na primer, propuštanje zdravstvene ustanove da postavi rampu za savladavanje stepenika predstavlja jasan primer diskriminacije, ne samo prema osobama sa invaliditetom, već i drugima kojima bi postavljanje te rampe olakšalo kretanje (npr. roditeljima sa malom decom u kolicima). Ovo je neposredna diskriminacija.

Posredna diskriminacija se teže uočava. Tako je, na primer, kada nadležni iz neke ustanove bitne informacije za korisnike usluga okače na oglasnu tablu, ali su one ispisane sitnim slovima koje starijene osobe ili slabovidi teže mogu da pročitaju ili uopšte ne mogu da pročitaju. Oni su posredno diskriminisani jer su zbog takve prakse u nejednakom položaju u pogledu mogućnosti da budu informisani.

Zakon o zabrani diskriminacije posebno definiše teške oblike diskriminacije koji izazivaju naročito štetne posledice. Neki od primera teške diskriminacije su:

  • diskriminacija od strane organa javne vlastii u postupku pred organom javne vlasti;
  • diskriminacija putem javnih glasila;
  • diskriminacija po osnovu dva ili više ličnih svojstava (višestruka diskriminacija – npr. diskriminacija po osnovu starosne dobi, pola i zdravstvenog stanja – starija žena sa invaliditetom);
  • diskriminacija izvršena više puta (ponovljena diskriminacija)
  • diskriminacija u dužem vremenskom periodu prema istoj osobi, itd.

Važno je da napomenemo da nije svako pravljenje razlike diskriminatorno. Iako nije uvek lako utvrditi da li je neko pravljenje razlike nedopušteno, u većini slučajeva je to lako utvrditi.

Treba imati u vidu da je u nekim situacijama opravdano da se za određene društvene grupe koje su u nejednakom položaju sa ostalim građanima uvedu neke posebne povoljnosti kako bi se otklonila ova nejednakost. Te povoljnosti su posebne mere i one su dopuštene i one ne predstavljaju diskriminaciju. Tako se, na primer, uvode posebne mere za zapošljavanje osoba sa invaliditetom jer su oni na tržištu rada u nepovoljnijem položaju u odnosu na lica koja nemaju invaliditet.

U svakodnevnom životu, često se daje prednost nekim licima koja se nalaze u posebnoj situaciji.

Tako, na primer, kada stariju osobu propustimo da preko reda obavi posao na bankarskom šalteru, kako ne bi dugo stajala u redu, ovo pravljenje razlike nije diskriminatorno, jer postoji objektivno opravdanje za takav postupak.

Ko može biti diskriminisan, a ko diskriminiše?

Odgovor na ovo pitanje je jednostavan. Svako od nas može biti žrtva diskriminacije, pri čemu žrtva ne mora biti samo pojedinac, već to može biti i grupa ljudi koju povezuje neko lično svojstvo (npr. godine starosti, zdravstveno stanje, pripadnost nekoj nacionalnoj ili verskoj zajednici i dr).

Diskriminaciju može izvršiti svako, počev od putnika u autobusu, šalterskog službenika, službenika u javnoj ustanovi, lekara, policajca, člana porodice…

Zbog čega se diskriminacija vrši?

Najčešći uzroci diskriminacije su predrasude i stereotipi koje pojedini ljudi imaju o drugim ljudima, odnosno grupama.

Šta su predrasude?

Predrasude prema određenom pojedincu ili društvenoj grupi nastaju kao posledica definisanog stava, bez dovoljnog poznavanja tog ojedinca ili društvene grupe. Upravo iz tog razloga, predrasude nastaju zbog neznanja, nedostatka vaspitanja ili naprosto kao kulturološka odrednica, po kojoj određene društvene grupe treba držati u određenom položaju – „tamo gde im je mesto“. Neke od predrasuda prema starijima su: škrtost, svadljivost, ružnoća, tvrdoglavost… One nekada mogu dovesti do netrpeljivosti prema starijim osobama.

Šta su stereotipi?

Stereotipi se zasnivaju na pretpostavci da pripadnici određene grupe imaju određene osobine, najčešće negativne, koje su samo njima svojstvene i po kojima se razlikuju od drugi grupa. Najčešći stereotipi koji se odnose na starije osobe su:

  • njihovo vreme je prošlo
  • oni su teret društvu
  • ne mogu da prime novo znanje i steknu nove veštine
  • bolesni i bespomoćni
  • zaboravni i senilni

Istine su sasvim drugačije

Svaki period života ima svoj značaj, svoje mesto, svoje vrednosti i specifičnosti i, jednostavno, nisu uporedivi. Sigurno je da čovek sa svojih 70 godina ne može da se bavi aktivno sportom kao što je to mogao u svvojim mlađim godinama, ali i on može da trči maraton i da vežba.

Stariji ljudi kao teret društvu – istina ili zabluda: Tek svaka četvrta osoba sa 65 ili više godina ima potrebu za nekim vidom podrške za samostalno funkcionisanje u okviru stana, kuće, lokalne zajednice. Većina njih radi do  duboke starosti, izdržavajući i sebe, a u ponekim situacijama i druge, bilo kroz plaćeni ili neplaćeni rad. Koliko vredi to što bake i deke čuvaju unuke, spremaju ručkove svojoj deci, dok su oni na poslu ili van kuće? Koliko je starijih žena koje brinu o bolesnim članovima porodice? Koliko njih se volonterski angažuje na pomoći drugim nemoćnim starijima, ali i mlađim članovima zajednice, kada je to potrebno (na primer, od ukupnog broja aktivnih volontera u Crvenom krstu Savski venac, gotovo 30% su ljudi starije životne dobi)?

Sposobnost učenja i pamćenja se smanjuje sa godinama – istina ili zabluda: Tačno je da stariji ljudi više ne pamte brzo, kao što su to mogli u mlađoj životnoj dobi, ali oni jesu sposobni da uče i unapređuju svoja znanja i svoje veštine. Godine starosti nisu presudne za sposobnost učenja i primanja novog znanja, već motivacija, stil učenja, praktična primena naučenog, mentalne sposobnosti pojedinca i dostupnost novih znanja. Na sposobnost pamćenja može uticati bolest, stres, zabrinutost, a to je svojstveno za bilo koji uzrast, tj. starosnu dob.

Svi stari su bolesni – istina ili zabluda: Činjenica je da se neki zdravstveni problemi češće javljaju kod starijih osoba, ali bolest i/ili invalidnost nije obavezni deo starenja, posebno ne kada govorimo o „mlađoj starosti“. Osoba stara 60 godina, u Srbiji, može da očekuje još 19 godina života, od kojih 16 godina života u zdravlju. Značajnije zdravstvene probleme češće imaju osobe u dubokoj starosti.

Senilni (zaboravni) starci – istina ili zabluda: Nisu stariji ljudi baš toliko zaboravni i senilni. Tek svaka deseta osoba starija od 65 godina pati od nekog oblika psihičke izmenjenosti. Demencija je zastupljena kod 6-10% starijih od 65, a češće se javlja kod onih sa 80 i više godina.

Škrtost, tvrdoglavost, svadljivost… – istina ili zabluda: One mogu biti svojstvene pojedincima iz bilo koje uzrasne grupe.

Zašto je diskriminacija neprihvatljiva?

Poznato je da čovek najveće razumevanje ima prema onim stvarima i događajima koje ima u svom ličnom iskustvu, pa isto tako, teško je razumeti zašto je diskriminacija neprihvatljiva, ukoliko niste bili žrtva diskriminacije.

Pokušajte na trenutak da se izmestite iz vremena u kome jeste i da zamislite sebe u trećoj životnoj dobi, odnosno da imate 65 i više godina.

Bili ste priznati član društva, uspešni na poslu i u privatnom životu. Prepreke za vas nisu postojale. Verovatno ste sve mogli da kontrolišete izuzev vremena koje i mimo vaše volje teče. Sada ste ušli u treću životnu dob, a želja za životom i potrebe ostaju iste. Onda najednom, želite nešto da kupite, a bakarski službenik vam kaže: „Žao nam je, odobravamo kredite samo mlađima od 65 godina.“ Razočarani postupkom, rešite da, od ušteđevine koju imate, otputujete negde na 10-ak dana, kako biste pobegli od surove realnosti, a agent putnog osiguranja kaže: „Žao mi je, ali ne odobravamo osiguranje starijima od 65 godina.“ Vraćate se kući, javnim prevozom, u kome je gužva, i čujete mlađe kako gunđaju: „Šta će ovi penzosi u ovo doba u busu…?“ Razočarani u društvo i sistem oko vas, mir želite naći u svojoj porodici. A onda, u nekom trenutku, deca kažu: „Sedi u svojoj sobi, došli su nam u posetu prijatelji…“, a kada vama neko treba da dođe u posetu, deca to ne dozvoljavaju! Kasnije kažu: „Znaš, ti si star, tebi sad i ne treba mnogo. Šta misliš da odeš u Dom? Tako ćemo imati više mesta u kući.“

A sve se to desilo između dva rođendana… Juče ste bili za godinu mlađi i vrata su bila otvorena, a sad najednom, kao da ih i nema.

Sve su ovo diskriminatorna ponašanja prema starijima, koja ih praktično isključuju iz društvenog života, i stavljaju na margine društva. To može dovesti do:

  • povećanja broja obolelih od hroničnih bolesti, depresivnih i suicidnih stanja kod starijih
  • života sa raznim uskraćenostima, pa i života u siromaštvu
  • zanemarivanja, zlostavljanja i nasilja nad njima
  • toga da sami sebe ubeđuju da nisu dovoljno vredni, te gube samopouzdanje.

Zato je diskriminacija neprihvatljiva. Protiv nje se možemo boriti:

  • promovisanjem tolerantnog ponašanja prema starijim osobama
  • adekvatnim vaspitanjem dece i mladih u odnosu prema starijima, kako ličnim primerom, tako i promocijom međugeneracijske solidarnosti
  • podsticanjem starijih osoba da o diskriminaciji ne ćute i, konačno,
  • prijavljivanjem diskriminacije podnošenjem pritužbi.

A šta država radi po tom pitanju?

Vlada Republike Srbije je usvojila Strategiju prevencije i zaštite od diskriminacije za period 2013-2018, kao i Akcioni plan za njenu primenu. U ovoj strategiji, starije osobe su prepoznate kao jedna od devet osetljivih društvenih grupa i formulisan je posebni opšti cilj za unapređenje njihovog statusa i položaja kroz zakonodavne i druge reforme, sprečavanje i ukidanje diskriminatorskih praksi, praćenje i sprovođenje drugih, postojećih strategija i promena javnih politika, naročito u oblastima koje mogu da budu „izvor diskriminacije“.

Posebni ciljevi Strategije za osetljivu grupu starije osobe su:

» Smanjenje siromaštva i poboljšanje materijalnog položaja starijih – kroz neophodne reforme penzijskog i sistema socijalne zaštite. Obezbediti minimum davanja za starije koji nemaju redovna lična primanja, prihode od imovine i nemaju srodnike koji su u mogućnosti da ih izdržavaju.

» Sprečavanje porodičnog i/ili drugog nasilja nad starijima – kroz unapređenje normativnog okvira krivično-pravne zaštite starijih od nasilja u porodici. Inkriminisati zanemarivanje i zlostavljanje starijih kao posebno krivično delo.

» Pružanje usluga – kroz promenu diskriminatorskih praksi u vezi sa pružanjem usluga starijim licima u različitim oblicima, kojima se krši princip jednakosti i zabrane diskriminacije (npr. u oblasti bankarskog poslovanja i sl).

» Zdravstvena i socijalna zaštita – kroz obezbeđivanje usluga podrške u zajednici, posebno starijima iz ruralnih sredina, ženama i osobama sa invaliditetom. Obezbediti usluge starijima na domskom smeštaju u skladu sa individualnim potrebama korisnika, a ne sa organizacionim potrebama pružalaca usluga. Obezbediti stvarnu jednakost u pristupu službama zdravstvene zaštite, jednakom pružanju medicinskih intervencija i činjenju dostupnim terapija i dijagnostičkih procedura, bez obzira na godine starosti.

» Učešće u društvenom životu – kroz preuzimanje mera afirmativne akcije u kojima će se podstaći integracija i aktivno učešće starijih lica u razvoju društva zasnovanog na principu jednakosti. Preduzeti mere za potpunije zadovoljavanje kulturnih i rekreativnih potreba starijih. Obezbediti odgovarajuću edukaciju starijih kao potrošača.

» Obrazovanje – kroz sprovođenje obrazovnih programa putem kojih bi se omogućila prekvalifikacija, dokvalifikacija i drugi oblici usavršavanja starijih radnika koji su ostali bez posla, kako bi oni bili konkurentni na tržištu rada. Podsticati doživotno obrazovanje kroz uključivanje svih generacija u proces doživotnog učenja.

Zakon o zabrani diskriminacije definiše neke preventivne radnje da do diskriminacije ne dođe, ali isto tako definiše i postupke koje treba preduzeti ukoliko se diskriminacija dogodi.

