Izolacija zatvorenika – put ka samoubistvu

Zatvorenici se smeštaju u samice u sklopu programa resocijalizacije. Postaju osakaćeni, a ne prevaspitani članovi društva. 

U Sjedinjenim Američkim Državama određeni, ne mali broj zatvorenika deo svoje kazne provodi u samicama. Kreg Hejni, psiholog, kaže da su SAD jedina zemlja koja redovno sprovodi i to na duži period, taj oblik kazne, ali da, ironično, provode veoma malo vremena analizirajući njene posledice.

Procenjuje se da je oko 81.000 zatvorenika smešteno u izolaciju. To nisu samo najopasniji kriminalci. Trećina među izolovanima su mentalno oboleli, a jedan deo predstavljaju navodni članovi bandi. Njihov svet je potpuno drugačiji. Ćelije u kojima se nalaze u proseku su veličine sedam kvadrata. Tu oni spavaju, obeduju, vrše nuždu, čitav život im se tu odvija. Nekima je dozvoljen izlaz u dvorište, najviše u trajanju od jednog sata. Nemaju nikakav kontakt sa ljudima, izuzev stražara. I tako godinama.

Kako navodi Washington Post, kod ovih zatvorenika rizik od samoubistva ili pokušaja da naškode sebi sedam puta je veći rizik u odnosu na druge zatvorenike. Robert King, zatvorenik koji je u izolaciji proveo 29 godina, iako je uspeo da se izbori sa samoćom bolje od većine, ima problema da se snađe na otvorenom prostoru. Ovo se povezuje sa skupljanjem hipokampusa koje se dešava kod ljudi u dugotrajnoj izolaciji. Ta promena strukture mozga utiče na sećanje, orijentaciju u prostoru, kognitivno razmišljanje i donošenje odluka.

Autopsije ljudi koji su izvršili samoubistvo pokazale su da je ekspresija gena značajno slabije usklađena sa cirkadijskim ritmom, dok su istraživanja pokazala da ograničavanje sunčeve svetlosti (i samim tim, uticanje na cirkadijski ritam) povećava učestalost depresije.

Najčudnije od svega jeste to da se zatvorenici smeštaju u samice u sklopu programa resocijalizacije kriminalaca.
Naime, iako se u govoru zadržala reč „kazna“ za vreme provedeno u zatvoru, politički korektno rečeno zatvorenici se „prevaspitavaju“ kako bi mogli da ponovo postanu deo društva.

Ljudi koji su dugo bili u izolaciji mnogo teže ostvaruju kontakte sa drugim ljudima i uglavnom ne mogu da podnesu čak ni malu grupu ljudi. Postaju osakaćeni, a ne prevaspitani. Čovek je društveno biće. Nije mu dovoljno da bude sit, neophodna mu je ljudska reč.

 

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *