Dva stručnjaka iz oblasti palijativne medicine pisala su za časopis „The Conversation“ o onome što se često dešava, a o čemu se malo govori, tokom poslednjih časova života ljudi.
Donosimo prevod teksta koji pokreće neka važna pitanja.
Teško je predvideti događaje u poslednjim satima ili danima čovekovog života. Neke smrti su divne – lagano slabljenje koje prethodi prefinjenom odlasku. To je ona vrsta smrti koju gledamo u filmovima i u televizijskom programu – umirući pacijent se oprašta od porodice i prijatelja okupljenih oko njega pre nego što polako sklopi oči.
Otvaranjem Google oglasa na ovoj strani pomažete rad Penzina. Hvala vam unapred!
Ovakvi tihi odlasci se dešavaju i u stvarnom životu. Mnogi ljudi jednostavno umru u snu. Takođe, mnoge porodice i mnogi prijatelji imali su tu privilegiju da budu svedoci mirnog i spokojnog odlaska voljene osobe. Naravno, za svakim odlaskom dolazi tuga, ali oni koji ostaju mogu da nađu utehu u saznanju o mirnom upokojenju i sećanju na njega.
Na nesreću, na svaku dobru smrt dođe mnogo onih koje su burnije i duže traju. Ovakve smrti mogu porodice ostaviti traumatizovanim tokom dugog niza godina ili jednostavno pojačati tugu.
Smrt – daleko od očiju
Većina ljudi u zapadnim društvima umire u bolnici ili u nekoj ustanovi za negu. Držanje smrti daleko od očiju i misli znači da većina ljudi ima malo iskustva sa smrću i umiranjem.
„Ovo društvo teško prihvata smrt jer mu je ona strana. Uprkos činjenici da se ona stalno dešava, mi je nikad ne vidimo.“
Elizabet Kibler-Ros, Death: The Final Stage of Growth (Smrt: Poslednja etapa razvoja), 1975.
Proces umiranja je nepredvidiv. Smrt se može desiti brzo i neočekivano, ali i trajati mnogo, mnogo sati, pa čak i dana.
Neke porodice dug proces shvataju kao odraz snage svog umirućeg člana i na ovaj period gledaju pozitivno, često kao na priliku za razmišljanje. Međutim, mnogima je teško da pronađu bilo kakvo pozitivno značenje u produženom, teškom bdenju uz krevet dok posmatraju i čekaju neizbežan ishod.
Za slabe starije članove porodice, ovo može biti posebno stresno; drugi članovi se brinu i zbog fizičkog i emotivnog uticaja na njih. Ovo je naročito slučaj kada promene koje prate proces nisu onoliko suptilne i predvidive koliko bismo mi želeli.
Telesne reakcije koje prate umiranje mogu biti prilično izražene. Većina pacijenata postaje uznemirena kako se približava smrti.
Reakcije tela
Kako se kraj bliži, neretko se menja obrazac disanja. Ponavljaju se ciklusi zaustavljenog disanja (što deluje kao večnost) koje se zatim nastavlja. Kada se ponovo pokrene, disanje je često ubrzano i duboko. Ono onda ponovo usporava i zaustavlja se. Ovaj ciklus se iznova i iznova ponavlja.
(Ovakva vrsta disanja naziva se „Čejn-Stouksovo disanje“. Ime je dobilo po dr Džonu Čejnu i dr Viijamu Stouksu koji su ga prvi opisali u XIX veku.)
Za porodicu, ovo može biti izuzetno teško jer svaki put kada se disanje zaustavi izgleda kao da je smrt došla, ali nije. Čini se kao da se smrt igra sa njima.
Povrh svega, disanje često postaje bučno. Ovo je tzv. „zvečka smrti“. Tokom umiranja, dolazi do otežanog gutanja, a šlajm koji bi u normalnim okolnostima bio progutan ili bi izazvao snažan kašalj, zaglavljen je u zadnjem delu grla. Sa svakim udisajem, vazduh klokoće kroz ovaj sekret. Kao rezultat toga, javlja se jak grlen zvuk koji često izaziva zabrinutost i uznemirenost kod prisutnih.
