Jorgos Kuluris piše za Juronjuz o klasi koja se u Evropskoj zajednici pojavila nakon krize 2008. godine – siromašnim radnicima iliti zaposlenoj sirotinji.
Od početka ekonomske krize 2008. godine, pojava zaposlene sirotinje sve više zabrinjava. Oni koji pripadaju ovoj grupi su zaposleni, ali njihovi prihodi nisu dovoljno veliki da bi mogli da održe standard tipičan za život u njihovom društvu (drugim rečima, oni žive ispod relativne linije siromaštva, zarađujući manje od 60 odsto prosečnog nacionalnog dohotka).
Razvitak ovog fenomena poklopio se sa brzim rastom nezaposlenosti, povećanjem zaposlenja sa skraćenim radnim vremenom i sa sprovođenjem mera štednje koje su nametnute kao odgovor na krizu. Iako pun efekat uticaja ekonomske krize ostaje u velikoj meri nepoznat, jasno je da problem zaposlene sirotinje zaslužuje posebnu pažnju, ne samo kako bi se poboljšao životni standard, već i da bi se dugoročno uticalo na suzbijanje socijalne isključenosti.
Siromašni radnici u Evropskoj zajednici
Iako su stope nezaposlenosti naglo porasle posle krize, dostižući 10,9 odsto u EU-28 i 12 odsto u evrozoni* u 2013. godini, one su u padu poslednjih nekoliko godina. U junu 2018. godine, stopa nezaposlenosti je bila najniža u poslednjih devet godina, od početka krize, sa 6,9 odsto u Evropskoj zajednici i 8,3 odsto u evrozoni. Statistički podaci o siromašnim radnicima pričaju, međutim, drugu priču.
Godine 2008, siromašni radnici činili su osam odsto radne snage u Evropskoj zajednici, dok se taj procenat 2017. godine popeo na 9,6 odsto. Prema podacima Evrofonda, zemlje južne Evrope i Balkana imaju najveći procenat zaposlene sirotinje, sa Rumunijom u kojoj ovaj postotak prelazi 18 odsto, Grčkom sa 13 odsto, Španijom – 12,5, dok je najniži procenat u Finskoj sa svega 2,8 odsto.
Niske plate i nesigurni uslovi rada predstavljaju najveće probleme siromašnih radnika.
Žene su podložnije siromaštvu u radnom odnosu, mada je kod njih rizik od siromaštva smanjen ako su članice domaćinstva u kome još jedna osoba radi. Žene češće nego muškarci rade na privremenim ili poslovima sa skraćenim radnim vremenom, i njihove plate su manje. Godine 2010, od osoba koje žive u vezi, 14 odsto žena nisu imale nikakav lični dohodak, dok je to bio slučaj sa samo dva odsto muškaraca.
Vrsta posla takođe pravi razliku. Konkretno, od osoba koje rade puno radno vreme, njih pet odsto spada u red siromašnih radnika, dok kod poslova sa skraćenim radnim vremenom ovaj procenat ide do 29 odsto, a kod privremenih poslova – 16 odsto. Poslednje dve kategorije posebno su se povećale nakon krize 2008. godine, a zaposleni koji rade na ovoj vrsti poslova nalaze su najugroženiji.
Obrazovanje igra značajnu ulogu sudeći prema statistici Eurostata koja pokazuje da što je niže nečije obazovanje, to je veća verovatnoća da će ta osoba imati manju platu. Konkretno, 2014. godine, 28,2 odsto zaposlenih sa niskim stepenom obrazovanja imalo je prilično malu platu, u poređenju sa 20,9 odsto onih sa srednjim i sedam odsto onih sa visokim obrazovanjem.
Opasnost od socijalne isključenosti
Jedna od posledica siromaštva radnika jeste socijalna isključenost, jer siromašni zaposleni ne mogu da učestvuju u društvenim aktivnostima. Ono takođe utiče na psihu i zadovoljstvo svakodnevnim životom.
Ono što je karakteristično jeste da 18 odsto pripadnika tzv. zaposlene sirotinje kaže da neprekidno oseća bes, a 10 odsto pati od depresije ili frustracije. Prema rezultatima istraživanja Evrofonda, zaposleni koji žive u siromaštvu jedva da imaju nešto bolje psihičko zdravlje od nezaposlenih koji nemaju ni posao niti se obrazuju.
U tom kontekstu, oseća se nedostatak pomoći okoline, što takođe utiče na međuljudske odnose jer poverenje nestaje.
Mala je verovatnoća da će siromašni zaposleni imati u svom okruženju ljude sa zajedničkim interesima sa kojima bi mogli da razgovaraju ili da provode vreme, pa su oni više izolovani od ostalih. Nedostatak materijalnih sredstava, što je zajednička karakteristika zaposlene sirotinje, stvara osećaj nedostatka priznanja od strane društva i društvene marginalizacije.
