Priča sa IV konkursa za najbolji putopis starijih osoba „Draganova nagrada“, kategorija „Najbolja priča o putovanju u inostranstvo“.
Otvaranjem Google oglasa na ovoj strani pomažete rad Penzina. Hvala vam unapred!
Kad sam, poletevši na temperaturi sedam ispod nule, sleteo u Luandu na jutarnjih plus 30 stepeni, jedva sam čekao da uđem u hotelsku sobu i zbacim sa sebe debelu košulju, džemper, jaknu sa zimskim uloškom, plišane pantalone i duge gaće. Znao sam da je afrički decembar kao naš juli, pa su četiri petine mog putnog prtljaga činile majice, košulje sa kratkim rukavima, lanene pantalone i sandale.
„Bum dia, Angola!“ – Tako se naziva jutarnji program, sasvim sličan nazivom i sadržajem jutarnjim programima na našim televizijama, koji je upravo trajao na velikom ekranu u mojoj sobi na 11. spratu hotela „Alvalade“. Portugalski je službeni i saobraćajni jezik za sve Angolce, ali emisija je povremeno filovana i egzotičnim kikongo, čokve, umbundu, kimbundu i ganguela govorima plemena iz pojedinih krajeva sa 1,25 miliona kvadratnih kilometara površine ove zemlje (14 Srbija).
„Eu gostaria se necessario para ajutar„, obraća mi se, smešeći se, momak zadužen da gostima otvara i zatvara vrata hotela. Moj skroman španski mi pomaže da shvatim da mi nešto nudi, ali poslednju reč ne razumem. Tražim da mi napiše reč koju on izgovara „ažutar“ i brzo kopčam da je to španski „ayutar„, a srpski glagol „pomoći“.
„Hvala, nije potrebno“, odgovaram, i odlazim do recepcije da kupim cigarete. Za osam dana u Luandi ne videh ni jednog čoveka tamne puti da puši, cigarete su jeftine. Paklicu Rotmansa platih 600 kvanzi (oko 120 dinara). Kasnije sam na pijaci kupio čitav boks za manje od dve hiljade kvanzi.
*
Luanda je prestonica sa najmanje sedam miliona žitelja, a to je gotovo trećina stanovnika cele države, i veoma je prostrana. S kraja na kraj grada, rastojanje je kao između Beograda i Novog Sada. Ovde nema problema sa belom kugom. Pre četiri godine, bilo je 19 miliona Angolaca, danas ih je četiri miliona više.
„Od tri žene sam dobio šesnaestoro dece, a od dece osamnaestoro unučadi. Biće ih još više, iduće nedelje pravim svadbu najstarijem sinu od treće žene“, hvali mi se slučajni poznanik, šezdesetogodišnji pukovnik Žerikoto, stručnjak za tenkove u angolskoj vojsci.
Probao sam i plod mango drveta kojeg je mnogo u gradu i oko grada. Za mnoge siromašne ovi plodovi su značajan deo dnevne ishrane.
Ali, to nije dovoljno, treba zaraditi još za ponešto. Zato su trotoari puni prodavaca svega i svačega. I ne samo trotoaari. Kad pet kolona automobila, zbog nekog od čestih zastoja, uspori, začas se između njih, na kolovozu, nađe vojska prodavaca: flašice vode i sokova, dopune za telefone, voće, rukotvorine od pruća i rezbarije u tvrdom, crnom drvetu, sprejovi za osveženje kabina, suncobrani, lanci… Pune su im ruke. Žene svoj „espap“ najčešće nose na glavama, gipko se krećući duž automobilskih kolona.
Prodavci na improvizovanim pijacama i trotoarima najčešće ciljaju na ljude bele kože jer „za autetntične Angolce se podrazumeva da čim je neko belac, taj je i bogat“, objašnjava mi Zoran Đokić koji u Luandi živi četiri godine.
Angola nije, bar ne većim delom, poput Namibije, pustinja. Mnogo je plodne „ničije“ zemlje. Na angolskoj državnoj televiziji podosta je emisija koje afirmišu proizvodnju hrane, ističu retke uspele primere. U jednoj čuh da država planira da u ovoj godini uzore novih 160 hiljada hektara puste ledine. Samo, kako da nagovori luandsku sirotinju da se, umesto sive ekonomije na ulici, prihvati motike?
Ali, dobrostojeći Angolci, visoki državni činovnici i generali, kao da slute buduću vrednost angolskih pustara: kupuju jeftino na desetine i stotine hektara neobrađenog zemljišta i to ograđuju. Na 50 kilometara od grada sam video te hektare ograđene velikim metalnim kontejnerima u dva reda, a na samoj ivici grada takva površina je zaštićena visokim zidom, kilometrima dugim.
**
Najbrojnija kolonija naših ljudi u Luandi su radnici beogradske kompanije „Jomil“. Tu su već pet godina, bilo ih je stotinu, sad ih je 40, a iduće godine planiraju da se „namnože“ na 150 duša. Zatekao sam ih, 9. decembra, za slavskom trpezom. Mehaničar Dragan, daleko od rodnog doma u Pranjanima kod Čačka, slavio je Alempijevdan. Molitvao je bravar Boško iz susednog sela Koštunići, a pri lomljenju slavskog kolača pomagao je i predsednik kompanije Jovan koji, dva dana ranije, beše doputovao iz Beograda. Božićni post je, jela se riba koju je pripremila Ana, jedna od dve kuvarice (druga je Marina) „Jomilovaca“.
„Svakodnevno vodimo bitku sa angolskim komarcima. Manji su od naših, ne čuješ ih da zuje uz uho, prenose malariju. Sprejovi i razna mazala pomažu, ali je najefikasniji ovaj reket, proizvode ga Kinezi kojih ima prilično u Angoli“, žali se konstruktor motora Željko Zeljković, nekada direktor rakovičkog „21. maja“, mašući po kancelariji spravom koja posve liči na teniski rekvizit. Kroz njenu žičanu mrežu protiče struja iz baterije u drški i na njoj komarci stradaju; svaki gine uz glasno „cvak“ koje podseća na kokičenje kukuruza.
„Jomilovci“ su angolskoj kopnenoj vojsci veoma bitni. Uspešno postavljaju na noge stare ruske tenkove, topove i kamione, otpisane posle dugogodišnjeg građanskog rata. I vajkaju se što to nije vredno pažnje naše ambasade u Luandi. Za pet godina niko ih nije posetio, ali su ih se setili 2014. godine, uoči izbora: stigao im je poziv da dođu i da glasaju u ambasadi. Osveta je bila da im se nijedan od blizu stotinu radnika nije odazvao.
Sedmica prođe brzo i valjalo je ponovo u debelu košulju, džemper i plišane pantalone. Na aerodromu u Luandi sam se kuvao, vruće beše i u avionu, ali me je, po izlasku iz Lufthanzine“ grdosije u Frankfurtu, zimska odeća i obuća prosto milovala.
Boško Lomović, Gornji Milanovac
Fotografija: Baia de Luanda, Franciscovenancio za Pixabay