Možda zbog veće jezičke barijere, možda zbog interesovanja medija za druge evropske države, Francuska je pažnju svetske javnosti poslednjih godina imala samo povodom tragičnih događaja, a do tada najčešće zbog velikih štrajkova „bilo kojim povodom“. Sada se i u toj zemlji (koja se često doživljava i kao „socijalna“ pa i „socijalistička“ država) dešava veliko previranje povodom novog zakona o radu kojim bi Francuska prestala da bude „poslednji bastion“ prava radnika…
Naslov: Početni stihovi Marseljeze
Fotografija: Nuit Debout, pariski Trg Republike 2016. godine, nepoznat autor
Otvaranjem Google oglasa na ovoj strani pomažete rad Penzina. Hvala vam unapred!
Priča se o Rusiji i Ukrajini, o izlasku Velike Britanije iz Evropske unije, o velikim dužnicima poput Grčke, Španije, Portugalije, o Orbanovoj Mađarskoj, o usponu i dominaciji Nemačke, o sporu Švajcarske sa SAD i njihovim referendumima, čak i o balkanskim i srednjeevropskim državama od kada je aktuelna imigrantska kriza. Italija takođe dospeva u vesti povodom imigranata od kada nema „zabavljača“ Berluskonija. Da li će veliki protesti radnika i penzionera ovog proleća u Italiji i Francuskoj zaokupiti valjanu pažnju „velikih“ medija? Procena Penzina je da – neće.
U trenutku kada najmoćnije države sveta, daleko od očiju javnosti, sklapaju tajnovite sporazume o globalnoj trgovini i ekonomiji uopšte (TISA, TTIP) koji izjednačavaju korporacije sa državama i omogućavaju kompanijama da tuže neposlušne države pred novouspostavljenim međunarodnim sudovima koje je osnovala ista organizacija koja je tužbu i osmislila i omogućila, teško da će se čuti glas radnika iz država koje su tradicionalno „loši đaci“ neoliberalnog ekonomskog modela poput Francuske i Italije.
U svetu se stiče utisak da su nacionalni sportovi Francuza – štrajkovi i protesti. To i nije daleko od istine. Stanovnici Francuske kao da jednostavno imaju upisano u kodu da, kad god im ne odgovara odluka lokalne ili državne adminstracije, izađu na ulice kako bi jasno iskazali svoju volju. Ovo je deo njihove kulture i generalno se ne doživljava kao remeteći faktor, već kao oblik demokratskog izražavanja. Ako su u pitanju radni odnosi, zaposleni će neretko obustaviti rad.
Tako i radnici jednog međunarodnog lanca brze hrane u Francuskoj često stupaju u štrajk ili tražeći veće plate ili braneći stečeno pravo po kome je kompaniji onemogućeno da jednostavno otpusti radnika. Bez obzira šta mislili o ovom načinu ishrane, kada u Beogradu uđete u jedan takav restoran, možete biti sasvim zadovoljni čistoćom objekta i ljubaznošću i poslovnošću zaposlenih.
U Parizu, sasvim suprotno, higijena u restoranima ovog lanca je na toliko niskom nivou da definitivno nije potrebno zahtevati račun da bi se ušlo u toalet jer bi to poželeli samo oni očajni, u teškoj nuždi. O ljubaznosti je izlišno pričati. Ali zaposleni u ovoj kompaniji znaju koja su njihova prava i spremni su da ih složno brane.
To je deo te kulture koja se proleća 2016. godine može videti u mnogo širem obimu na ulicama francuskih gradova. Povod je – predlog novog zakona o radu.
Vlada je, marta 2016. godine, u cilju povećanja konkurentnosti francuskih preduzeća, predložila zakon poznat kao „El Komri zakon“, po prezimenu francuske ministarke za rad. Iako bi i po ovom zakonu ostala na snazi radna nedelja od 35 sati (najkraća u EU), ona bi bila prosek, a ne obavezno pravilo. Preduzeća bi mogla da sa lokalnim sindikatima dogovore duže ili kraće radno vreme, sve do ukupno 46 sati nedeljno.
Takođe, preduzeća bi imala veću slobodu u smanjivanju plata, ali i kod otpuštanja radnika. Vlada smatra da bi veća sloboda preduzeća značila i njihovu veću spremnost da zaposle nove radnike. Sa druge strane, ovim zakonom se redefiniše pravo sindikata kada i na koji način mogu da izraze svoje neslaganje.
Kako piše Robert Hanke, ovaj zakon o radu mnogo bi više ličio na nemački tj. na „zakon o radu zemlje koja svi žele da budu“.
Ovaj predlog je, međutim, odmah shvaćen kao napad na osnovna prava radnika i direktno rušenje tekovina sindikalne borbe oličene u francuskom Zakonu o radu koji se smatra jednim od najnaprednijih u Evropi u smislu zaštite prava radnika (mada je sve popularnije da se „naprednjaštvo“ zakona ocenjuje prema većim pravima kompanija). Predsednik Fransoa Oland, inače najmanje omiljen predsednik od Drugog svetskog rata, uspeo je da ujedini francusko društvo. Na ulicama su se okupili, po pisanju Financial Times-a „naljućeni sindikati, podeljeni socijalisti i besna omladina“.
Od potpisivanja peticije na internetu, preko okupljanja na univerzitetima i školama, ujedinjavanja intelektualaca i radnika, izlaska na ulice, došlo se, kako smatraju mnogi, do pravog društvenog pokreta u Francuskoj, pokreta koji podseća na američki Occupy ili španski Indignados. Demonstranti se zalažu ne više samo za neusvajanje novog zakona o radu, već iskazuju i opšte nezadovoljstvo stanjem u društvu i načinom na koji se vodi politika.
Podsetimo, vladajuća partija u Francuskoj je Socijalistička partija. Francuskim građanima zato „sistem izgleda (…) kao ‘demokratija bez izbora’, u kojoj glasanje bilo za levičarsku Socijalističku partiju bilo za desničarske republikance jedva da menja nešto u društvenim i ekonomskim politikama vlade“, piše Džefri Plejers.
Tokom proleća 2016, studenti i građani su se okupljali u manifestacijama nazvanim Nuit Debout (Noć na nogama) kako bi ponudili drugačiju politiku sa ulica, preispitujući značaj predstavničke demokratije (sistem koji je opšteprihvaćen u svetu, pa i u Srbiji, gde narod glasa za svoje predstavnike, koji bi zatim tokom četiri godine trebalo da glasaju i odlučuju u njegovo ime, sa akcentom na „trebalo“). Francuski sindikati su se ujedinili u protestu protiv ovog zakona, iako u početku, pre aktivacije omladine, nisu svi ni bili protiv svih njegovih odredaba.
Čak i oni koji smatraju da je zaštita francuskih radnika prevelika i da guši ekonomiju, ocenjuju da je sam predsednik Oland loše igrao od samog početka i da je okrenuo i one neopredeljene protiv. Britanski Financial Times smatra da predložene mere predstavljaju korak unapred i da su mogle da postanu obeležje Olandove vlade. Međutim:
„U Francuskoj, rast je razočaravajući, ali i stabilan; javni dug je još uvek moguće kontrolisati; produktivnost još uvek može da se poredi sa drugim važnim svetskim privredama. Zbog svega toga, mnogi veruju da reforme nisu hitno neophodne.“
A onda, čovek koji je izabran na osnovu tradicionalnog socijalističkog programa i koji je tokom prve godine svog mandata nastavio sa ponavljanjem zavodljivih obećanja, izađe sa predlogom promene zakona koji je ponos Francuza, a sve zarad spasavanja samog onog društva koje smatra da je taj spas zapravo uništavanje njegovih decenijama sticanih vrednosti.
To je teško bilo i pojedinim članovima Olandove partije da progutaju, a naročito da se javno izjasne za taj predlog, pa je, nakon svih protesta i uličnih manifestacija, nakon odbijanja podrške nekih poslanika, francuska vlada rešila da zaobiđe glasanje u skupštini i da dekretom usvoji ovaj zakon.
Francuzi su ponovo na ulicama. Možemo se i dalje šaliti da su protesti francuski nacionalni sport, ali treba imati u vidu da, u tom slučaju, Francuska u njemu ostvaruje i dobre rezultate.
Ekonomista i sociolog Frederik Lordon je, aprila 2016, tokom Nuit Debout na pariskom Trgu Republike, podsetio na ogromnu vrednost generalnog štrajka:
„To znači da cela zemlja stane, kako oni kažu – zemlja se gasi. Ali u stvarnosti, upravo je reč o potpunoj suprotnosti. Trenutak kada oni kažu da je sve ugašeno jeste trenutak kada se sve otvara: politike – istinske politike – govor, delovanje i čak odnosi među ljudima. A tada, tada se otvara i sama budućnost.“
Izgovoreno pre samo mesec dana, ovo je nekima zvučalo isuviše idealistički. Kada se sad, u maju 2016. godine, čitaju vesti iz Francuske, ove reči jednog od ključnih aktera Nuit Debout zvuče proročki. Da li Francuska zaustavlja rad da bi pokrenula celokupno društvo?
Nije više u pitanju samo Zakon o radu, u pitanju su osnovne tekovine demokratskog društva. Jer isuviše deluje bahato kada zaobiđete narod objašnjavajući mu da je to za njegovo dobro. Zaobilazite ga jer je isuviše glup da shvati šta je dobro za njega ili jer vi ne radite dobro svoj posao, posao političara koji treba da zna da ubedi, a ne da ponizi narod koji ga je izabrao?
Fransoa Oland je rešio da ne popusti, što je objavio kako Francuskoj, tako i celoj Evropi. A Francuzi su rešili da briljiraju u svojim omiljenim sportovima: štrajkovi u preduzećima, protesti na ulicama.
Mi, u Srbiji, nastavićemo da idemo u čiste restorane brze hrane, da u njima organizujemo dečije rođendane, dok nas uslužuje fina omladina. Radnici ove kompanije u Srbiji neće se pobuniti, to je sigurno: Ako ti se ne sviđa, daj otkaz. Dok radiš, radi kako treba. To jeste svakako nešto u šta i ja verujem i za šta se zalažem: Radeći dobro, poštuješ pre svega sebe.
Ali, ko je u Srbiji garant poštovanja prava radnika? Radnik sam? Poslodavac? Sindikati sigurno nisu. Sindikati u Srbiji, izuzev, koliko je meni poznato, Udruženja sindikata penzionera, nisu smatrali za shodno ni da ispoštuju Praznik rada ove godine. Omladini smo u Srbiji odavno objasnili da je iluzorno boriti se za svoja prava u svojoj zemlji. Udruženi mladi ljudi u odbrani bilo kog prava, ovde se već decenijama vide kao „snage haosa i bezumlja“, „strani plaćenici“ i sl. Pa oni ili nauče da ćute, čak i na izborima, ili reše da odu.