Pristup obrazovanju i obuci
Evropska zajednica je postavila cilj, kroz Strategiju Evropa 2020, da se smanji broj siromašnih za 20 miliona, s tim što se posvećuje posebna pažnja zapošljavanju, obrazovanju i obuci. I Evropski socijalni fond i Evropski strateški investicioni fond traže načine da stvore nova radna mesta i da ponovo uključe mlade ljude ili u obrazovanje ili u programe obuke.
Međutim, potreban je niz mera i inicijativa prilagođenih siromašnim zaposlenima kako bi se povećao životni standard ljudi u ovoj grupi. U pogledu obrazovanja, trebalo bi se usmeriti ka pristupu programima doživotnog učenja i stručnog obrazovanja zasnovanih na potrebama tržišta rada, sa naglaskom na informatičkim veštinama, kako bi se unapredile sposobnosti i veštine zaposlenih u cilju prilagođavanja većem broju različitih radnih okruženja.
Jačanje države sa jakom socijalnom zaštitom trebalo bi da bude još jedan prioritet, sa zaštitom minimalne plate, uslova rada, socijalnim davanjima i zaštitom zaposlenih na privremenim ili poslovima sa skraćenim radnim vremenom.
Strategije na institucionalnom nivou za suzbijanje siromaštva zaposlenih trebalo bi da budu ugrađene u okviru Stuba evropskih socijalnih prava Evropske zajednice, koji ima za cilj izgradnju poštenije i više društveno inkuzivne unije, kroz tri glavne oblasti: jednake mogućnosti i pristup zaposlenju, pravični uslovi rada i socijalna zaštita i inkluzija.
Pored toga, samohrani roditelji i domaćinstva sa decom koja imaju samo jedan izvor prihoda u riziku su od siromaštva. U ovim slučajevima, potrebna je odgovarajuća ravnoteža između posla i života (uključujući usluge vezane za brigu o deci) kako bi se roditeljima olakšao pristup zaposlenju. U nekim slučajevima, nedostatak usluga čuvanja dece smanjuje sposobnost samohranog roditelja da traži zaposlenje ili posao sa punim radnim vremenom.
Prema tome, izgleda da stvaranje novih radnih mesta nije jedino rešenje za smanjenje siromaštva jer postojanje zaposlene sirotinje ukazuje na to da je potreban niz mera i politika kako bi se osiguralo kvalitetno i stabilno radno mesto.
Kako bi se smanjila društvena isključenost i poboljšao standard života siromašnih zaposlenih, Evropska zajednica mora preduzeti drastične mere i kreirati politike kako na institucionalnom nivou (kao što su minimalna zarada, socijalna davanja, ravnoteža između posla i slobodnog vremena) tako i na nivou pojedinaca (obezbeđivanjem programa za obuku, stručno obrazovanje i doživotno učenje).
Autor teksta: Jorgos Kuluris
Izvor: Euronews
Slika: Dijego Rivera
Prevod: Penzin.rs
Jorgos Kuluris se bavi političkim naukama, konsultovanjem i piše za više medija uključujući i grčki Huffington Post
Preporučujemo tekstove:
- Nova aristokratija: Novac, pamet, obrazovanje, posao i veze u nasledstvo
- Gde su Amerikancima kuka i motika?
- Dividende od zajedničkog bogatstva za sve – smanjenje ekonomske nejednakosti?
- Obespravljeni, nevidljivi srpski sezonski radnik (video)
- Moderno robovlasništvo po domaćem receptu: Ugovor na tri dana
- Prilika da se zaradi ili savremeno izrabljivanje radne snage?
- Radni dan od 7 sati smeši se Evropi – Gde smo tu mi?
* EU 28 je zapravo oznaka za Evropsku zajednicu koju (u avgustu 2018. godine) čini 28 zemalja: Austrija, Belgija, Bugarska, Češka, Danska, Estonija, Finska, Francuska, Grčka, Holandija, Hrvatska, Irska, Italija, Kipar, Letonija, Litvanija, Luksemburg, Mađarska, Malta, Nemačka, Poljska, Portugal, Rumunija, Slovačka, Slovenija, Španija, Švedska, Ujedinjeno Kraljevstvo.
Evrozona je monetarna unija u kojoj se koristi evro kao valuta, a koju čine 19 od 28 zemalja Evropske zajednice (avg. 2018). Devet zemalja EU koje ne pripadaju evrozoni su: Bugarska, Češka, Danska, Hrvatska, Mađarska, Poljska, Rumunija, Švedska i Ujedinjeno Kraljevstvo.