Osmočasovno radno vreme bilo je moguće na prelasku iz 19. u 20. vek. Kako to da se danas ono uzima zdravo za gotovo, pa čak i odbacuje kao „prekratko“?
Obespravljeni radnici širom sveta decenijama su se aktivno borili za kraće radno vreme i bolje uslove rada. Nijedna država u 19. i početkom 20. veka nije tek tako išla protiv „interesa krupnog kapitala“, i radnici su se mahom borili protiv kapitalista potpomognutih vlastima.
Otvaranjem Google oglasa na ovoj strani pomažete rad Penzina. Hvala vam unapred!
Danas zvuči možda nezamislivo, ali još u 19. veku stotine hiljada radnika stupalo je složno u štrajk do ispunjenja zahteva. Danas bi se ovakav „način“ smatrao „katastrofalnim“ za privredu, ali, od 19. veka do danas, industrija je stalno napredovala, kao i bogatstva zemalja, što će reći da takvo viđenje nema uporišta u istorijskom iskustvu.
Važno je razumeti da je i američki jug tokom prve polovine 19. veka smatrao da će ukidanje ropstva uništiti privredu koja se mahom zasnivala na poljoprivredi i proizvodnji pamuka. Izbio je građanski rat, ropstvo je ukinuto (mada ne baš sasvim), a ekonomija je opstala.
Trenutna situacija tržišta rada podseća na onaj stav da je nafta neminovnost našeg razvoja. Tim povodom, 2000. godine, Ahmed Zaki Jamani, ministar iz Saudijske Arabije, duhovito je primetio: „Kameno doba nije prestalo zato što nam je ponestalo kamenja, niti će doba nafte biti prekinuto zato što će nam ponestati nafte“.
Osmočasovno radno vreme bilo je moguće na prelasku iz 19. u 20. vek. Kako to da se danas ono uzima zdravo za gotovo, pa čak i odbacuje kao „prekratko“?