Ninoslav (Beograd): Kamen

Priča sa V konkursa za najbolji putopis starijih osoba “Draganova nagrada” u kategoriji “Najbolja priča o putovanju u inostranstvo”. Priča je, kao jedan od posebno pohvaljenih radova, objavljena u knjizi “Putujući spomenar” koju je izdalo UG “Snaga prijateljstva – Amity”.

Došlo je vreme godišnjih odmora. Leto samo što nije počelo, ali supruga Milena i ja zadnjih godina tako i idemo, početkom juna. Posle hemoterapija sanirao sam metastazu karcinoma prostate na kostima i uz iscrpne savete lekara mogli smo da krenemo.

Ja sam insistirao da idemo tamo gde se najbolje osećam, takoreći “kao kod svoje kuće” – znači u Kala Neru, a Milena je to prihvatila. Po savetu lekara morao sam da vodim računa i da se što manje izlažem sunčevim zracima, a to je podrazumevalo da nosim i kapu, kačket ili nešto slično, što mi nije bio običaj.

Sin Ljuba je predložio slamnati šešir, ja prihvatih i odoh da ga kupim. Gde? Naravno kod Kineza. Kineska radnja mala, takva i Kineskinja koja isto toliko i govori srpski. Pokaza mi dve vrste slamnatih šešira, oba tipa “divlji zapad”. Odlučih se za jedan uz pitanje: “Ima li ogledalo?”

Kad donese ogledalo stavih šešir na glavu, a tog momenta započe njen smeh, bolje reći kikot, tako da nije mogla da pridrži ogledalo, a ni da se zaustavi. Cena i veličina su mi odgovarali, brzo platih i napustih radnju.

***

Dolazim kući, šešir sam ostavio u hodniku, a u stanu supruga Milena i kći Milica. Svečano objavih da sam kupio šešir, a njih dve u glas: “Da vidimo!”.

Pokazah šešir i složiše se da je lep, ali sad dolazi ono glavno: “Stavi ga na glavu!” I ponovi se kineska radnja, smeh do suza, a meni postade jasno da od tog šešira nema ništa i da ga ovog leta neću nositi. Ipak, poneo sam ga sa sobom da umirim Nenu jer je ona najviše brinula o mom zdravlju.

Dok su moji drugovi sakupljali marke, značke, pepeljare i druge sitnice, ja sam skupljao zvona, a kasnije i kamenje. Na Tasosu sam u vreme dosade, skupio toliko raznovrsnih i raznobojnih kamenčića da sam po povratku u Beograd napravio dva kamenjarijuma. Razmišljam da ako ima akvarijuma, zašto ne bi bilo i kamenjarijuma. Ime sam izmislio ali ko god ih je video, složio se da su lepi.

Ovo o mom hobiju bilo je neophodno da bi opisao šta se desilo u Kala Neri tog leta. Čim smo doputovali i smestili se u našu staru sobu, srce mi je zaigralo kada sam na zidiću prekoputa ulaznih vrata primetio desetak kamenova izvučenih iz mora. Jedan mi je odmah privukao pažnju i zainteresovao me.

***

Kamen je sa jedne strane bio pun rupica nalik pčelinjem saću, s tim što su rupice bile crne, a ostatak kamena siv i težio je oko 2 kilograma. Nekoliko dana sam ga merkao, a onda, nemajući kud, prešao na pregovore sa gazdom Antonijem. Prvo sam tražio da mi ga pokloni, ali avaj, nije hteo ni da čuje uz obrazloženje:

“Znas, Nino, tamo na periferiji gde je kamenjar ti roni i nađe kamen ali ima mnogo jezeva i bodu!”

Gde ovako bolestan da ronim, to mi nije nikako odgovaralo, te nastavih pregovore i sutradan izvukoh keca iz rukava!

“Antonio, ja tebi šešir – nov, a ti meni kamen!”

I opet nije pristao…

***

Sutradan ujutru dolazi Antonio i kaže: “Moze!”. Objasni mi da njegova žena Rula ima svake godine bogatu gošću iz Amerike, koja nosi sličan šešir, a ovaj će nositi Rula.

