Milorad (Zrenjanin): Drugo bračno putovanje

Priča sa IV konkursa za najbolji putopis starijih osoba „Draganova nagrada“, kategorija “Najbolja priča o putovanju po Srbiji”

Kada je brak u pitanju, verovao sam u ono: dok nas smrt ne razdvoji. Sudbina se postarala da se moj prvi brak ne održi. Prošlo je nekoliko godina samačkog života. Nisam imao volje da izlazim, niti da se družim. Koga zmija ujede i guštera se boji.

Ipak, nije sve baš tako. Nakon bombardovanja devedesetih, u mom gradu je organizovana “Igranka za starije punoletnike”, tj. za punoletne, ali nekoliko puta…

Bio je to za mene izazov. Voleo sam ples. Sa zebnjom sam ušao u prepunu salu. Na samom ulazu sam se sudario sa jednom naočitom gospođom. Da skratim, nakon pola godine, mi smo se venčali.

***

Red je bio da odemo na bračno putovanje. Moja nova žena je vesela, pričljiva i radoznalog duha. Predložila mi je:

“Hajde da odemo na Zlatar. Tamo nismo bili, a čula sam da je prelepo”.

Krenuli smo na put našim vremešnim moskvič alekom. U kolima smo slušali Zvonka Bogdana i Mišu Kovača. Dobro je što su nam se ukusi podudrali.

Nije tačno da se u životu “Samo jednom ljubi, i da je sve ostalo varka…”. Nas dvoje smo zakoračili u šestu deceniju i zaljubili se snažno i čudesno! Pred nama su se otvorili vidici koji su nas vodili u novi, zajednički život.

Dok smo putovali, uživali smo u prelepoj prirodi, tepisima cveća, rekama i račicama, plavetnilu neba i nasmejanom suncu.

Stigli smo na Zlatar i uzeli sobu u hotelu “Panorama”. Žena je raspakovala stvari, osvežili smo se i krenuli u šetnju. Usput sam kupio frulicu i zasvirao: “Tri livade, tri livade, nigde hlada nema”. Prolaznici su nas oduševljeno pozdravljali, a ja sam dobio aplauz za moje muziciranje.

Vreme nam je prolazilo u obilaženju okoline i izletima. Oduševile su nas predivne šume Zlatara, reka Uvac sa svojim meandrima i prirodno stanište retkih ptica beloglavog supa.

Posetili smo i Zlatibor, gde smo se na obali jezera sladili pljeskavicama sa kajmakom. Kafu smo popili u velelepnom hotelu “Palisad”. Popeli smo se do spomenika, držeći se za ruke. Doduše, zaduvali smo se, ali samo za kratko. Brao sam livadsko cveće i poklanjao ga mojoj dragoj.

Na šarenoj pijaci smo kupili za decu suvenire, a moja žena džemper, topao i sa ukusom urađen. Zlatiborske pletilje su čarobnice sa vunom i iglama.

U hotelu nas je čekalo iznenađenje. Posle večere smo plesali uz predivnu muziku naše mladosti. Nije nam se išlo na spavanje. Sa terase smo posmatrali mesec, dok se iz hotela čula pesma “Meseče srebrni”.

Želeli smo da posetimo manastir Mileševo sa čuvenim Belim anđelom. Manastir sa okolinom je nešto što se čoveku zauvek ureže u srce i mislima. Zaista veličanstveno!

Biti na Zlataru, a ne posetiti malo udaljeniju Mokru Goru i Drvengrad, stvarno nije moguće. Genije Kusturica je zamislio i ostvario fantastičnu ideju da izgradi Drvengrad! U tom gradu kao iz snova, bili smo u crkvi, gledali film u bioskopskoj sali i pili bozu i klaker u živopisno oslikanoj poslastičarnici.

Ostala nam je za uspomenu fotografija, koju smo nazvali “Ponovo venčani”. Šetali smo ovim gradom u kojem se nalazilo sve što je za život bilo potrebno. Bio je to spoj modernog i tradicionalnog. Vraćao me je u detinjstvo dok sam gledao kolevku, drveni šareno oslikani nameštaj, krpare, peglu na ugalj, starinsku šivaću mašinu i dr.

U blizini Drvengrada se nalazi čuvena Šarganska osmica. Sa stanice Jatare smo krenuli u vožnju uskom prugom Šarganske osmice. Iz voza sa starinskim vagonima uživali smo u panorami Šargana. Posebna zanimljivost je željeznički muzej koji smo takođe posetili.

Nedelju dana je proletelo. Naše drugo, i verujem, poslednje bračno putovanje se završilo. Naš zajednički život je započeo i nastavlja se sa ljubavlju i prijateljstvom. Sasvim sam uveren da se u životu može ljubiti i više puta nego “samo jednom” .

Milorad Matinov, 77 godina
dip. tekstilni inženjer u penziji, Zrenjanin

Fotografija: Drvengrad – Kustendorf – Mećavnik, Oleg Peronkov