Vučić: Poljoprivredne penzije poklon države (?!)

Poljoprivredne penzije poklon su države jer ih oni koji ih dobijaju nisu zaslužili, rekao je Aleksandar Vučić, predsednik Srbije. Potaknuta ovom izjavom, Ljiljana Stojanović je napisala tekst za „Novu našu reč“ koji u celosti prenosimo.

Poljoprivredne penzije poklon su države jer ih oni koji ih dobijaju nisu zaslužili, rekao je Aleksandar Vučić, predsednik Srbije. Tvrdi i da ih dobijaju oni koji ne plaćaju doprinose za njih (?!).

A da predsednika malo informišu njegovi saradnici da ni bednu poljoprivrednu penziju, koja iznosi 12.000 dinara, ne može da dobije onaj ko nije uplaćivao doprinos najmanje 15 godina za nju? I da ljude koji taj doprinos nisu uplaćivali uveliko tuže retroaktivno čak i za zdravstveno osiguranje koje nisu ni koristili. A ne mogu čak ni na operaciju dok ne uplate sav zaostali dug.

Rekao predsednik i da država ne može da kontroliše cene poljoprivrednih proizvoda (Čitaj: vlast neće da ograniči zaradu svojim ortacima na seljačkoj muci). Ali, veli, pomaže kroz subvencije. Koje su, uzgred budi rečeno, opet smanjili, a one prošlogodišnje Ministarstvo poljoprivrede nikako da isplati iako je ova godina još malo pa pola istrošena.

Za to vreme mali poljoprivredni proizvođači na jugu Srbije ozbiljno ekonomski propadaju. Krče svoje voćnjake, ne obrađuju svoje njive.

Razlog je jednostavan, da bi obrađivali svoju imovinu morali bi da se zaduže, da ulože u te radove. A nikako nisu sigurni da će taj novac moći da vrate jer su u apsolutno obespravljenom položaju na tržištu.

Drugi zarađuju od seljačke muke

I dok predsednik tvrdi da država ne može da im obezbedi sigurno tržište, to tržište je obezbeđeno za poljoprivredne proizvode iz uvoza.

Cenu voća, pa i malina, koje je pomenuo Vučić, određuju otkupljivači koji imaju monopol na tržištu i ogromnu zaradu od seljačke muke.

A čak i veći proizvođači ranog povrća imaju problem kad dođe vreme plasmana jer tada veliki igrači uvezu povrće iz Turske, Albanije, Severne Makedonije… To znači da ovi naši, domaći, mogu da ga prodaju samo u bescenje. To znači da ne mogu da vrate ono što su uložili u njegovu proizvodnju.

Kakva je uopšte mogućnost plasmana domaćih proizvoda koje proizvede seljak na svojoj njivi ili u voćnjaku najbolje se vidi ako se prošeta leskovačkim pijacama. Teško da ćete na bilo kojoj od njih naći proizvođača koji prodaje svoj proizvod. Pijace su zaposeli nakupci koji takođe zarađuju na sitnom proizvođaču.

U selima u okolini Leskovca je postalo skoro nemoguće pronaći domaće, tek pomuženo mleko, jer retko ko čuva krave. Razlog je vrlo jednostavan, država je upravo svojim postupanjima u korist mlekara i klanica uništila domaću proizvodnju.

Doda li se tome činjenica da subvencije za one koji se ozbiljnije bave stočarstvom od prošle godine Ministarstvo poljoprivrede još uvek nije isplatilo, jasno je zašto se sve manje ljudi bavi time.

Uzgoj svinja je u leskovačkom kraju takođe u ozbiljnoj krizi upravo zbog činjenice da nema tržišta, a kvantaška pijaca više nije mesto gde mogu da prodaju ono što odgaje.

Uništavanje sitnog proizvođača

Trend koji država, za razliku od poljoprivrednika koje „ne može da podrži“, ozbiljno podržava jeste kupovina hrane čije je poreklo vrlo sumnjivo.

Dakle, kupujemo u mesarama i marketima prerađeno meso koje se dovozi iz Nemačke i drugih zemalja i za koje oni koji su ga obrađivali tvrde da smrdi zato što mu je rok, najčešće, istekao ili tek što nije. U onome što kupujemo ono ne smrdi zato što je garnirano raznim dodacima prilikom prerade.

Deklarativno se donosioci odluka bore protiv GMO, a da li građani uopšte znaju kako je tretirano meso koje kupuju kao prerađevinu? Da li znaju kakvo povrće i voće jedu sa pijace?

