Verica (Novi Sad): Budimpešta – ka Bratislavi

Priča sa V konkursa za najbolji putopis starijih osoba „Draganova nagrada“ u kategoriji „Najbolja priča o putovanju u inostranstvo“.

Letovanje te 1996. trebalo je da bude malo drugačije od klasičnih, ali bi potop. Krenusmo Jugom 45 kupljenim u vreme Ante Markovića na kredit od šest meseci, (čik da vas vidim da to danas uradite, a da ništa ne muljate), moj muž, naša ćerka, tinejdžerka u teksas pantalonicama, sa prvim bubuljicama na licu i ja.

Otvaranjem Google oglasa na ovoj strani pomažete rad Penzina. Hvala vam unapred!

Pravac Kelebija, idemo na Balaton. Na samoj granici, sipamo benzin na našoj pumpi, naručujemo kafu od ćutljivog konobara, pa ćemo sa kartom u rukama da nastavimo prema Šiofoku. U isto vreme na pumpu staje stari autobus, tipa „Ko to tamo peva“.

Putnici, stranci izlaze i sedaju za stolove. Konobar prilazi čoveku koji je očigledno vođa puta, digne glavu i obrve, zamahne krpom po stolu, što bi trebalo da znači „izvolite“. Stranac, na nemačkom kaže : „Einen grossen kaffe, bitte!“

Konobar klimne glavom. Vraća se posle nekog vremena i donosi veliki šolju, spušta je na sto, stranac zapanjen, jer od svega samo je šolja velika, a količina kafe ista kao u našim malim šoljicama, kafanskim, belim sa plavim linijom.

Zapanjen, raširi ruke i pita: „Grosser kaffe!?“

Konobar slegne glavom i nevino kaže: „Vel’ka“!

Pa dobio si čoveče vel’ku šolju, šta ćes više, tako govori njegov izgled, pogled, stav. Dve decenije mi imamo svoj interni izraz vel’ka, kao i još nekoliko koji će obeležiti sa tog putovanja naše živote zauvek.

***

Na Balatonu nalazimo smeštaj kod bakice koje malo priča srpski, jer je rođena u okolini Subotice, ali je kao dete otišla. Lepo nam je, čisto je, turisti su uglavnom Nemci i nešto Mađari, posebno za vikend kad se stušti sve iz Pešte.

Vikendom se sjati na obalu gomila malih, ručnih frižidera iz kojih se na plaži ceo dan vadi hrana i piće, a smeće uredno baca u korpe. Na kraju tog vrvećeg dana, kada se svi spakuju i odu svojim kućama, na plaži Jezera Balaton ne ostaje ni jedan papirić. Sve je čisto.

U vazduhu samo ostaje vreski glas Eržebet, koja je neumorno šetala plažom ceo dan sa punom korpom kuvanog kukuruza u rukama i vikala: „Čemege kukorica, mais bitte!“

***

Narednog dana odlazimo do trajekta koji vozi na drugu obalu. Kazem mužu, jer on jedini zna mađarski, da ode na blagajnu da pita cenu karte trajekta za nas i za auto.

Malo dalje stoje mladić i devojka, a iz pravca blagajne dolazi žena, vidno iznervirana i viče na mladica: „Ma đe si ti to pročit’o, majke ti!?“

Pogledam ćerku i samo napravim jedno „ššš“ da ćuti i da se ne odaje da govorimo istim jezikom. Možeš li da mrdneš negde, a da ne čuješ domaće? Pa zar i na Balatonu, gde ih zaista ne očekuješ?

I to „đe si ti to pročit’o, majke ti „, kao i „vel’ka“, je ušlo u nas porodični rečnik koji tačno zna šta znači i za koju je situaciju namenjen. Posle par dana provedenih u Šiofoku, odlazimo u Budimpeštu i slabo se snalazimo.