Lekovi protiv šlajma mogu da pomognu, kao i promena položaja pacijenta. To sve, međutim, retko zaustavlja snažan zvuk.
Upozoravanje porodica na mogućnost javljanja ovakvih uobičajenih promena kojima mogu biti svedoci, može im pomoći da se unapred pripreme. Neki ljudi su, međutim, još uvek uznemireni.
Igra čekanja
Nekim ljudima – i pacijentima i njihovim porodicama – smrt je teška. Irski pisac Šeridan le Fanu (1814-1873) komentarisao je:
„Stare osobe ponekad nevoljno umiru baš kao što umorna deca ne žele da požele laku noć i odu u krevet.“
Tako to može delovati i iscrpljenim i emocijama ophrvanim članovima porodice. Članovi porodice često pitaju može li se nešto učiniti kako bi se proces ubrzao. Umirući je ionako nesvestan, a ishod će biti isti. Drugi se plaše da bi lekovi za ublažavanje simptoma mogli da ubrzaju smrt.
Nedavno smo dobili pismo od gospođe ophrvane žalošću koja je sedela uz svog supruga satima dok je dugo i teško umirao. Ona piše da je on kašljao, gušio se i šištao, nestalno udisao i povremeno dahtao. Iznova je izgledalo kao da je preminuo, da bi zatim počeo da diše.
Ova sirota žena je bila potpuno traumatizovana dok je sedela danima i noćima uz svog voljenog muža.
„To je bilo noćna mora, kao nešto iz filmova strave i užasa“, piše. „Želela sam samo da se to završi, ali se to neprekidno nastavljalo. Nikada to neću zaboraviti i tako bih želela da je to moglo biti dostojanstvenije.“
Smrt voljene osobe je dovoljno tužna i zahtevna i bez potrebe da se čovek nosi sa dodatnom traumom koja je posledica teškog kraja.
Minimiziranje stresa
Kada bolest ili starost predstavljaju neizbežan završetak života, nedoumica je lekara kako da osiguraju dobru smrt. Međutim, izazov leži u tome što ova dobra smrt mora da se desi u okvirima ograničenja po kojima lek ne sme da se daje da ubrza smrt niti da se ublaže simptomi koji uznemiruju porodicu (jer je lečenje dozvoljeno samo za direktnu dobrobit pacijenta).
Možda je vreme da se preispita verovanje da je pogrešno lečiti umirućeg pacijenta kako bi se smanjila žalost koju njegovo umiranje može dodatno izazvati kod najbližih srodnika.
Uostalom, malo ko od nas bi želeo da se na našu smrt gleda kao na nešto „iz filmova strave i užasa“ i podržali bismo delovanje koje bi moglo pomoći našoj porodici u tom teškom trenutku.
„Posmatranje spokojne smrti ljudskog bića podseća nas na zvezdu padalicu; jedno od milion svetala na nepreglednom nebu koje se na trenutak rasplamsa samo da bi nestalo u beskrajnoj noći zauvek.“
Elizabet Kibler-Ros, O smrti i umiranju, 1969.
Čarls Kork i Piter Martin za The Conversation
Izvor: The Conversation
Fotografija: pasja1000 sa Pixabay
Napomena Penzina:
Sa nekim navodima iz ovog teksta ne bismo mogli da se složimo. Zaključak je, takođe, za redakciju portala Penzin prilično sporan (lako bi moglo da se zloupotrebi „lečenje“ simptoma koji „potresaju“ porodicu).
Međutim, smrt i umiranje su tema o kojoj se malo govori. Bespotrebno je i štetno da nešto što je sastavni deo života svih nas bude tabu. Kao što smo u uvodu napomenuli, ovaj tekst pokreće neka važna pitanja. Ne moramo da se složimo, ali treba da razgovaramo.
Kada je u pitanju Elizabet Kibler-Ros, čije citate autori navode u ovom tekstu, toplo preporučujemo njene knjige za čitanje. Prevedene su najpoznatija „O smrti i umiranju“ i „“Razgovori o deci i smrti“.