Za to vreme se domaći sitni proizvođač uništava na različite načine. U svemu tome je najznačajnija, da se ne lažemo, uloga države.

Tako će ova vlast uspeti ono što nije uspelo komunistima pedesetak godina, da sitnog posednika nekog parčeta zemlje i njegove naslednike pretvori u jeftinu radnu snagu koja će da radi u Juri, Džinsiju, Aptivu, Falkeu jer moraju da žive od nečega.

A ono što se viđalo samo po planinskim selima sada može da se vidi i u neposrednoj blizini Leskovca. Neobrađene, zaparložene njive, napušteni ili iskrčeni voćnjaci.

Stari koji žive sami po selima, jer su deca i unuci morali da odu iz svoje kuće da bi našli posao od koga mogu da žive.

Poklanjanje poljoprivredne penzije

I ta poljoprivredna penzija, za koju predsednik reče da im „poklanja država“, za koju su morali da uplaćiju doprinose 15 godina (al predsednik nije obavešten) dovoljna im je taman da plate račune za struju, koji neobjašnjivo rastu svakog meseca, odnošenje smeća, vodu, ako je uopšta ta čuvena „barska“ stigla do njih, da kupe so i šećer… I to je to.

Ako su u takvom stanju da ne mogu sami da posade pored kuće bašticu i čuvaju nekoliko kokošaka, da se prehrane, mogu i da umru od gladi. Pravo na socijalnu pomoć nemaju jer su vlasnici neke parcele koju ne mogu da obrađuju.

Ali, državu za to nije briga.

Reče im jasno predsednik.

Šta je tačno rekao Vučić o poljoprivrednim penzijama

Predsednik Srbije Aleksandar Vučić, u Priboju je rekao da država poljoprivrednim proizvođačima ne može da obezbedi sigurno tržište za njihove proizvode, te da su subvencije jedini način pomoći. Za poljoprivredne penzije koje iznose nepunih 12.000 dinara, Vučić kaže da to nisu penzije već poklon države i da one nisu zaslužene, tj. da poljoprivrednici ne uplaćuju poreze i doprinose. Pravo na poljoprivrednu penziju ipak ne mogu ostvariti poljoprivrednici koji nisu državi uplaćivali doprinose minimum 15 godina.

Na novinarsko pitanje da li država može da obezbedi prednost domaćim proizvodima na domaćem tržištu, predsednik Srbije Aleksandar Vučić kaže da to nije moguće.

„Uz najbolju nameru, ne može država da uređuje tržište. Ove godine imamo odlične cene kukuruza, cena maline je bila izvanredna i to ne možemo da čujemo nigde jer je naša navika da se žalimo. Mi jedino možemo da na razne načine pomažemo subvencijama, kao što smo 50 odsto subvencionisali nabavku traktora a to je ranijih godina bilo i više. To u drugim državama nema. Da garantujemo da ćemo da otkupimo sve tržišne viškove, to je nemoguće“, odgovorio je Vučić.

Država pomaže?!

Vučić ističe podršku poljoprivrednim subvencijama, pre svega u stočarstvu ali i povrtarstvu i voćarstvu. To vidi kao jedini zadatak države, za koju kaže da uvek pomaže, ali da to nikada nije dovoljno.

Na pitanje da li je opravdano da poljoprivredna penzija iznosi samo 100 evra, Vučić odgovara da to nisu penzije u pravom smislu već neka vrsta socijalne kategorije i poklona države I da poljoprivredni proizvođači nisu za to državi dali nikakav doprinos.

„Poljoprivredne penzije dobijaju oni koji nisu uplaćivali poreze i dorinose u budžet, to nije penzija koju su ljudi zaradili i plaćali poreze i doprinose državi, već neka vrsta socijalne kategorije, poklona države kao pomoć, tačnije poklon koji čini državnu socijalnu politiku a ne vraćanje za nešto što je neko uradio u prethodnom periodu ili pružio doprinos državi“, izjavio je Vučić.

Ipak, pravo na poljoprivrednu penziju ostvaruju samo lica koja su redovno uplaćivala doprinose po osnovu poljoprivrede, minimum 15 godina.

Ljiljana Stojanović za Nova naša reč

Tekst preuzet sa: Nova naša reč
Fotografija: Print Screen kadra emisije
Branka Stankovića “Kvadratura kruga“, RTS-a