Početna Magazin Godine Ekonomija Ima li istine u priči o vraćanju penzija?

Ima li istine u priči o vraćanju penzija?

Ima li istine u priči o vraćanju penzija?

Sigurno ste već čuli priču – neko u nju veruje, neko sumnja, ali bi većina želela da je istina, te se priča širi: penzije bi mogle biti ne samo povećane, nego i vraćene.

Fotografija: Getty Images

Nekako od početka septembra, kada sve počinje da se zahuktava, počele su da se šire i priče vezane za teme kojima se Penzin bavi. Budući da su u pitanju priče, mnogi od naših čitalaca su nam se obratili sa željom da im potvrdimo njihovu istinitost.

Jedna od tih priča za temu ima smanjenje penzija. Sada je, naime, počelo da se šuška da će penzije ne samo biti vraćene na staro – tj. da će se ponovo isplaćivati oni iznosi koje su penzioneri zaradili i koje im je država Srbija garantovala, već i da će penzionerima kojima je oduzet deo penzija, taj deo biti vraćen.

Mogli ste da primetite i da je isto tako, nekako s početkom septembra i sa pojavom širenja ovih priča, sve veće prisustvo u medijima ekipe iz Partije ujedinjenih penzionera Srbije (PUPS) i lidera ove stranke g. Milana Krkobabića.

Sasvim je izvesno da su ove dve septembarske pojave povezane i vrlo je verovatno da uopšte nemaju nikakve veze sa penzionerima već sa težnjom za održanjem i učvršćivanjem na vlasti tj. sa izborima.

Novinari su g. Krkobabića već proglasili „nestašnim članom“ vladajuće koalicije zbog njegovih skorašnjih izjava, od onih da ključeve Beograda drže penzioneri, do pozivanja da se prvo penzioneri nagrade pošto su oni podneli najveću (dobrovoljnu) žrtvu. (v. USPS: Zaboravni predsednik PUPS-a opet se setio penzionera)

Uz te izjave predsednika PUPS-a često se lepi i podatak da će od novembra svim penzionerima biti isplaćeno po 6.000 dinara tzv. pomoći. U ovom septembarskom „meniju“ koji se servira penzionerima, podatak o 6.000 dinara je veoma važan. On je nešto kao so – začin bez koga se ne može i bez koga bi svako jelo bilo bljutavo.

Ostavimo sad na stranu što je ta priča o „pomoći“ od strane onih koji su oteli onima kojima kao pomažu, kao i osećaj da penzionerima neko navodno „poklanja“ zrno a uzeo im je džak, zapravo kao sipanje soli na ranu. Važno je da ovaj podatak drži celu „priču“ da se ne raspadne.

Jer, iako za mnoge uvredljiv, podatak o isplati jednokratne pomoći je tačan. Ta istinitost bi mogla da navede deo stanovništva kome je ova čorba namenjena da je lakše celu proguta.

Teško da je g. Krkobabić ikad bio „nestašan“ i da će takav postati. Za to je potrebna hrabrosti koju, verujem, dotični ne poseduje. O moralnoj odgovornosti g. Krkobabića da se založi za bar osnovna prava penzionera, izlišno je govoriti. Da u sebi ima mrvu poštenja, morao je da reaguje onda kada je vladajuća koalicija, u čijem je sastavu bila i njegova stranka, gazeći Ustav Srbije oduzela jednom velikom delu građana zarađen novac.

Naprotiv, g. Krkobabić je kičmu dodatno presavio, zacrnio svoj obraz i izjavio kako penzioneri zapravo dobrovoljno daju svoj novac za oporavak Srbije.

Dakle, nije g. Krkobabić nestašan, već veoma poslušan. Teško i da ima ikakav uticaj na donosioca odluka u Srbiji, te ni ovih 6.000 dinara nemaju nikakve veze sa prisustvom g. Krkobabića i njegove stranke u vladajućoj koaliciji.

Ali poslušnost g. Krkobabića, baš kao i ranije, i sada može dobro da dođe (aktuelnoj vlasti, ne građanima Srbije). Jer, gospodin Krkobabić i ljudi u njegovoj stranci znaju da zavrte priču.

Ponovo se građani Srbije podsećaju na to da se, pre donošenja Zakona o privremenom načinu uređivanja isplate penzija, govorilo da će se on primenjivati tačno određen period i da će to biti do kraja 2017. godine. Zakon je donet, takav kakav je, nakaradan, ali nigde se ne spominje nikakav datum „trajanja“.

Nakon pokliča o pravdi za penzionere predsednika PUPS-a, g. Momo Čolaković iz te stranke spušta loptu objašnjavajući:

„Kao i za svaki drugi zakon, Skupština mora da donese odluku ukoliko se on ukida. O tome se još nije pričalo, ali se nadam da će penzioneri na vreme biti obavešteni. Smatram da je vreme da im se uzvrati za sve ono čemu su doprineli u poslednje tri godine. Mislim da penzioni čekovi moraju da se usklade na način koji je trenutno najbolji mogući.“

Mogu li penzioneri na osnovu „priča“ i sećanja na izgovoreno da zahtevaju da se zakon više ne primenjuje? Pa ne mogu. Ne živimo u plemenu sa tradicionalnim zakonima koji se prenose usmeno. Ali nije da ne reagujemo na priče.

PUPS, kao deo vladajuće koalicije, ume, dakle, da zavrti priču, da pobudi nadu, da obećava bez osnova… Oni koji poveruju, koji se ponadaju, glasaće za koaliciju kojoj pripada i ova stranka. Jer dok jedan obećava, drugi ima moć da donese odluku.

To što ta odluka neće biti donesena i Zakon neće biti ukinut, ne može da se spočitava onome ko tako nešto nije ni obećao. A onaj ko je obećao, nije imao moć da promeni. I tako, obojici dobro, a penzioneri opet nasamareni.

A zašto penzije ne bi mogle biti vraćene „na staro“, pa čak i da se vrati novac koji je penzionerima uzet za ovo vreme? Uostalom, PUPS-ovi „zahtevi“ idu paralelno sa pričama o neverovatnom napretku Srbije na svim poljima, pa bi, nekome sa strane, delovali i logično. Ako u Srbiji „preliva“ na sve strane, logično je da i stanovništvo oseti taj boljitak.

Ali, upravo neko sa strane i to baš Međunarodni monetarni fond (MMF) ne vidi da je Srbija dovoljno napredovala. Konkretno, za penzije se (dakle, sa smanjenjem) sada izdvaja 11,6 odsto, a moralo bi najviše 11 odsto. Ako i možemo da kažemo da tih 0,6 ne zvuči nedostižno, ne možemo nikako da se ponadamo da bi mogli zacrtano da ispunimo ako se penzije povećaju.

Takođe, Srbija se u sedmoj reviziji sporazuma sa MMF-om, objavljenoj 6. septembra 2017. godine, obavezala na sledeće:

„Do kraja 2017. godine, naš primarni fokus je nastavak ograničavanja obaveznih troškova u skladu sa budžetom. Ostajemo posvećeni daljem smanjivanju vladinih davanja za plate i penzije u odnosu na BDP. Svaki prostor stvoren većim prihodima biće usmeren na prioritetnu kapitalnu potrošnju i otplatu skupog duga, uz dozvoljavanje primarne potrošnje do maksimalnog nivoa određenog programom.“ (Vreme br. 1393, kompletan tekst na engleskom, u PDF-u, možete preuzeti ovde)

Možemo mi da mislimo šta god hoćemo o Međunarodnom monetarnom fondu. Ono što je činjenica o kojoj moramo voditi računa kada vagamo da li je neka priča istinita ili ne, jeste da je ovo potpisan sporazum i da smo se mi, kao država, obavezali na to.

Nigde u tom sporazumu ne piše da političari ne smeju da pričaju priče građanima u Srbiji. Međutim, to što je vlada, smanjenjem penzija, prekršila decenijski sporazum koji je imala sa svojim građanima, ne znači i da će se usuditi i uopšte želeti da prekrši sporazum koji ima sa međunarodnom insitucijom kao što je MMF.

Uostalom, od kršenja međunarodnih sporazuma ni građani Srbije ne bi, dugoročno, imali nikakve koristi. Ali to je neka druga tema, za istinitost priča o ovogodišnjem povećanju penzija do prethodnih iznosa – nebitna.

Aleksandra Jovanović


Deset dana nakon objavljivanja ovog teksta, iz Vlade Srbije stižu informacije da će povećanja penzija, kao i plata u javnom sektoru biti i to od 1. januara 2018. godine. Usput je rečeno i da će najavljena isplata jednokratne pomoći penzionerima biti 5.000 umesto najavljenih 6.000 dinara.

Ne mislimo da se bilo šta promenilo. Međunarodni sporazumi su međunarodni sporazumi. Nezaposleni su nezaposleni (izgleda da mi znamo samo one koji, kako im se spočitava, “ne žele da rade”, a mogli bi. Potrošačka korpa je i dalje mnogo skuplja nego što to može da pokrije prosečno domaćinstvo.
Privreda? Hmh…

Ništa se nije promenilo. Gospodin Mišković je oslobođen optužbe po pitanju putarskih preduzeća.
Privreda? Hmh…

Idu izbori. Beogradski. To je obelodanjeno u ovih deset dana. Da to se promenilo.

Dakle, da utvrdimo, nije reč o spašavanju Srbije. Vlast treba da se spasi.


Podsećamo i na tekstove: