Smilja (Irig): Grad ljubavi i patnji

Priča sa IV konkursa za najbolji putopis starijih osoba „Draganova nagrada“, kategorija „Najbolja ženska putopisna priča“.

U srednjovekovnoj Srbiji gradom se zvalo utvrđenje na obali reka. Da nepozvani ne dođu. Idem s grupom planinara da posetim grad na strmoj litici Stolova, na 150 metara iznad nivoa Ibra.

Maglič, grad ljubavi, ali i velikih patnji. Pogledom ga otimamo od magle sa puta Kraljevo-Vrnjačka Banja. Mračno izgleda. Pročitala sam da je grad nastao u prvoj polovini 13. veka. Prve pisane reči o njemu nalazimo u spisima arhiepiskopa Danila 1337. godine.

U podnožju grada, izvor voda. Osvežimo se i točimo za uspon do grada. Ljudi, koje smo zatekli tamo, kažu, trebaće nam.

Penjanje do Magliča je avantura. Uske staze, strme litice. Imamo dobru obuću, ali nije lako. Ogoljene strmine. Kamenje se odronjava, moramo biti pažljivi. Oskudno zasađeni četinari. Pokušaj pošumljavanja, izgleda, nije uspeo.

Ponegde, uz stazu, izviri tek procvao narcis. Poranio, jer za mesec dana ovo će biti polje narcisa. I divlji čičak prkosi vetru.

Na vrhu strmine iskoče pred nas zidine grada. Odahnuh i sklonih se u stranu, da propustim kolonu, manje umornih od mene. I pogled mi zape za drvored jorgovana pored reke.

***

Te jorgovane je zasadio Kralj Uroš za svoju voljenu ženu, Jelenu Anžujsku. Kada je prvi put bila ovde, Jelena je ushićeno rekla: “Ovo je kao u mojoj Provansi”. Pred njom su bili procvali raznobojni jorgovani, čiji mirisi su se mešali sa mirisima narcisa i divljih trava.

Popela sam se u grad. Ima oblik izduženog mnogougaonika. Opasan debelim zidovima koji povezuju 10 kula, visoke i do deset metara, a glavna, Donžon kula, je visoka dvadeset metara, carica. Muka je popeti se gore, ali pogled sa zidina na Ibar i svu tu lepotu, u meni izaziva prijatnu jezu.

Sada sam među oblacima i divljim konjima. Osetih nečiji topli dlan na levom ramenu. Nisam se okrenula, da vidim čiji je, zar je to važno u ovom trenu. Ja sam, Jelena, voljena žena.

Spuštanje do podnožja je lako, dlan na ramenu me nosio.

***

Maglič je jedan od retko sačuvanih srednjovekovnih gradova, ali nebriga odavno vlada ovim prostorima. Kažu, prodaće ovaj deo Srbije Italijanima. Nadam se, da samo kažu, a da neće učiniti. Preživeo je mnoge nedaće i ratove zahvaljujući svojoj nepristupačnosti i funkciji. On posmatra i čuva Žiču, gde je stolovao Sveti Sava, Pećku Patrijaršiju, Studenicu. Štiti ih i samim svojim postojanjem.

Priča jednu od najlepših ljubavnih priča naše srednjovekovne istorije.

Graničar je između Srba i onih koji su ih proterali sa vekovnih ognjišta, graničar bolova i patnji. I divlji konji se javljaju noću sa svojim dobrim vilama na sebi.

Duše blagorodne Jelene i Kralja Uroša lebde nad dolinom jorgovana. To ne može da se ustupi tuđinima!

Trčaće divlji konji. U grive uplesti mirise jorgovana, a pesme narcisa oživeti slavu srpsku.

Smilja Pešić, Irig
Fotografija:
CrniBombarder!!! za Wikimedia Commons