Vukosava (Novi Sad): Božanski Olimp

Priča sa IV konkursa za najbolji putopis starijih osoba „Draganova nagrada“, kategorija „Najbolja priča o putovanju u inostranstvo“.

Najlepši poklon koji čovek dobija rođenjem je sposobnost da pamti i da se seća i lepog i manje lepog, te se i ja često setim aprila u Grčkoj jedne davne godine u vreme Uskrsa.

Šetamo ulicama Soluna, moj muž i ja, i gledamo kako Grci dolaze po mraku u crkvu i svi, ko u kolima, ko kao pešak, svi oni nose u ruci upaljenu sveću. Ceo grad izgleda svečano sa ponoćnim svetlucanjem sveća.

Sutradan krećemo mi, planinari iz Beograda, na Olimp autobusima dokle se to može, a to je do podnožja planine. Muž i ja nismo bili planinari, ali smo voleli društvo i planinu. Bilo ih je tu još koji, takođe, nisu bili planinari, ali su voleli taj planinarski život, druženje uz pesmu i muziku i uz skroman planinarski obrok. Najčešće bi neko od planinara poneo neki instrument – gitaru ili harmoniku; to je bila vesela družina.

Ovog puta smo bili obavešteni da je planinarski dom u podnožju Olimpa gde ćemo prenoćiti mi koji se nećemo penjati gore na planinu. Tu čekamo planinare da se vrate posle osvajanja vrha Olimpa.

Autobusom smo išli koliko je bilo moguće zbog prohodnosti puta. Naišli smo na ogromnu stenu koja se našla na sredini puta kojim treba da prođemo. Svi smo izašli iz autobusa i prvo se slikali pored te stenovite gromade. Potom je nastala neravnopravna borba između uzjogunjene kamene lopte i naših momaka.

***

Naša ekipa se sastojala od mlađih i starijih boraca. Bilo je to smešno guženje, savijanje kičme, podupiranje. Dokazalo se i u životu da ne pobeđuje samo snaga već upornost i volja.

“Uraaa!” odjekivalo je. Uspelo je. Pobedili smo stenu!

Krenuli smo dalje, ali već smo počeli da se pitamo gde je Dom, jer je trebalo već da smo stigli do njega. Autobusi su stali jer se više nije moglo dalje. Vozači su okrenuli vozila i otišli nazad, s tim da sutra dođu po nas. Zavladala je mala zabuna i nelagodnost, ali krenuli smo svi napred pešice do tog doma.

Bilo nas je oko pedeset u grupi, pa smo krenuli napred. Oni što su bili pravi planinari imali su odgovarajuću opremu: ranac na leđima, jaknu, gojzerice, vunene dokolenice na nogama, kapu na glavi, a mi ostali, koji smo bili samo turisti, moglo bi se reći da nismo imali ništa. Bilo je proleće, toplo vreme pa smo tako bili i obučeni. Bila je i dama sa šeširom na glavi.

Ja sam bila u laganoj haljini, sandale na nogama i ponela malu tašnicu. Muž je imao na nogama lagane cipele. Ostali neplaninari, takođe, bili su lakše obučeni, ko džemper, ko jaknu.

Kolona je primoravala sve nas da idemo napred bez stajanja. penjali smo se jedan za drugim, sve više i više. Poglede smo upirali u visinu nadajući se da ćemo videti dom. Nikako, ni posle sat, dva nije bilo doma. Kolona je počela da se osipa, jer mi stariji nismo mogli da držimo tempo onih mladih. Tlo po kome smo hodali nije se moglo nazvati staza jer staze nije bilo. Kao da nikad niko nije prošao.

***

Tlo pod našim nogama bilo je svo od manjeg pločastog kamenja, koje se pod nogama osipalo i padalo nizbrdo zasipajući one iza. Ako bi neko nepažljivo stao na koju pločicu, postojala je mogućnost da se surva u ambis. Sve više smo se uspinjali. Definitivno, planinarskog doma nije bilo, a više nije bilo ni mogućnosti da se odustane od ove avanture. Moralo se samo napred kuda idu i ostali.

Od kolone više ništa nije ostalo. Pogledajući unazad duž litice, videle su se grupice, koje su sve slabije napredovale. Među nama je bila i jedna glumica, koja je po mojoj proceni, imala 110 kilograma, a nije bila baš ni mlada. Videli smo da su dva momka ukrstila ruke i nosila je kao u stolici.

Dan je polako odmicao. Krenuli smo u osam ujutru, a već je podne. Što smo bili na većoj visini, vegetacija se menjala. Ono na šta sam obratila pažnju u tim mukama, bilo je da ptice više ne cvrkuću jer ih više nije ni bilo. Sve manje je bilo četinarske šume. Polako se pokazivao samo go kamen.

Muž i ja smo ostali sami jer oni što su bili ispred nas, otišli su, a oni iza, nisu se ni videli. Stazica kojom smo obilazili ispupčenu stenu bila je tako uzana – samo za jedno stopalo. Lagano smo obgrlili stenu i naslonili se na nju da nas težina tela ne povuče na drugu stranu, u provaliju.

Ispod nas su se videli niži vrhovi planine obavijeni maglom.

***

Ja sam stajala bespomoćno zagrlivši stenu i plakala. Noge više nisam osećala, a bronhije su me toliko bolele da sam mislila da će iz njih svakog momenta da grune krv. Nisam mogla da dišem jer mi je svaki udah pričinjavao strahovit bol.

“Ja više ne mogu. Idi bez mene, a mene pusti da umrem. Gotova sam! Dalje ne mogu”

Naslonila sam čelo na planinu i u zagrljaju sa njom čekala smrt stojeći. Moj muž se uzrujao.

“Jao, kako kod kuće da kažem da te više nema?”

Čuvši ovo da je njegov problem šta će kod kuće da kaže, a manje kako da mi pomogne, toliko sam se zasmejala da sam od nekuda smogla snagu da krenem dalje. Nekad i komika pomaže.

Dan je uveliko odmakao. Mas dvoje smo išli nasumice – kako je teren to dozvoljavao.

***

Na velikoj visini smo ušli u zimsko doba jer je sneg meni bio do pojasa, a mom mužu do kolena. Planinari, koji su prošli ispred nas, ostavili su cipelama rupe u snegu. Nije bila snežna staza jer je sneg bio leden i tvrd. Planinari su gazili jedan za drugim u postojeće rupe. To je ostalo i nama kao jedina mogućnost da hodamo.

Pošto su moje noge kratke, ja nisam mogla da dohvatim dno traga u snegu, nego bih zajašila sneg između dve rupe, a muž bi me progurao da jednom nogom stanem na dno, pa bi mi pomogao da zakoračim drugom nogom u drugi trag. Mučno smo napredovali. Ja sam bila sva mokra – od haljine do gaća. Očekivalo bi se da mi bude hladno, međutim, od velikog napora bila sam zagrejana.

Polako mi se spuštalo veče. Uspon je bio strašno naporan. Više nismo mogli da hodamo uspravno, jer teren zahtevao da pužemo četvoronoške.

U sam mrak ugledasmo ispred nas prigušena svetla i zgradu. Znali smo da je to dom. Polako smo se približavali jer sad više nismo morali da žurimo. Sklonila sam mokru kosu sa lica. Muž je otvorio vrata i ušao.

Dom je bio pun planinara – Švajcaraca, Nemaca i drugih. Čuo se veseli žagor. U tom sam se ja pojavila na vratima. Najednom su svi umukli i gledali u mene, kao da se pojavila avet.

***

To zaprepašćenje je trajalo samo jedan tren, a potom se razlegao spontano aplauz, jer je na Olimp stigla žena oskudno letnje obučena, mokra do gole kože, dok su prisutni planinari, i domaći i strani, utonuli u debele rot-kragne na kockastim grubim džemperima.

Odmah su priskočili i postavili me kraj kamina da se sušim, i ubrzo je stigla topla čorba, i okrepljujući čaj.

“Draga moja, ja ti, izgleda, više nisam potreban pored ovoliko spasilaca”, reče moj muž.

Izneta je odmah i knjiga u koju je zapisano da je na Olimp stigla žena-duh, jer se ovaj poduhvat činio nestvarnim.

Nastalo je veselje. Stranci su pevali sa našim momcima naše pesme iako nisu znali ni reč, ali su glasovno pratili melodiju. Vrhunsko raspoloženje je trajalo do zore.

Trebalo je malo i odspavati do svanuća. Jedna spavaonica je imala metalne krevete na sprat, a druga je imala dušeke poređane po podu.

Pogasiše se svetla. Svetlucala je samo vatra u peći. Desetak minuta je bila tišina, a onda se čulo kašljucanje, prigušen smeh, kratka dobacivanja na stranom jeziku.

“Pst! Tišina tamo!”

Tiho, mirno, ali samo za kratko. Iznenadno kikotanje, očajno zarazno, prešlo je na celu salu. Svi su se u glas smejali iako nije bilo razloga. Dugo smo se smejali u prazno I na kraju, ipak, svi zaspali.

***

Osvanulo je olujno, snežno jutro. Trebalo je ići nazad. Pronašli smo neke kese, šalove za na glavu i posle doručka krenuli dole. Mi, neupućeni, radovali smo se što je sad nizbrdo i sad nam je lakše. Međutim, vrlo brzo smo se uverili u suprotno. Slikali smo se ispred doma sa onim kesama na glavama. Neka uspomena bude potpuna.

Krenula je kolona – jedan po jedan snežnom stazom. Bilo je veselo, dobacivalo se. Ispunjavao nas je osećaj prisnosti veće nego kad smo kretali na ovaj put. Sad smo imali zajedničko, nešto neponovljivo. Naša mala golgota, a veliki doživljaj.

Spašeni smo, ali i ponovo rođeni pod otriljem olimpijskih bogova. O, kakvo čudo od života! Kakva lepota u osećanju da si dotakao “mit” i da te je on oplemenio, tebe, celog. Mnogi su u davna vremena verovali – to davno, prisutno je i sada jer čovek ne može da ostane ravnodušan prema duhovnim sadržajima.

Kako smo u spuštanju odmicali, tako smo se opet brojčano osipali. Tlo pod nogama je klizalo jer su to bile, takoreći, kozje staze. Mislim da tu ni kozama ne bi bilo lako. Noge nisu mogle da funkcionišu onako kako je priroda hodanja, već su kolena bila povijena, potkolenice su bile pod uglom koji je, takoreći nemoguć za hodanje.

Kad smo izašli iz snežne mećave stupili smo na teren bez vegetacije; sve je golo, bez drveća i trave. Nije bilo ničega da bi se pridržao da ne padneš već smo se klizali nizbrdo pa dok se nekako ne zaustavimo.

Jedan od nas, profesor u godinama, nije izdržao spuštanje jer su mu otkazala kolena. Ne zna se kome je bilo teže – da li momcima koji su ga nosili ili njemu.

***

U nižim delovima Olimpa bivalo je sve toplije i pitomije. Postojalo je pretoplo jer smo od hodanja bili zagrejani. Bila sam mnogo žedna te nisam mogla da odolim, a da se ne napijem hladne vode koja se slivala sa padina Olimpa. Voda je bila bistra kao suza i okrepljujuće hladna. Pružila sam šake i žustro pila tu Božju vodu.

I meni je teško palo spuštanje. Bolovi u kolenima i nožnim mišićima bili su nesnosni. Dolazilo mi je da vrištim i kukam na glas, ali sam dozvolila sebi samo tiho da plačem i stiskam zube.

Kolena su mi jedva izdržala. U nekim momentima osećala sam kao da su mi čašice popucale.

Tek predveče smo stigli dole, u podnožje, gde su nas čekali autobusi.

Stigavši u Beograd pozdravismo se i srdačno rastadosmo nekako nadahnuti, kao da smo novi ljudi. Dadosmo jedni drugima blagoslov i preporuku za praštanje bližnjima.

Tako se završilo ovo ipak lepo i uzbudljivo putovanje. Vratismo se u našu zemlju živi i zdravi.

Vukosava Nikolić, Novi Sad
Fotografija:
Free-Photos za Pixabay