Postupci za zaštitu od diskriminacije

Pritužbe državnim organima i javnim službama

Ako osoba bude diskriminisana od strane državnih službenika ili zaposlenih u javnim ustanovama, potrebno je što pre otići kod šefa (rukovodilac, direktor ili drugi nadređeni) ustanove u kojoj se diskriminacija dogodila i podneti pritužbu u pisanom obliku. U pritužbi, opisuje se događaj (vreme, mesto i po mogućstvu, ime osobe na čije ponašanje se žali), ostavljaju kontakt-podaci i obavezno navodi da se želi odgovor na pritužbu. U tom slučaju, Zakonom je propisano da su državni organi u obavezi da odgovore u roku od 15 dana od prijema pritužbe.

U slučaju da se diskriminatorno ponašanje javi u službi zdravstvene zaštite, prvo se treba obratiti radniku koji rukovodi procesom rada ili direktoru zdravstvene ustanove, viziti u bolnici ili savetniku za zaštitu prava pacijenata (adresa je istaknuta u svakoj zdravstvenoj ustanovi).

Ukoliko se prigovor podnosi Zaštitniku prava pacijenata, podnosi se pisanim putem, a nakon njegovog podnošenja, Zaštitnik je dužan da se u roku od osam dana izjasni o svojim nalazima. Osim toga, pacijent ima pravo da se obrati i zdravstvenoj inspekciji, koja ima posebna ovlašćenja da reaguje na slučajeve diskriminacije.

Poverenik za zaštitu ravnopravnosti

Zakon o zabrani diskriminacije iz 2009. godine uveo je instituciju Poverenika za zaštitu ravnopravnosti, kao nezavisni državni organ koji se bavi zaštitom građana od diskriminacije. Ukoliko je neko žrtva diskriminacije, uvek može da podnese pritužbu ovom organu koji je dužan da sprovede postupak, ispita da li je do diskriminacije došlo i o tome da svoje mišljenje. Ako utvrdi da je do diskriminacije došlo, Poverenik diskriminatoru preporučuje kako da otkloni posledice diskriminacije. U nekim slučajevima može preporučiti da žrtva i diskriminator pokušaju mirnim putem da reše nastalu situaciju, uz pomoć posrednika. Poverenik je ovlašćen i da podnosi prekršajne i krivične prijave, a može pokrenuti, uz saglasnost diskriminisanog lica, i parnicu za zaštitu od diskriminacije.

Poverenik ne može postupati po pritužbi ako je povodom istog slučaja diskriminacije u toku ili je već sproveden sudski postupak.

Poželjno je pritužbu podneti u pisanoj formi. Uz pritužbu bi bilo korisno priložiti i neki dokaz ukoliko osoba njime raspolaže. Važno je napomenuti da se na pritužbe Povereniku ne plaćaju nikakve takse.

Adresa Poverenika je:

Poverenik za zaštitu ravnopravnosti,
Beogradska 70, 11000 Beograd
tel. 011/243 81 84

Sudsku zaštitu kao sredstvo uvek može da iskoristi kako žrtva diskriminacije, tako i osoba koja uz njenu saglasnost, može podneti prijavu. Prijavu može podneti i Poverenik za ravnopravnost.

Organizacije civilnog društva, u zavisnosti od rseursa kojima raspolažu, mogu pružiti savetodavnu podršku, davanjem smernica za postupanje u slučaju diskriminacije, ali i na način da, uz ovlašćenje, one podnesu pritužbu Povereniku, inspektoru ili sudu.

Moralna i građanska obaveza svakog od nas je da ne zatvara oči pred bilo čijim diskriminatornim ponašanjem.

Suzbijanjem diskriminacije starijih,
investiramo u sopstvenu starost!


Projekat „Za nultu toleranciju diskriminacije prema starijim osobama“ sprovodi se u okviru programa Kancelarije za ljudska i manjinska prava „Sprovođenje antidiskriminacionih politika u Republici Srbiji“. 

2 komentara

  • Postovani,
    hvala vam za Vasu nameru sa ovim tekstom.
    Prevideli ste medjutim verovatno, ili Vi ili Vas Dizajner teksta da su ova bledunjava i sivuljava slova prvorazredna diskriminacija i atak na citljivost teksta.
    Ta pojava je kao sto znate i uocavate opsta pomodna pojava u elektronskom pisanom tekstu. Tekstovi su necitki , nevidljivi i iritantni !!! Stoga Vas molim da uticete i sire i opste na to da je osnovni smisao sledeci : da je pisani tekst za citanje a ne za „Gizajnerske kerefeke“ i da je elmentarna pristojnost i obaveza, kako jasan govor tako i citka i vidljiva slova.
    Srdacan pozdrav i nada za Vasu podrsku i uspesan uticaj.
    Ruzica

    Odgovori

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *