Priča sa V konkursa za najbolji putopis starijih osoba „Draganova nagrada„, kategorija „Najbolja muška putopisna priča“.
Sve je počelo u sredu uveče, 24. marta 1999. godine, kada je odjeknula snažna eksplozija iz pravca izletišta Zabran. Projektil namenjen fabrici „Prva Iskra“, završio je na levoj obali Save. Ljudi preplašeni i nespremni pohitali su do najbližeg podruma ili skloništa. Žene unezverene i u suzama stiskaju na brzinu skupljeni prtljag, muškarci vidno nervozni često izlaze ispred zgrade i zabrinuto gledaju u zvezdano nebo.
Otvaranjem Google oglasa na ovoj strani pomažete rad Penzina. Hvala vam unapred!
Pola sata iza ponoći samo što je oglašen prestanak opasnosti, zaurlale su sirene. U hodniku i na stepeništima ljudi bledi i bunovni, sa decom i putnim torbama sjurili su se stepeništem u podrum.
Događaji od prethodne noći živo su se komentarisali i činilo se kao ružan san, pogotovu kada je naredna noć protekla mirno, bez sirena. Ali, avaj, treća noć je bila paklena uz mnoštvo udaljenih eksplozija i vatre.
Iz noći u noć smo pokušali da podrum, koliko-toliko dovedemo u red i prilagodimo stanovanju. Za izradu privremenih ležajeva koristili smo drvene i plastične gajbe, kante i kartonske kutije.
Komšije koje su se godinama jedni drugima uglavnom učitivo javljali, silom prilika postali smo jedna velika porodica. U drugi plan su pale stare svađe i nesporazumi. Svi smo jedinstveni i tešimo i hrabrimo jedni druge.
Često se popenjem u stan, provedem neki sat u krevetu na užas moje žene. Više strepnje u meni izaziva odlazak na posao u termoelektranu i rad sa opasnim i eksplozivnim gasovima.
***
Zasipaju nas protivrečnim informacijama, od toga da smo oborili nekoliko neprijateljskih letilica, pa do nagoveštaja da je na redu bombardovanje privrednih subjekata u Obrenovcu.
Nepodesni uslovi življenja u podrumu nagnali su neke od komšija da veći deo vremena provedu u stanu. Jutros nismo uspeli da očistimo prostorije, pa je, uprkos otvorenim prozorima, zagušljivo i vazduh je pun prašine.
Imamo direktnu telefonsku vezu sa susednim ulazom. Šira platična cev pokazala se kao dobar sistem komunikacije.
Na primer Nada zove komšinicu Zoricu: „Mig – 21 zove Esmeraldu, prijem“ – to znači poziv na kafu i čašicu razgovora.
Za sada zdravstvena situacija je povoljna, mada strepimo od epidemije. Šta god dodirnemo je prekriveno prašinom, oseća se neprijatan miris od kanalizacije i buđe.
Zbog straha od pojave toksičnih gasova, nabavljena je boca sa komprimovanim kiseonikom. Donete su plastične kofe sa vodenim rastvorom sode-bikrbone. Našli su se tu za svaki slučaj vlažni peškiri, gas maske i sl.
Jedino sklonište u naselju konačno je postalo naše i iz njega su izbačeni svi oni koji ne žive u Topolicama. Mi smo ostali jedinstveni i nismo napuštali podrumski prostor.
Svakim danom nas je sve manje i uglavnom su tu deca. Najstarija stanonik podruma je majka komšije Milorada, 80-godišnja starica iz Knina. Preživela je hrvatsku Oluju“ i nedavno je uspela da stigne do Obrenovca.
***
Očekujemo i strepimo: Hoće – neće, ipak hoće i zastrašujuća eksplozija dopire iz Prve Iskre u Bariču. Kako smo u tom trenutku sićušni, mali i nemoćni, kao deca. U nama narasta strah do neslućenih visina.
Ali, kako dođe tako se vremenom oslobodimo strepnje i pokušavamo koliko je to moguće da se normalno ponašamo. O čemu pričamo i šta nas zaokuplja u trenucima dokolice? Ne žalimo se, uglavnom govorimo o svojoj deci, ostarelim roditeljima i sl.
Ako su nam prve nemirne noći, zbog uzbuđenja i straha od novonastale situacije, vremenom nas skučeni prostor guši, čini potištenim i razdražljivim.
Ima i ravnodušnih koje ništa ne može da kosne, naročito to važi za starije komšije. Da li zbog godina, tek na stvari gledaju površno i ravnodušno.
Pokušavam u društvu da se našalim na svoj račun nebi li se i drugi otvorili, ali to mi teško polazi za rukom. Ljudi ljubomorno čuvaju svoju privatnost, pre će sebe da veličaju a spremni su da druge ogovaraju.
U skloništu su dopremili krevete na sprat. Prilično su uski i opasni za spavanje. Ventilacija je u dobrom stanju, mada je zbog velikog broja ljudi (oko 500) postalo zagušljivo i hladnjikavo. Nije mi se dopala atmosfera u skloništu. Prilično je sumorna i nema međusobne bliskosti.
***
Pojedinci nisu izgubili smisao za humor pa su se na ulazima pojavile umrlice sa likom Klinktona. Ili: „Bile, čuvaj se, stižemo – Prle i Tihi“. “ Bile mi te volimo – aprilili… Nismo znali da je nevidljivi… Ko visoko leti u Buđanovce pada'“.
Komšija Mija se dao u poteru za za nepoznatim licima koji su primećeni u našem ulazu. Čuli smo nezvanično da su lopovi u naselju Rojkovac obili nekoliko stanova.
U Obrenovcu je 3. aprila organizovan antiratni miting na kome je bilo prisutno oko 3.000 građana.
Posle podne prisustvovao sam sa decom službi u obrenovačkoj crkvi povodom Vrbice – Lazareve subote. Zapalili smo sveće za zdravlje i od vrbovih grančica pravili venčiće. Svako jutro služi za svođenje krvavog noćnog pira NATO avijacije.
Katolički Božić je bio paklen i srušena su dva mosta u Novom Sadu i Bačkoj Palanci. Nije im svetao ni najveći hrišćanski praznik.
Ne primećujemo kako se oko nas budi priroda i proleće se nudi u najlepšim bojama. Bašta ispred zgrade je zarasla u travu i od nekud smo nabavili motike i prihvatili smo se posla da je dovedemo u red. Relaksirali smo se pecajući na obližnjem kanalu Kupinac, ali riba ni da zagrize.
Oko dva sata iza ponoći odigrao se vatreni okršaj između naše protivavionske baterije i neprijateljskih aviona. Prodoran zvuk aviona na severnoj strani neba i ubrzo bljesak, pa još jedan i snažan prasak. Šta se desilo?
Avion je lansirao dve rakete na cilj u našoj blizini, ali su ga preduhitrili naši projektili, presreli ih i jednu za drugom uništili pre nego što je izručila smrtonosni teret. Pojedinci su postali eksperti za raketno naoružanje. Znaju da razlikuju satelite, gde je avaks, koja vrsta oružje deluje…
***
Pronašao sam novu lokaciju za spavanje u hodniku stana ali san ne dolazi na oči. Na Blagovesti sam rešio da obiđem majčin grob, i svratio sam kod oca da naberem procvale jorgovane.
U podrumu sam se latio posla da preuredim naše privremeno boravište. Zamenio sam daske sa većim drvenim pločama tako da odrasli mogu da se komotno opruže. Žena i deca su se skoro odomaćili u podrumu i ne smeta im tvrdi ležajevi, prekriveni itisonom, čaršavom i jorganom.
Zadnja 3-4 dana vreme se stabilizovalo. Ujutro je prohladno ali se u toku dana temperatura popenje i do 20-tog podeoka.
Na Veliki petak smo tradicionalno farbali jaja. Pored jaja stavljenih u pletenu korpicu za decu je žena pripremila ukusne slane i slatke kolače. Subotu pred prazik smo organizovali veliku akciju čiščenja ulaza i travnjaka ispred zgrade. Svi su izgledi da ćemo najradosniji praznik provesti uz zvuke sirena, između podruma i stana.
