Priča sa V konkursa za najbolji putopis starijih osoba „Draganova nagrada“, kategorija „Najbolja ženska putopisna priča“.
Obdan sam svašta po kući radila i gotovo da nisam sela, pa se radujem predahu, a računam da ću, ovako izmorena, brzo zaspati, ili barem odspavati neko vreme.
Otvaranjem Google oglasa na ovoj strani pomažete rad Penzina. Hvala vam unapred!
Uključim televizor, pa isključim. Onda radio. Opet isto. Pojedem mandarinu što mi je Vesna juče donela kad je dolazila da me vidi i da joj prenesem utiske iz dalekog sveta u kome sam se nenadano obrela i tamo provela gotovo mesec dana. Oljuštim još jednu, ali ne jedem. Odlazim u kupatilo da operem zube i pripremim se za spavanje, koje ne znam kad će doći i da li će ga noćas uopšte biti.
Sinoć, prve noći po povratku, nisam ni trepnula. Promena vremenske zone, branila sam se od sebe same.
„Kako si spavala, majka?“, pitao me je danas.
Kažem: „Dobro.“
„A, jesi li kasno zaspala?“, nastavlja sa pitanjima.
„Aha“, opet kratko odgovaram, ali sad već s prizvukom nelagode u glasu. Ne volim da lažem, a moram.
„To samo prva dva-tri dana“, kaže. Dakle, zna da ne spavam, ali se pravi da mi veruje kao što se i ja pretvaram da ne razumem poruku koju mi je upravo uputio.
***
Izlazim iz kupatila. U hodu prema sobi u kojoj spavam gasim svetla po stanu i postajem svesna činjenice da ne osećam ni umor ni pospanost. Hvata me blaga panika od sutrašnjeg razgovora sa sinom. Moram sebe naterati da bar malo spavnem kako bi ono što mu kažem bila bar delimična istina. Važno mi je i njega i mene radi.
Misao me vodi na užurbane njujorške ulice, pa na ostrvce s Kipom slobode, potom u kuhinju gde snajku, Amerikanku, učim da pravi suve punjene paprike. Onda mi mozak nacrta Tajm skver i Muzej imigracije i Central park. Zatim se vidim kako odmaram uz knjigu, dok odozdo, iz dnevne, dopire glasan razgovor povremeno prekidan zdravim smehom mladosti koja miriše na ljubav.
Iznenada se vraćam u stvarnost i postajem svesna tišine i mraka koji me okružuju. Brzo uključujem mali televizor u sobi gde spavam i spuštam se u krevet. Uz njega ću lakše zaspati, nadam se. Baš me briga, nek radi celu noć kad zaspim.
Menjam programe, ali slike na ekranu ne vidim. Vidim moju decu, tamo u Americi. Na poslu, u kolima, metrou, u dnevnoj sobi. Čujem dubok i grlen snajkin glas i sinovljevo glasno smejanje.
I vidim sebe kako prolazim pasošku kontrolu, a sin, daleko, s druge strane trake, korača naporedo sa mnom i govori dovoljno glasno da moram da ga čujem:
„Majka! Tu kad prođeš, levo su stepenice za dole. Kad siđeš, idi desno. Tu je gejt A4. I pošalji mi sliku kad stigneš na gejt.“
Nema me na gejtu. Muvam se tu negde oko njih, premda ležim u svom krevetu dok novi dan osvaja još jednu besanu noć.
Smiljka Dunjić, nastavnica
Čačak
Fotografija: Menhetn, Free-Photos za Pixabay
Šta je Draganova nagrada i zašto su ove priče i pesme, evo već petu godinu zaredom, sastavni deo Penzina: Draganova nagrada 2019.
Knjigu u PDF-u sa nagrađenim i pohvaljenim radovima sa konkursa Draganova nagrada 2019, u izdanju UG „Snaga prijateljstva – Amity„, možete naći ovde: „Putujući spomenar„.