Veronika (Smederevska Palanka): Povratak iz Grčke

Priča sa V konkursa za najbolji putopis starijih osoba “Draganova nagrada” u kategoriji “Najbolja ženska putopisna priča”. Priča koja opisuje povratak iz Grčke dva para prijatelja, kao jedan od posebno pohvaljenih radova, objavljena je u knjizi “Putujući spomenar” koju je izdalo UG “Snaga prijateljstva – Amity”.

Umorili smo se od odmora. Bližio se povratak kući. Obavljali smo poslednje kupovine. Ljilja je kupovala svakom ponešto: mužu, sinu, svekru, svekrvi, majci, ocu…i sebi. Mi smo se tek uselili u novu kuću, grcali smo u kreditima, ovaj odmor smo sebi jedva nekako priuštili i ja nisam smela da budem tako široke ruke. To mi nije smetalo da pokupujem po neki skroman suvenir za svakog a, za svoju dušu, preko svega naumila sam da kupim flašu metakse. Muž je bio apsolutno protiv tog mog nauma. Navodno, metaksa se nije smela nositi preko granice. On nije bio spreman da plaća carinu i da ima bilo kakve komplikacije na granici. Prepirali smo se oko toga. On je ostao pri svom stavu i ja sam htela-ne htela morala da popustim. Ipak mi je bilo krivo. Bila sam ubeđena da zbog jedne flaše metakse ne bi bilo komplikacija.

Dok smo šetale po Leptokariji, u jednoj radnji sam primetila pljosku sa 300 gr metakse kao suvenir. Bez ikakvog kolebanja ušla sam u radnju i poslednjim drahmama kupila pljosku. Ljilja me je posmatrala. Znala je da će se muž tome protiviti.

„Bolje da mu ne kažeš za ovo. Sakrij tu pljosku negde među stvari da on ne vidi. Ne isplati ti se da se zbog te male flaše raspravljaš sa njim. Ne bi ti se isplatilo i da si kupila litar.“

„Da znaš da ću tako uraditi. U pravu si. Ne verujem da će mi iko praviti probleme čak i ako mi je carinik nađe među stvarima.“

***

Brzo smo se spakovali. Kad su kola bila spremna za polazak, dodala sam mužu svoju toaletnu torbicu, da je stavi negde na vrh da mi bude pri ruci.

„Šta ti je to toliko teško u torbici?“

„Unutra su parfemi i toaletne vodice. Postavi to uspravno i zabarikadiraj lepo, da se flašice ne razbiju.“

„Ženska posla“, gunđao je dok je stavljao u gepek.

Ljilja je žarko želela da se vratimo kući preko Ohrida. Na Ohridu nikad dotad nije bila. Nas dvoje smo bili nekoliko puta i za Ohrid su bile vezane mnoge uspomene. Dok smo bili u Grčkoj, potrošili smo manje novca nego smo očekivali, a prijatelji su bili jako prijatno društvo. Muževi su nas žene hvalili zbog naše ekonomičnosti i, još pod Ljiljinim uticajem, hteli su da nas nagrade posetom Ohridu. U Grčkoj smo same kuvale, a u Ohridu ćemo uzeti sobe u hotelu i tamo ćemo biti ‘gospođe’. Šalili su se, a nama je prijala pohvala. Bez mnogo dvoumljenja, u ranu zoru smo krenuli na put prema Ohridu.

***

Na karti je bio ucrtan lep asfaltni put. Znali smo da će biti dugačko putovanje, ali s obzirom da smo imali dobra kola, ta daljina ne bi bila problem, pogotovo što je krajolik kroz koji smo prolazili bio prekrasan. Ono što nismo znali, to je bilo da je to put preko visokih planina, krivudav i bez turističkih destinacija, gde bi se putnik mogao odmoriti i osvežiti. Priroda je bila prelepa, ali put kojim smo prolazili bio je slabo obeležen. Okružen je bio pašnjacima i livadama, ili sa gustim šumama, tako da smo povremeno imali osjećaj da smo se izgubili. Poneli smo nešto hrane, ali nedovoljno vode. Bili smo primorani da vodu tražimo u malobrojnim domaćinstvima usput.

Zbog takvog puta, vožnja je bila zamorna i spora. Na grčkoj granici su nas gledali kao da smo pali s Marsa. Pustili su nas dalje bez ikakvih zadržavanja. A na našoj strani carinik je pošao u detaljan pregled kola. Ponašao se kao da smo neki šverceri, koji misle da će tim planinskim putem lakše prošvercovati robu. Kada je čuo da idemo na Ohrid da još malo produžimo odmor, a u našim kolima ugledao gajbu sa praznim flašama vode Karađorđe i Pretis aluminijumsko posuđe, zatvorio je prtljažnik i nasmejao se:

„Skupa je Grčka, je l’ da? Možete ići dalje .“

Prijatelje nije ni zaustavljao, pokazao im je rukom da produže put.

***

Umesto da u Ohrid stignemo oko podne, posle mnogih lutanja, stigli smo oko šest popodne. Stali smo na parkingu i raspravljali šta nam valja prvo činiti. Prijatelji su bili za to da se odmah nešto žestoko saspe u usta, a moj muž da se najpre obezbedi prenoćište pošto se bliži veče, pa tek onda ‘voljno’. Mi, žene, strpljivo smo stajale pored kola i nismo se mešale u diskusiju koja je već prelazila u prepirku. Tako smo lepo proveli odmor do sada, bili smo u svemu složni, neće valjda sada ova dilema sve da pokvari.

Odlučno sam se umešala.

„Milane, daj molim te, dodaj mi toaletnu torbicu .“

„Čekaj, vidiš da imam preča posla.“

„Molim te, treba malo da popravim šminku. Daj mi tu torbicu pa posle raspravljaj!“

„Ženo, ti si nemoguća. Baš ti je sada šminkanje potrebno!“

„Jeste, neophodno mi je!“

Gunđao je, a ipak je prišao prtljažniku, izvadio iz njega torbicu i pružio mi je. Bez da bi me udostojio pogleda, odmah se opet okrenuo prijatelju.

„Ako se zapijemo, ko zna gde ćemo noćiti. Brzo ćemo to obaviti i onda smo slobodni da pijemo koliko nam je volja. Turist-biro je odmah ovde iza ćoška. Otići ćemo posle na večeru kao ljudi. Ne znam ti, ali ja sam gladan kao vuk. Umorni smo svi, učini još taj mali napor pre opuštanja.“

Ljilja je ćutke posmatrala. Toliko me je već poznavala da je znala da pokušavam nekako da intervenišem, ali nije znala šta će se dogoditi. Naglim pokretom sam otvorila rajsferšlus, izvadila pljosku i pružila je prijateljima.

„Evo, da bude vuk sit i koze na broju!“

Tek me je tada muž pogledao. Videla sam sjaj u njegovim očima. Samo je zamajao glavom.

„Toaletne vodice, je li? E, jesi đavolska, ženo…“

Debelo je potegao iz pljoske posle tog vrhunskog komplimenta.

***

Prenoćište smo obezbedili koji minut kasnije u hotelu Turist, gde smo večerali i odseli nekoliko dana. Ohrid nam je, kao i uvek, pružio lepo osveženje. Gotovo da je bilo i lepše nego u Grčkoj na moru. Preko dana smo se manje kupali i sunčali, ali smo zato predveče redovno odlazili u šetnje i obilazili istorijske znamenitosti. Hladne noći su omogućile dubok, miran san.

Zapamtila sam taj boravak u Ohridu još po jednom prijatnom događaju. U toku jedne popodnevne šetnje naš pogled je privukao izlog sa srebrnim i bisernim nakitom. Ljilja se zalepila okom za ogrlicu sa visećim bisernim listićima. Njen muž se pokazao kao veliki kavaljer, uveo je u radnju i kupio joj tu skupocenu ogrlicu. Ni moj muž nije ostao ravnodušan pored tolike ponude filigranskog i bisernog nakita. Bilo mu je neprijatno. I on i ja smo znali da sebi taj luksuz teško da možemo priuštiti, ali je ipak ušao u radnju zajedno sa mnom i kupio mi ogrlicu i narukvicu u kompletu. To su bili mali ohridski biseri koji su se prodavali više kao suvenir, ali meni dragocen nakit, vredniji od zlata.

Veronika Veljić, 77 godina
Službenica u penziji, Smederevska Palanka

Fotografija: Kerstin Riemer sa Pixabay

Šta je Draganova nagrada i zašto su ove priče i pesme, evo već petu godinu zaredom, sastavni deo Penzina: Draganova nagrada 2019.

Knjigu u PDF-u sa nagrađenim i pohvaljenim radovima sa konkursa Draganova nagrada 2019, u izdanju UG Snaga prijateljstva – Amity, možete naći ovde: “Putujući spomenar“.