Na Uskrs je u centru grada organizovana prigodna priredba na koju smo vodili decu i razmenili jaja. Na predlog komšije Milorada skupili smo jaja i kolače i odneli ih vojnicima stacioniranim pored bazena. Odigrana je utakmica na male goliće a devojke su bile vredne i vojnicima odnele pun poslužavnik kolača i torti.
Drugog dana Uskrsa u večernjim satima došlo je do okršaja protivničkih aviona i naše artiljerije. Nebo se zapalilo od vatrometa svetlosnih metaka, eksplozije raketa.
Moji sinovi Lazar (9) i Uroš (7) zadesili su se sami u stanu ali ih nije obuzela panika. Uroš je poneo maminu crnu torbu sa najneophodnijim stvarima a Lazar je zaključao stan i polako su krenuli dole prema podrumu. Na trenutak je monotonu ratnu svakodnevnicu uneo dolazak generala, prijatelja komšije Mije. Uvaženi gost je održao tribinu i upoznao okuljene sa strategijom rata i namerama neprijatelja.
***
Neverovatno je ali istinito da se niko nije razboleo uprkos složenim uslovima življenja. Svaki bol se dostojanstveno nosi u sebi, niko se ne žali. Na licu svakog od nas očitavaju se muke i teškoće kroz koje prolazimo. Bledilo lica, podočnjaci, podrhtavanje ruku, samo su neki od prisutnih ratnih simptoma.
22. dana agresije bombardovana je obližnja fabrika Prva Iskra. Jasno su se videle eksplozije i oblaci dima iz pogođenih pogona. Sutradan radnici samoinicijativno pokušavaju da spasu što se spasti može ali to ide haotično i bez jasnog plana.
U ponedeljak, 19. aprila ispratio sam ženu i decu put bezbednijeg Požarevca. Mojim primerom krenula je većina komšija i naselje se polako prazni. U našem ulazu više nema stanara. Podrum koji je prvih dana rata bio jedino utočište zvrji prazan i zaključan.
Nedostaje mi smeh dece, porodična atmosfera. Stan deluje prazno i odbojno. Svakodnevno se čujem sa porodicom i raduje me da su pošteđeni ratnih strahota. Uroš se interesuje za njegovu kornjaču. Ne mogu da ga obradujem, jer kornjača odbija hranu i zavlači se u skrivene kutke u stanu.
Oko obližnjeg izvora termalne vode uvek je živo, kako je rekao čuveni Andrić „Izvori su vrelo života i svojevrsna svratišta“. Izvorište je sada zapušteno i tako će biti do pojave prvih kupača koji će ga urediti.
Projektil nad gradom je oborila naša odbrana i delovi rakete su završili jizmeđu crkvene porte i puta, u blizini izbegličke kuće. Tragedija je mogla biti nesaglediva da je kojim slučajem bila pogođena auto cisterna sa opasnom fluorovodoničnom kiselinom koja je trenutak ranije prošla od Bariča prema Termoelektrani.
***
Mesec dana od agresije i odlazak opasne hemikalije iz našeg okruženja znak je da se ljudi ponovo vraćaju. Moja poraodica je ponovo na okupu. Lakše se diše i sa manje napora se podnose prisutne nevolje.
Avalski toranj kao jedino vidljivo odredište glavnog grada, nestao je u prašini i plamenu. Pored svih nevolja, osetili smo zemljotres koji je potresao Mionicu. Gotovo da niko ovome nije pridavao značaj. Izgleda da smo postali ravnodušni na sve što nas svakodnevno pogađa.
Opštinski Sindikat je tradicionalno organizovao proslavu 1. maja u izletištu Zabran, ali sa mnogo manjim brojem prisutnih građana. Za ovu priliku građani su mogli da se posluže pivom, ribljom čorbom i pasuljom. Na kratko je oživela bašta sa muzikom ispred zatvorenog restorana Alaska koliba.
Kad smo se najmanje nadali, došlo je do napada neprijatelja sa bombama ispunjenim grafinim punjenjem na razvodno postrojenje Termoelektrane. Ukazao se bljesak na horizontu, svetlo u stanu je zatreperilo i ubrzo smo ostali u mraku. Bez struje i vode uvukla se panika i beznađe među ljude.
Narednog dana sam kod oca iz šupe izneo stari šporet na drva, očistili ga i popodne skuvali prvi ručak. Snašli smo se i za pitku vodu.
Detonacije od bačenih bombi bile su tako snažne da se cela zgrada potresla. Moram priznati da sam se po prvi put istinski uplašio. Probuđeni i uplakani Uroš je prozborio da će ubiti Klingtona pištoljem na kuglice.
Komšije Dubajići su su slavili Đurđevdan i uspeli su uprkos nestanku struje da serviraju kompletan meni koji zahtevaju slavski običaji. Završena je školska godina u skraćenom izdanju a Lazar nas je obradovao odličnim uspehom.
***
U subotu se nad gradom sručilo olujno nevreme sa gradom veličine oraha. Juče sam bio sudionik krajiške igre u boćanju i doneo ekipi čak devet poena. U dokolici sam pročitao štivo „Jadi mladog Vertera“.
59. noć Obrenovčani nikad neće zaboraviti. Dve snažne detonacije posle ponoći pogodile su razvodno postrojenje Termoelektrane. To je ujedno značilo raspad energetskog sistema zemlje i nestanak električne energije na duži period.
Oko naselja su oživele logorske vatre. Kod dede smo ispekli punu vanglu uštipaka i skuvali pun lonac pasulja. Ubrzano se prazne poslednje zalihe smrznute hrane iz zamrzivača.
Obrenovac je najžešće bombardovan u noći između 29. i 30. maja. Za nepunih 30 minuta NATO je lansirao 7-8 projektila na razvodno postrojenje i Garnizon JNA.
Osvanulo je vatreno jutro ispunjeno odsjajem eksplozija i strahovitih detonacija od kojih se tresla cela zgrada. Gust stub crnog dima zaklanjao zapadni horizont iza grada. Pogođeni su trafoi sa toksičnim uljem i to je bilo upozorenje da pozatvaramo prozore i pripremimo vlažne peškire i maramice.
Zahvaljujući pogodnom vetru otrovni dim se kretao prema Savi i nestao nad Sremom. Deca na prvi znak opasnosti, kao jato preplašenih ptica prhnu u okrilje majki i sćučureni, osluškuju kad će odjeknuti eksplozija.
***
1. juna Skupština Srbije odobrila je plan G-8 za rešavanje kosovske krize čime su se stekli uslovi za prestanak agresije. Bili smo u prilici da upoznamo novog komšiju, vojno lice i direktnog sudionika okršaja sa nevidljivim neprijateljom.
Dušan je zastavnik i član posade PVO koju je reketirao neprijatelj na položaju u selu Vukićevica. Duletov kolega je poginuo dok će on doživotno nositi ožiljke od gelera u telu.
Kraj rata se bliži i uveliko se prazne podrumi i skloništa. Mirovni sporazum potpisan u Kumanovu, u naselju je propraćen bacanjem petardi i pucnjima iz vatrenog oružja.
Više nećemo sa strepnjom gledati u noćni horizont, zameniće ga treptaj milijardu zvezda. Radovaćemo se zakasnelom proleću, bujanju prirode, prvom prolećnom cveću, mirisu livade i cvrkutu ptica u zabranskim šumama.
Deca su za ova tri meseca izrasla, postala smelija i nekako ranjivija. Uroš još doslednije stiska palac između zuba, a Lazara svaka nepravda zaboli i burno je preživljava. Žena i ja smo se trudili da ih, koliko-toliko zaštitimo od ratnih strahota, ali nema sumnje da će bobardovanje ostaviti izvesne posledice na njihovo odrastanje. Samo da traume ne budu isuviše bolne i dugotrajne.
Milan Ašković, Obrenovac
Fotografija: Bombardovanje Novog Sada,
Darko Dozet za Wikimedia Commons