Nemamo mapu, GPS ne postoji, internet skoro da ne postoji u ovoj današnjoj varijanti. Rešavamo da odemo severnije uz Dunav, do naselja Višegrad.

***

Malo selo smešteno na obali Dunava ispod ogromnog brda-planine na čijem se samom vrhu uzdiže zdanje, zamak. U podnožju brda i zamka je selo uz samu obalu Dunava sa skelom koja ide na drugu stranu u mesto Nagy Maroš, kroz koji, kasnije ćemo to saznati, ide pruga od Budimpešte prema severnoj Evropi.

U selu se narod lepo prešaltao na domaći turizam, jer uređenjem tvrđave dolazi do razvoja turizma i to ozbiljnog turizma. Kuća u kojoj smo našli smeštaj je stara nabijača od zemlje, ali renovirana za goste, nestvarno hladna u vrelim danima.

Sa nama, takođe, su tu i bračni par, onako prilično vremešnih Holanđana koji su dotle stigli biciklama. Gledamo ih zapanjeno i sa nevericom, ali oni su stvarni i tako vitalni oni sutradan, napakovani u torbe okačene na biciklove i opremljeni za vožnju odlaze put Budimpešte na voz da bi otišli, kako rekoše do Srbije.

***

Od Višegrada do Budimpešte uz Dunav se celom dužinom proteže biciklistička staza, nešto nezamislivo čak i za sadašnju Srbiju. Zamak je divno restauriran (uvek sam se pitala kakvi smo mi to nesposobnjakovići kad sličan zamak, Maglič kod Kraljeva nismo u stanju da tako restauriramo i ponudimo turistima).

U selu ima nekoliko restorana, ali nam pogled odlazi do jednog koji je u srednjevekovnom stilu od stolova i stolica, od hrane do konobara u odorama kao vitezovi. Posuđe je zemljano i sve je autentično i u stilu vremena i događaja iz zamka. Narednog dana odlučimo da krenemo Jugićem još malo severnije.

Put je dobar, vodi kroz brdovit i šumovit predeo i svo vreme vodi uz obalu Dunava. Stižemo u najseverniji mađarski grad Esztergom. Kao da ste došli na kraj sveta. Kad bacite pogled preko Dunava, zemlja odjednom postaje ravna, skroz ravna u beskraj.

Kao bastion, kao veličanstveni gorostas jedino i beskompromisno se uzdiže Katedrala-Bazilika. Bazilika u Esztergomu je najveća u Mađarskoj i uz mnogo muke i napora uskim spiralnim stepenicama ipak uspesmo da se popnemo do gore.

A tamo? Nešto – božanstveno, pogled, osećaj, sva čula su usmerena na beskraj i večnost. Tako smo blizu nebu, mislimo. Nešto neponovljivo. Iz tog stanja me prekida mužev glas „Da li ćemo ići preko u Slovačku?“

Preko, u toj Slovačkoj, ravnoj, nezanimljivoj, vide se neke šupe. Vidi se neko mesto koje se zove Šturovo i uopšte me ne zanima. Kažem: „Šta ćemo tamo, ništa nema. Em mora da se plati neka viza na granici!“

Niko nije raspoložen da zameni ovo blaženstvo sa terase na vrhu bazilike Eszergomske sa bezličnim gradićem s druge strane Dunava u tamo nekoj Slovačkoj.

***

Vratismo se tog dana u Višegrad. Odmor se priveo kraju. Polako se pakujemo i napuštamo grad pogleda zalepljenog gore u tvrđavu sa insertima u glavi iz Bazilike. Mislili smo da je ovo kraj, završetak našeg puta, tamo do granice sa tom ravnom Slovačkom, nezanimljivom, sa terase -vidikovca bazilike u Esztergomu.

Mislili smo da su smešne reci vel’ka i đe si to to pročitao, majke ti? jedine koje će vremenom ostati kao najupečatljivije sećanje na to putovanje. Ali, ne bi tako.

***

Prošlo je deset godina od tada. Naša teenage ćerka je pri kraju studija, prošli smo neke teške trenutke i gubitke, ali život ide svojim tokom. Zaljubljena je. Dečko je iz Slovačke. Sve im štima, sve je u redu, studije su oboma pri kraju.

Jednog dana bivamo njen otac i ja obavešteni da će on doći po nju i da ona odlazi na neodređeno, da vide, šta će kako će i pored svega što nam se odvijalo pred očima i svesni svega, zatečeni smo.

Čovek nikad nije spreman da mu dete ode. Odlaze jednog junskog dana.

Njen otac i ja ostajemo na ulici pogleda prikovanog na crveni auto stranih registracija, koji je odvozi kao u Balaševićevoj pesmi: „Došli po nju, izdaleka neki svet, za mene tuđ…“

Sreća na njenom licu samo je malo ublažila bol. Ode nam jedino dete. Život! Posle dva meseca, nema druge, majčinsko srce ne izdržava idem u tu Slovačku…pa šta bude. Moram u Suboticu u mađarsku ambasadu po vizu, moram da pogazim neke svoje stavove da necu da upoznajem ni jedne roditelje od momaka moje ćerke.

Ništa više nije kao pre. Život te demantuje. Mi smo je željni, ali ona sada ne može da dođe jer je dobila posao i u postupku je dobijanja radne dozvole. Ali mama će uzjahati gvozdenog konja i otići kod svog deteta.

***

Dobro sam stigla do Budimpešte tog toplog julskog dana, leta 2009. Na Keleti stanici kupila kartu za Bratislavu i voz je krenuo dalje. Odjednom. gledajući kroz prozor, vidim da pruga vodi obalom Dunava i onda šok.

Ustajem, gledam kroz prozor i ne verujem. Sa druge strane reke ukazala mi se tvrđava u Višegradu. Voz staje u stanici Nagy Maros sa druge strane. Još su mi oči razrogačene.

Pa čoveče, pruga ide paralelno, istim predelom kao i mi 13 godine ranije. Tu je priroda božanstvena, sve je zeleno, sve je čisto. A zatim sledi još jedan šok. Bazilika u Esztergomu. Samo se prolomila njena slika u mojoj glavi, kreću suze. Ja plačem, ne zaustavljam se. Prelazimo Dunav, svo vreme ispred mene je grad Esztergom i voz konačno staje.

***

Šturovo. Prvi grad na granici između Mađarske i Slovačke. Ono Šturovo koje sam videla sa vidikovca bazilike. Ja i dalje plačem, svesna da sam se kao ubica vratila na mesto zločina.

Sama sam sebi govorila: „Vidiš, nisi onda htela da ideš u tu Slovačku i u to Šturovo onda. E sad ćeš ceo život ići tuda!“

Danas, jednu deceniju posle mog prvog putovanja u Slovačku, ja na žalost ne mogu tom prugom tako lako kao onda. Stvari su se promenile na gore. Gradi se nova pruga, a neki nerazumni ljudi su rešili da suspenduju vozove, te žile kucavice za nas obične ljude, kojima je to životno pitanje.

Ne znam da li će mi život dati šansu da u lepom, brzom i čistom vozu od Novog Sada opet ugledam tvrđavu u Višegradu i baziliku u Eszergomu. Ostalo mi je da se nadam.

Verica Miler, 60 godina
ekonomista, Novi Sad
Fotografija: Bazilika Esztergom, Mađarska, olddocks za FreeImages


Šta je Draganova nagrada i zašto su ove priče i pesme, evo već petu godinu zaredom, sastavni deo Penzina: Draganova nagrada 2019.

Knjigu u PDF-u sa nagrađenim i pohvaljenim radovima sa konkursa Draganova nagrada 2019, u izdanju UG Snaga prijateljstva – Amity, možete naći ovde: “Putujući spomenar“.