Da se ne predomisli, brzo mu dadoh šešir, uzeh kamen, i odmah ga spakovah u gepek kola.

Vraćajući se na kraju odmora za Beograd, vozim i razmišljam kako sam napravio dobar posao. Ovaj kamen će imati dobro mesto, na starom kredencu uz ostalo kamenje i zvona.

A onda oko Niša promenim mišljenje. Shvatim da je Antonio dobio ovom razmenom. Kako? Kamen će večno biti u mojoj kolekciji i biće Antonijev kamen. A šešir će odneti vetar ili će neko sesti na njega i već za par godina niko neće ni znati da je bio moj.

***

Kada san mislio da je ova priča završena, ispričam je poznatom (bar u našem okruženju) profesoru gospodinu Gibi, a on me nagovori da priču proširim i tematski na: Upotrebu kamena kod Srba. Iz njegovog iskustva na ovu temu je neka devojka pokušala da magistrira, ali joj to nije uspelo.

Meni magistarski rad ne treba, pa ovo je samo priča, koja nagoni na razmišljanje. Ako sam u daljem tekstu nešto ispustio, Vi dodajte:

  1. Na prvom mestu bih stavio vodenički kamen jer je nekada, kroz istoriju, Srbija bila puna vodenica. To brašno je imalo poseban ukus jer nije bilo sprženo kao kod industrijskih mlinova usled velike brzine okretanja, a od istog se pravi najbolja proja i kačamak.
  2. Sledeći je kamen za kupus, koji je sezonski ali se isti čuva godinama i prenosi sa kolena na koleno.
  3. U stočarskim krajevima, naročito u potajama upotrebljavao se poseban, takozvani, belutak za kuvanje mleka. Mleko se namuze u drvenu posudu, a za to vreme se belutak usija u žaru vatre. Tako usijan na mašicama spusti u hladno mleko i za 2-3 minuta mleko je kuvano. Ovo je bilo važno za proizvodnju dugotrajnih belih sireva, jer su se isti pravili od kuvanog mleka.
  4. Kamen međaš za obeležavanje poseda-parcela, koji je kod Srba bio uzrok mnogih sudskih sporova, a i danas je.
  5. Kamen temeljac upotrebljavao se za temelje boljih kuća, a danas je modifikovan (beton) i popularan kod političara za početak radova na nekom novom objektu.
  6. Kamen za kaldrmu predstavljao je početak izgradnje puteva u urbanim naseljima, a i dan danas je ostao u zabačenim krajevima.
  7. Kamen za bacanje sa ramena je bio prva teretana kod Srba i popularni raznim proslavama i okupljanjima seoskog stanovništva kao društvena igra.
  8. Kamen avan se koristio za usitnjavanje zrna i suvog lekovitog bilja.
  9. Brusni kamen za oštrenje kose pri košenju trave ili žita.
  10. Kamen tocilo za oštrenje noževa, a ne tako davno to je bilo i zanimanje – oštrač noževa i makaza.
  11. Kremen kamen za paljenje vatre uz pomoć suve trud pečurke i kresiva. Nastao mnogo vremena pre šibice, a i danas se može naći u nekim upaljačima.

Pored gore nabrojanih kamenova kod Srba, skromno smem da konstatujem da je u mnogim istočnjačkim kulturama okruglo kamenje u prostoriji u kojoj se boravi, odvlačilo negativnu energiju, u šta i sam verujem.

Ninoslav Mihajlović, 72 godine
tekstilni inženjer, Beograd
Fotografija:
Kamen, Ralf Kunze za Pixabay


Šta je Draganova nagrada i zašto su ove priče i pesme, evo već petu godinu zaredom, sastavni deo Penzina: Draganova nagrada 2019.

Knjigu u PDF-u sa nagrađenim i pohvaljenim radovima sa konkursa Draganova nagrada 2019, u izdanju UG Snaga prijateljstva – Amity, možete naći ovde: “Putujući spomenar“.