Puna cena penzija u Velikoj Britaniji i Americi

Puna cena penzija u Velikoj Britaniji i Americi

Koliko košta finansiranje tradicionalnih penzija određenih prema poslednjoj plati? Mnogo. A koliko će koštati “sloboda” radnicima da ne uplaćuju obavezne doprinose? Možda još više…

Tabele Organizacije za ekonomsku saradnju i razvoj (OECD) pokazuju da prosečan 65-godišnji muškarac može da poživi 19 do 21 godinu u penziji, dok prosečna žena u penziji može uživati 22 do 28 godina.

Tradicionalni obračun penzije u Velikoj Britaniji iznosi šezdeseti deo plata tokom celog radnog staža, maksimalno do 40 godina, odnosno – dve trećine poslednje plate. U SAD obračun je bio sličan uz to da je retko garantovan proračun inflacije.

U suštini postoje tri načina da se izračunaju ovi troškovi. Prvi, koji se koristi za penzije javnog sektora u SAD, jeste da se oprašta deo doprinosa (da izdvajanja budu manja) prema očekivanim prihodima fonda. Ovo je predmet raznih vrsta kritika:

  • podstiče preterani optimizam
  • očekivane uplate vrlo verovatno neće biti u skladu sa pretpostavkama
  • ne uključuje druge povlastice i parametre (poreze, dugove prema poveriocima)
  • olakšice ostaju i kada nove uplate izostanu.

Naročito zbog poslednje tačke finansijski ekonomisti i zakonodavci upoređuju penzije sa obveznicama.

Drugi način upravljanja troškovima penzija jeste da se smanje doprinosi pomoću korporativnih obveznica (čiji je rejting AA).

Treći način jeste da poslodavci kupuju vladine obveznice koje su povezane sa inflacijom kako bi obezbedili doprinose zaposlenih bez rizika.

Međutim, kada kamate padnu to povećava troškove doprinosa za penzije. Na primer, kada su kamate na nekretnine 2 odsto (u Srbiji nisu padale ispod 3,5-4%), doprinosi treba da iznose 27 odsto od plate, a kada bi kamate bile 0% tada bi doprinosi trebalo da budu 50 odsto od plate, i to tek za početak.

Trenutne kamate na obveznice povezane sa inflacijom kreću se oko nule, pa čak i ispod toga za dugoročne obveznice Ujedinjenog Kraljevstva.

Postoje dve važne posledice. Penzioni fondovi javnog sektora u SAD uplaćuju nešto preko 18 odsto. Naravno, veliki broj penzionih podsistema ne mora da koristi obveznice vezane za inflaciju. Ali…

Vezivanje za inflaciju je važno za one penzionere koji mogu živeti još 25 godina. Sa inflacijom od svega tri odsto u tom vremenskom intervalu cene bi se duplirale. Tako bi oni vremenom postajali zavisni od programa socijalne zaštite, koja je nešto bolja u SAD nego u Britaniji.

Mnogi zaposleni imaju penzione doprinose koji se delom odbijaju njima a delom plaća poslodavac, a koji su oko 10% od plate. To je daleko od dovoljnog za održive penzije. Jedno istraživanje u SAD pokazuje da bi trebalo da se štedi najmanje 15 odsto od plate za penziju, dok bi u Britaniji taj procenat trebalo da bude i veći jer je pomoć države manja.

Nedavna reforma penzija u Velikoj Britaniji (čitajte više na Penzinu) koja omogućava zaposlenima slobodu da ne uplaćuju doprinose, ne menja ovu matematiku. Zapravo, čini je još gorom. Izazivajući zaposlene da uzmu novac (i to oko milijardu funti godišnje koje bi dobijala država za fondove) Britanci će ostajati sa još manje novca tokom poslednjih 20-25 godina.

Vlade treba da se fokusiraju na to da radnici shvate da treba da štede više – mnogo više, piše Ekonomist.

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *