Priča sa IV konkursa za najbolji putopis starijih osoba „Draganova nagrada“, kategorija „Najbolja ženska putopisna priča“.
Potreba ljudskog bića je kretanje, a kretanje je život. Kreće se zemlja, kreće se voda, kreće se vazduh. I sve se kreće a čovek ponajviše. Njegova životna putanja počinje rođenjem kada kroz kapiju života uđe u ovaj svet. I onda, iz minuta u minut, iz sata u sat, iz dana u dan, u mesec, u godinu. I tako, naniže se lanac godina i o vrat čoveku okači.
Otvaranjem Google oglasa na ovoj strani pomažete rad Penzina. Hvala vam unapred!
Neko svoje godine sa ponosom nosi, neko posrće pod njihovim teretom. A život ide, prolazi, putuje. Putuje i čovek sa svojim godinama. Neko odlazi u nezaborav, neko u zaborav, a svi smo samo prolaznici na ovoj planeti.
Postoje ljudi koji putuju samo onoliko koliko moraju, i oni drugi koji koji bi da su u večitom pokretu i putovanju. Neki bi putovali ali nemaju vremena za to, neki nemaju novca za putovanje, neki imaju novca ali nemaju želje, i slično.
Razmišljam u koju grupu ja spadam od pomenutog i nisam u stanju da se svrstam ni u jednu od njih, a opet znam da sam večiti putnik u svom svetu i prostoru.
Putovala sam mnogo i verujem da ću i dalje putovati. A moje putovanje se rasplinulo kroz moje godine pa i u sedmu deceniju uplovilo. To je putovanje kroz život sa sve lepim i teškim trenutcima. Putovanje kroz prijateljstva od kojih neka i dalje traju. Putovala sam kroz profesiju dok ne uplovih u luku zvanu penzija.
***
Moja fizička putovanja bila su skroma i ograničena mnogo čime, ali u odnosu na većinu ljudi dosta sam putovala. Sada fizički putujem sve manje, ali zahvaljujući mom najboljem prijatelju knjizi, ceo svet je moj.
Obilazim sve meridijane sveta, upoznajem najbolje pisce i pesnike, penjem se na najveće vrhove i ronim u najdublja mora. Ulazim u muzeje i galerije bez ulaznice. Kroz sve vekove od Adama i Eve putujem i zadržavam se u njima koliko mi je volja. Kroz istoriju koračam i gledam je svojim očima.
I svaki dan, od ovog vremena koliko je predamnom ostalo ja pravim svoj mali praznik koji ispunjavam ljubavlju, pažnjom, razumevanjem, zahvalnošću i nadom. Nadom da svet može biti lepo mesto za život ako ga mi tako vidimo i želimo da takav bude.
Zato bih svima poželela da putuju, i neka izaberu način koji im odgovara. Ja sam svoj odabrala. To je put kontakta sa drugim ljudima. Na to me podstakao i ovaj konkurs.
Rada Paunović, Čačak
Fotografija: Dariusz Sankowski za Pixabay