Priča sa IV konkursa za najbolji putopis starijih osoba „Draganova nagrada“, kategorija „Najbolja priča o putovanju u inostranstvo“.
Otvaranjem Google oglasa na ovoj strani pomažete rad Penzina. Hvala vam unapred!
Fotografija: Baiša Šjado, Lisabon
Dugogodišnja želja da vidim Lisabon, konačno se ostvaruje. I dok se nebo sliva u beskrajno plavetnilo Atlantika, sa ushićenjem i lakom putničkom zebnjom konstatujem da skoro dodirujemo krovove zgrada dok nadlećemo Lisabon, rekoše, princezu među evropskim prestonicama.
U novembarsko jutro izlazim iz aerodromske zgrade dok me opija miris mora i toplih sunčanih zraka koji mi pune srce i miluju dušu.
Već iz autobusa vide se obrisi modernizacije, industrijske hale, hangari razne potrošne robe, saloni automobila kao i u svakoj drugoj prestonici današnjice. Srećom, ispred nas se pojavljuje veliki akvadukt, podsetnik da su tu nekada boravili Rimljani i kao kapija dobrodošlice za ulazak u grad… Duh starine, istorije zažive…
Lisabon, grad na sedam brežuljaka s jedne i rekom Težo s druge strane, koja svojim širokim estuarskim ušćem ostavlja utisak kao da ste na obali Atlantika. Osećate se kao da zaranjate u neki drugi svet gde je vreme nepomično. Tu je istorija svuda oko vas, gde su se isprepletale kulture raznih povremenih i privremenih „posetilaca“ počev od Feničana, Rimljana, Mavara do „prijateljske“ vladavine susednih im Španaca i Francuza… Gde se osećate bezbedno i dobrodošlo.
To je grad koji poštuje svoje poreklo, gde reč „osvajači“ ne postoji jer sebe smatraju istraživačima i otkrivačima Novog sveta. U to ime, u obliku karavele izgrađen je Spomenik otkrićima na samoj obali reke u četvrti Belem, na mestu odakle su ekspedicije kretale u velike poduhvate. Na spomeniku su uklesani svi važni učesnici iz Doba pomorskih otkrića među kojima su Vasko da Gama, Magelan, kralj Žoao I, njegova supruga Filipa, a posebno mesto zauzima njihov sin Henrik Moreplovac, zaslužan za pokretanje mnogih ekspedicija i inovacija u graditeljstvu lakših i bržih brodova, kao i geografskih karata. Na platou ispred spomenika nalazi se velika mramorna karta sveta sa ucrtanim rutama portugalskih moreplovaca.
U blizini se nalazi i grandiozni manastir Sv. Žeronimo, koji je podignut u modifikovanom gotskom stilu, nazvanom manuelizam po tadašnjem kralju Manuelu I, velikom ljubitelju i pokrovitelju umetnosti. Stubovi su ukrašeni sa uklesanim morskim užadima i sa još mnogo raskošnih detalja koji podsećaju na pomorska putovanja. Među nekoliko sarkofaga, tu je i onaj sa Vaskom de Gamom.
U svim građevinama diše raskoš zlatnog perioda pomorskih otkrića. Za uspon standarda i kulture, Portugalci veruju da je zaslužan tadašnji „uvoz“ cimeta i bibera, koji su stizali iz „otkrivenih“ zemalja… Zlato, dragulji i ostale dragocenosti se ne pominju.
Žutim tramvajem 28, sinonimom Lisabona, koji više podseća na muzejski eksponat, vozimo se, doduše više klatimo, starim jezgrom Lisabona kroz četvrt Baiša Šiado, gde dominiraju zgrade obložene „ažulež“ pločicama kao ostavština još iz perioda kad su tu živeli Mavari. Prava mala umetnička dela ukrašena prelepim motivima koja samo oblikom podsećaju na naše keramičke pločice.
Kad zakoračite u boemski kvart Alfama, jedan od retkih koji nije stradao u zemljotresu, imate utisak da ste se našli u osamnaestom veku… Dok koračate uskim krivudavim kaldrmisanim uličicama niko vam neće zameriti ako zavirite kroz prozor i pogledate šta vredna domaćica sprema ili ako popričate sa stanovnicima koji dosta vremena provode ispred svojih kuća u kojima, inače, nije sproveden vodovod, a ni kanalizacija i to po njihovoj želji kako bi se sačuvao duh minulih vremena.
Naravno, tu je veliki broj prodavnica gde možete kupiti razne suvenire kao i proizvode od plute, sa kojima se posebno ponose. Ništa nije neobično, dok sedite u nekom od mnogobrojnih kafića, a to su dva-tri stola ispred neke kuće ili jednostavno na ulici, da na vas padne koja kap vode iz opranog veša koji kače na kanapima razvučenim između dva prozora ili čak dve suprotne kuće. Naizgled, žive svoj život kao da ih se kolone turista i ne dotiču. Na vrhu brda nalazi se velika tvrđava Kastelo Sao Žorž sa prekrasnim vidikovcem, kojima Lisabon i inače obiluje.
Lisabon se nakon razornog zemljotresa 1755. godine, kada je bilo i mnogo ljudskih žrtava, brzo oporavio zahvaljujući preduzimljivosti tadašnjeg premijera Markiza da Pombala i odluci da se ne obnavljaju razrušene kuće već da se napravi moderan grad sa širokim bulevarima, po uzoru na tadašnji Pariz. Taj deo grada se i danas zove Pombalina.
Bio bi greh doći u Lisabon, a ne svratiti u jedan od mnogobrojnih klubova gde se sluša fado muzika uz vino, sir i maslinke. I ne probati pastel de nata, pecivo punjeno filom od vanile, posutom šećerom u prahu i cimetom, po recepturi koja se prenosi sa kolena na koleno. Mada, kažu, da je najbolji onaj koji se pravi u jednoj pekari u kvartu Belem po recepturi koju su dobili od monaha pre 200 godina.
U Lisabonu, gradu divnih, pozitivnih, opuštenih, smirenih ljudi tople duše i otvorenog srca, gradu muzeja, fudbala, fado muzike i vina, vreme brzo proleti i dok ga pozdravljam iz aviona i gledam sve kvartove u kojima sam bila i šta još nisam uspela da vidim, kao i prelepu okolinu sa starim zamkovima sa mnogo parkova i cveća, imam želju da se što pre vratim i nastavim sa hodanjem kroz istoriju, uživanjem na peskovitim plažama uz pesmu talasa i oplemenjivanjem duše.
Milijana Ćeranić, Novi Beograd