Draganova nagrada Draganova nagrada 2018.

Nikica (Inđija): Poseta Bogomolji

Priča sa IV konkursa za najbolji putopis starijih osoba „Draganova nagrada“, kategorija „Najbolja priča o putovanju po Srbiji“.

1.

Već sam se bio uveliko nahodao. Najzad mi se sreća osmehne te naiđoh na mirno magare koje je mirno brstilo. Samo je strigalo ušima na muve koje su ga zaletale. U njegovom pogledu ne bi ni trunke ljutine, one magareće kad se sprema nogama da odapne. Uzjahao sam ga, i bez pogovora je krenulo. Bilo je sigurno da na leđima nosi nekoga ko će ga odvesti svojoj kući. Potrajalo je njegovo prebacivanje s noge na nogu. Nije mogao brže, a meni se nije žurilo. Već sam blizu svog cilja. Smešteno na vrhu strmog brda Gradine, utvrđenje se vidi odakle god da se pogleda. Njemu sam pošao, sada sam blizu.

Utvrđenje je pristupačno samo sa jugoistočne strane. Unutar njega ističe se Bihorska kula. Kada su je majstori završavali, priča se da su u zidovima ogledali svoja lica, ogrubela i ostarela na podizanju kule. Među sobom su govorili: “Vredelo je za nju ostariti. Nema onog ko je neće pohoditi.”

Splazao sam se s magareta. Noge me pokraj njega nose uzbrdo. Ono zabilo glavu u zemlju i miče se. Nadomak smo kuli. Smilje se povuklo do samih zidina. Pristižem vratima. Odškrinem ih i ugledam strica Esada kako se umiva u limenom lavoru.

“Dobro mi došao, sinovče!”

“Bolje te našao, striče!”

Vrata pritvaram.

“Vrata su kao ljudi, i ona imaju dušu. Redovno ih, sinovče, podmazujem kolomašću.”

Prilazimo jedan drugom da se zdravimo. Za pojasom mu ključevi zveckaju. Prave mu društvo otkad se u kuli osamio.

“Ne bih da ti protivrečim.”

“Nećeš. Samo pitaj!”

“Postoji li neki ključ, a da ga ti nemaš?”

“Sam ću ti reći. I takvih ima. Nemam ključ za duše.”

Neće stric priznati da je dušu izgubio zbog svoje sestre Zehre. Udala se bila za slugu Safeta pred rat. Rat je pustošio zemlju, vodu, srca i najzad prošao. Safet je bio na krivoj strani pa je prebegao nadaleko. Zehru nije zaboravljao, javio joj se pismom. Jedini je u rodu stric Esad znao da čita. Čitao je Zehri iz pisma: “Udaj se, neka ti je prosto. Ja ne smem nazad, ti ne smeš ovamo, uhapsili bi te čim bi krenula.” A zapravo pisalo je u istim redovima: “Volim te. Dođi. Čekam te.” U drugom pismu od Safeta su stigle pare za put. Esad ga, kao i druga dva koja su usledila nije pokazao. Kasnije se saznalo da ih je utajio. Za Zehru i Safeta je već bilo kasno. Sudbine su im bile pokidane.

“Prvi put čujem da takvih ključeva ima?”

“Verujem da ima. I to ne jedan no više njih. Frrrrrrr! Vidi ti nju. Prva bi da pije”, stric otera pticu s vedra pa mi ga dodaje.

“Ko pije kozje mleko, može kamen da jede. Upamti: mleko kola venama i svi putevi u telu budu pročišćeni. Uzmi, pij!”

Bio sam ožednio. Prihvatim da pijem. Dobro sam potegao dok mi pogled išao po utvrđenju. Primeti to stric:

“Govorilo se da je u vreme velikog i moćnog cara ovde bila istaknuta vojna posada. Nju su sačinjavali dvadesetak mustahfiza i desetak puta više nefera, sa dizdarom na čelu. Negde u srednjem veku, podgrađe izraste u kasabu. Među zidinama su bile smeštene drvene kuće i skladišta za oružje i žito, kao i cisterna za vodu. Tokom niza sukoba, koji su se dogodili u osamnaestom veku, kula Bihor, sa kasabom, potpuno su uništeni i raseljeni.”

Stric se uželeo priče i razgovora. Mora da mu odavno niko nije dolazio. Sav se uneo u pripovedanje. Neka ga, neka nastavi:

“Među meštanima kasabe pominju se braća Agovići. Stariji, neki Dževad i nešto mlađi mu brat Zuko. Imućni bili za ono vreme. Vele da su među poslednjim napustili kasabu. Sve pokupili i nerado krenuli za drugima. Bogati i sam si se možda uverio, teški su za dati. Braću Agović u priči ne prestaju da hvale. Oni su jednu bivolicu ostavili nekoj ubogoj Hatidži. Ostavili su joj bivolicu pod izgovorom da je sačuva, jer će se oni, tobože, vratiti. Nisu joj smeli priznati da je to poklon od njih. Mogla bi njena načeta duša pomisliti da joj je sam đavo bivolicu dognao; mogla bi bivolicu isterati u najgušći gaj dole. Zveri da je izjedu. Tad ih je bilo tmuša. Za Hatidžu kažu da je tu morala poslednja da skonača. Nije imao ko da je ukopa.”

Stric prestade sa pričom.

“Jesi li dobro?”

Posadim ruku na njegovu, osetih kako je hladna. Kao da se grči.

“Ma, ništa. Nije joj prvi put. Ume ona tako. Kao da mi se malo navuklo na oči?”

“Nije, striče. Mrak nam prilazi.”

“Noć, nova dolazi. Sad mogu mirno i umreti”, naterava osmeh na usne. “Došao si da me odmeniš.”

“Još ćeš ti dugo biti čuvar ove kule. Nego, ajmo unutra.”

“Dobro veliš. Ajmo unutra.”

2.

“Pogledaj! Nisu to krila. Kriletina su to! Još! Slobodno zašijaj sa njima. Svako se sastoji od tri dela. Zapamti dobro: čiste se tupim nožem, nežno se struže salo u pravcu korena perja. Drugačije nipošto, ne bi valjalo.”

“Često sam ga viđao na nekoj grani, podalje od mene. Oči su mu bile ljute. Kad bi mu se sa mojim poklopile, krenuo bi.”

“I ja sam to primećivao. Širio bi krila i dugo lepetao njima.”

“Rakolio se u nebu. Njemu se radovao.”

Već smo im bili prišli. Zabavljali su se sobom Agovići i osipali priču o orlu. Otac Bajro i sin mu Fadil. Nisu nas primećivali. Stric Esad se iznenada zakašlja. U licu sav pomodri, dušu da ispusti.

“Dabogda smrt iskašljao!”, Bajro će podbočen šakama o sto. Pri tom se podiže.

“E kad bi moglo”, stric mi odmah presta sa kašljom. “Zanimate se”, dodade dok se rukuje sa Bajrom.

“Već smo ga oprali od krvi, isušili. Perje je potaman poleglo. Skalperom smo razvrnuli od vrha grudne kosti do repa. Pažljivo smo odvajali kožu od tela. Kad smo stigli do leđa, odvajali smo smo vrat i odsekli vrat od lobanje. E, sad treba skidati meso sa kostiju bataka i to tako da se sve skine. Pomaže mi moj Fadil.”

“Rođen je za prepariranje”, pohvali ga stric Esad.

“I jest vala! Nije što je moj, nego tako.”

“Da sklonim glavu?”, nestrpljiv je Fadil, a i stričeve reči prijaju mu.

“Slobodno je skloni. Nju ćemo kasnije. Moraju se iz nje obavezno izvaditi oči i mozak. Važno je ne zaboraviti zapisati boju očiju kako bi kasnije vratila njihova živost.”

“Da ga nije ko upucao?”, upita stric Esad.

“Nije upucan. Pregledali smo ga, nema nikakvog traga”, Bajro će.

“Ko bi imao šta protiv njega?”

“Esade, Koliko ja znam: niko!”

“Taj u ništa živo nije taknuo.”

“Mora da ga je starost sustigla.”

“Bog će sam znati. I ja sam ispred tebe tako pomislio.”

“Zadnjih dana dolazio je k nama. Zajaši ovu granu gore.”

“Povazdan na njoj kunja i šmirka.”

“Lako spava. Ko neki starac. Kad jutros – bup!”, iza mene trupnu nogom Bajro. “Kad ga podigoh, samo nekoliko kapi krvi skliznuše s njega. Modre kao tinta. Šta ćeš: šta bilo da bilo. Gotovo je. Nego, neko bi trebao napraviti telo od neke suve trave i utegneti ga koncem tako da liči na izvađeno iz ptice.”

“Ja ću!”, javim se.

“Hoćeš umeti?”

“Kako ne bih. Ne bih se sam javljao. Toliko sam toga od gline napravio.”

“Onda napred.”

Primetim, iza toga se stric Esad izmigolji. Ode od nas. Pomenuo mi sinoć da je orao došao kuli nekoliko dana iza njega. Svakog jutra prilazio bi mu na prozor. Slušao ga kako tabana po uglačanom kamenu. Onda zastane, podigne glavu – stric ga pogledne ispod oka – ovaj naheri vrat i klikne. Žao mu ga je.

Nastavilo se sa radom svojski i natenane. Mirno i bez žurbe. Nije se smelo pogrešiti, jer sve bi probalo. Orao bi otišao u zaborav. Posle nekog vremena i ispijenih mučenica, tek toliko da se grlo ne osuši, iz dolje se začu:

“Ovamo! Ne! Ne!”

Dva psa ne prestaju, s lanca da se otkinu. Ne zna se koji jače cima gazdu. Gazda na njih. Onaj treći, slobodnjak, miran. Ova druga dvojica na povocima pobesneli.

“Kud baš na njega da nabasaju!”, zagledao se Bajro.

Jare u strani, na njega bi da kidišu, ćuti. Glavu povilo, čeka, iščekuje uzgriz.

“Slepo. Tako se rodilo”, vajka se Bajro. “Iznesem ga. I tu ima izobilje trave, samo pase.”

“Šta ti je sudbina”, ubacim se.

“Dobro je, odvojio ih je!”, udari se Fadil rukom po kolenu. “Majka ga je odbacila. Prihvatila ga je druga koza. Tada se još nije okozila. I sisa je. Ona o njemu vodi brigu.”

“Psi sa gazdom produžiše stazom”, Fadil će.

“Dobro se svršilo. Ponesi ga ovamo, Esade!“

“Maše rukom. Razumeo te je.”

“Gledajte samo kako se uz njega upilo.”

“I te kako se ume maziti. Nego, ajmo posvršavati sa ovim. Ubrzo će Esad iz dolje. Ostalo je da u očne šupljine stavimo ilovaču, a u glavu ugipsamo žicu koja će je kroz vrat povezati sa telom. I to bi bilo to.”

“Preplašilo se”, sa tim dođe stric. Pristiže sa belim jaretom u naramku. Gledam: vrat, poduži je uz njegov obraz naslonilo.

“A kako ne se bi preplašilo. Čuli smo ih kako su krvoločni.”

“Pusti ga, Esade!”

“Evo, na!”

“Mee, meeee!”, jedna koza odozgo zameketa.

“Ono mu je majka?”

“Ne, ona se o njemu brine.”

“Kuda će?”

“Otrča jagnje pravo k njoj!”, ote se Fadilu.

“Progledalo je, progledalo je!”, mi se obradujemo. “Ono vidi, ljudi!”

Ne vidim da je stric pao na kolena iza nas. Laktovima se zabo u travu, a šakama pridržava lice. Kad se okrenem:

“Striče!”

Ramenima se stresao kao da plače. Zatim se se prevali na bok.

“Striče?!”

Sagoh se. Udahnuh miris smilja, koji mi zagolica nozdrve. Bio je to njegov poslednji dah.

Nikica Banić, Inđija


About the author

Penzin

Penzin je portal posvećen pitanjima starenja i poznih godina, kao i posledica koje će ovaj trend imati na pojedinca i društvo. Penzin edukuje, informiše i podseća na važne probleme i moguća rešenja za one koji se pripremaju ili su već u poznijim godinama, za one koji žele na vreme da razmotre sve mogućnosti, za one koji se staraju o ostarelim roditeljima, bakama i dekama. Za sve nas...

Tefter

Tefter

Draganova nagrada

Draganova nagrada - nagradni konkurs za najbolje putopisne priče i pesme starijih

Isplata penzija