Dom i stanovanje

Stanovanje u starijim godinama: Neće pomoć, a ne mogu sami

„Samo vas upozoravam: jedini način na koji ću napustiti ovu kuću jeste horizontalan.“

Moja nova 92-godišnja pacijentkinja teška 40-ak kilograma stajala je štiteći svoja ulazna vrata šetalicom. Upravo sam se bila predstavila kao profesionalni terapeut iz agencije kojoj je ona dodeljena. Džouzi je bila ljuta na svoju decu jer su insistirala da ona dobije kućnu negu nakon što je izašla iz bolnice u kojoj je bila zbog preloma kuka nastalog usled pada.

„Ne krivim Vas“, rekoh. „Ovo je sjajna kuća. Koliko dugo živite ovde?“ Njen stav je malo smekšao i pustila me je da uđem.

„Moj muž je izgradio pre više 60 godina. Deca su nam rođena i odrasla ovde. Džon je preminuo pre tri godine i od tada se borim sasvim dobro i sama.“

„Pa, šta se desilo?“

„Pala sam u kupatilu. Pravo da Vam kažem, ne sećam se šta se desilo. U jednom momentu sam stajala, u sledećem sam bila dole. Deca su ljuta što nisam pritisla dugme za asistenciju, ali bilo je veoma kasno i nisam želela da bilo koga uznemiravam. Tako sam ostala da ležim tamo cele noći. Ćerka me je našla ujutru. Sada nabacuju ideje o životu sa pomoćnikom ili o odlasku kod nekoga od njih. Preko mene mrtve!“

Nakon više od 37 godina rada u oblasti gerijatrije, od toga 13 u neposrednoj nezi u kući, doživela sam stotine verzija ovog istog razgovora. Glumci su različiti, scenario je isti. Mama i/ili tata su živeli u svom domu dugo. Počinju da se javljaju poteškoće oko snalaženja i u obavljanju svakodnevnih poslova oko održavanja kuće.

Opadanje ovih sposobnosti je toliko sporo da svaki i najmanji gubitak funkcije postaje samo novi standard, a oni se prilagođavaju dovoljno dobro te to ne predstavlja problem.Tako je sve dok se ne desi neki pad ili novi zdravstveni problem dovede do pogoršanja njihovih funkcionalnih nedostataka i, pre nego što bilo ko shvati šta se desilo, kritičan problem se stvorio.

Slede uspaničeni telefonski pozivi

„Moja majka se oporavlja od upale pluća i toliko je slaba da ne može da ode do toaleta. Šta da radim?“

„Tata je bio napolju, radio je u bašti. Komšije su me zvale da kažu da ne može da se popne uz stepenice. Šta da radim?“

„Mama je pala kada je izlazila iz kade i ostala je na podu cele noći sa, kako se ispostavilo kasnije, prelomom kuka. Moja sestra je doletela iz drugog grada i ostaće sa njom dok se ne oporavi, ali nismo sigurni da više može da ostaje sama u kući. Ja uskoro odlazim na dvomesečno putovanje. Šta da radimo?“

„Tatina demencija se toliko pogoršala da ne prepoznaje nikoga od svoje dece i unuka. Zna da je majka neko ko je za njega poseban, ali ne zna da mu je to supruga. Potreban mu je 24-časovni nadzor, i plašimo se da će mama pregoreti. Ona insistira da on ostane kod kuće, a nas troje njihove dece svi živimo van njihovog mesta stanovanja. Šta da radimo?“

„Naši roditelji nas izluđuju. Majka se bukvalno tetura po kući sa svojim štapom pokušavajući da kuva i čisti, a znamo da je ukočena i u bolovima od artritisa. Tata jedva da može da ustane sa svoje omiljene fotelje gde sedi po vasceli dan gledajući televiziju. Drastični gubitak sluha sprečava njegov razgovor sa mamom i onda on često viče na nju, isfrustriran. Oboje predstavljaju nesreću koja samo što se nije desila. Šta da radimo?“

Odgovor na pitanje „Šta da radim?“

Kada se pojavi problem tipa: „Koliko su bezbedni mama ili tata?“, kao i „Mogu li da ostanu u svom domu?“, često dolazi do sukoba između dece i roditelja. Sasvim je prirodno posmatrati stvari iz sopstvenog ugla, stvarajući na taj način različite i ponekad suprotstavljene verzije iste stvarnosti. Odgovor na pitanje „Šta da radimo?“ zahteva da svako pokuša da sagleda stvari iz ugla bližnjeg, uz sve poštovanje drugoga, i da svako malo popusti.

Moje iskustvo govori da većim delom vremena roditelji nisu namerno svađalčki raspoloženi. Često razmišljamo o sebi kao da smo ista osoba iz mladosti, ignorišući znakove starosti koji su postali deo naše svakodnevice. Umanjujemo značaj onog bola u leđima kada dižemo nešto teško ili neprijatnog osećaja u kolenima kada se penjemo stepenicama. Prenebegavamo činjenicu da naš nivo energije nije isti kao što je bio i da se on smanjuje tokom dana.

Isto je i sa mamom i tatom koji su najverovatnije bar dvadeset godina stariji od „nas, dece“. Godine su uzele danak kada su u pitanju njihove fizičke i kognitivne sposobnosti, ali ako je do toga dolazilo sporo, oni to najverovatnije nisu primetili.

Koliko god da ste vi sigurni da oni nisu sasvim bezbedni i da imaju poteškoće u snalaženju po kući, mama i tata su isto toliko ubeđeni da je sve u redu. I koliko god da ih molite i ubeđujete da izvrše neke promene, na kraju, njihovo je pravo da sve predloge, preporuke, molbe i pretnje.

Kako onda rešiti ovaj sukob?

Rešenje je da se nekako nađete na sredini. Dogovorite se. Nagovorite ih da pristanu da prilagode svoje okruženje tako da bude pristupačnije, bezbednije i lakše za uspešno snalaženje, što će smanjiti nivo napetosti kod svih i nadamo se dovesti do rešenja koje će sve zadovoljiti.

Zapamtite, vaši roditelji su odrasli ljudi i prilično su bili dobri u napredovanju do onog mesta na kome se sada nalaze u životu. Oni zaslužuju nezavisnost, autonomiju i poštovanje. A oni, zauzvrat, moraju biti otvoreni za predloge koji će poboljšati njihove izglede da se zaštite od padova i koje će unaprediti bezbednije kretanje u domu i oko njega. Svako mora malo da popusti.

Američko udruženje penzionisanih lica (American Association of Retired Persons – AARP) navodi da „više od 90 odsto starijih osoba više želi da starost provodi u svom sopstvenom domu nastavljajući da donosi samostalne odluke i zadržavajući kontrolu nad sopstvenim životom“. Sa druge strane, mnogi ljudi iz ove starosne grupe sa kojima sam radila tokom godina nerado priznaju da život u sopstvenom domu postaje sve teži. Najčešće oni sami neće inicirati nikakve značajne promene u životu, te će to ostati na onima koji brinu o njima i pružaju podršku kako bi život nastavljao nesmetano da teče.

Uredan i dobro održavan dom jeste bezbedan dom. Da bi se poboljšalo zdravlje i bezbednost, bilo bi dobro prvo dom raščistiti od nagomilanih stvari. Nagomilane stvari oduzimaju dragoceni prostor i mogu zapravo biti opasne po zdravlje roditelja. One skupljaju dodatnu prašinu i otežavaju kretanje po domu. A dezorganizacija doprinosi stresu jer osećamo da nemamo kontrolu.

Profesionalni terapeuti su stručnjaci kad je u pitanju ocenjivanje sa koliko lakoće i sigurnosti njihovi pacijenti obavljaju svakodnevne aktivnosti. Ove aktivnosti se nazivaju „aktivnosti svakodnevnog života“ ili „instrumentalne aktivnosti svakodnevnog života“. One predstavljaju sve one aktivnosti kojima se ljudi bave od momenta buđenja ujutru do odlaska na počinak uveče. One uključuju hranjenje, oblačenje, kupanje, odlazak u toalet, češljanje, održavanje higijene, kao i funkcionalnu pokretljivost (hodanje i prebacivanje sa jednog na drugo mesto). Instrumentalne aktivnosti su nešto složenije i uključuju spremanje obroka, kupovinu, sprovođenje prepisanih terapija, korišćenje prevoza, kao i upravljanje kućnim poslovima.

Prilagođavanje promenama

Mnogi stariji ljudi žele da ostanu u svom domu, u domu u kome su stvorili porodicu i toliko mnogo divnih uspomena, ali te želje su često osujećene opadanjem fizičkih i kognitivnih sposobnosti. Kako starimo, tako se moramo prilagođavati izazovima obavljanja svakodnevnih aktivnosti koje smo ranije uzimali zdravo za gotovo, kao što su penjanje uz stepenice, kupanje, spremanje jela, sređivanje kuće… Racionalno posmatrano, znamo da je proaktivan odnos i planiranje unapred način da se postignu najbolji rezultati.

Čak i sa najboljim namerama, često nismo sigurni kako da započnemo proces, što dovodi do toga da situacija upravlja nama umesto da bude obrnuto. Često, dok radim sa nečijim ostarelim roditeljima, čujem analogiju da smo sada „mi“ postali roditelji, a da su oni postali „deca“.

Ponekad izgubimo iz vida uticaj koji su naši roditelji imali na naš ceo život. Možda smo mi ti koji su njih naučili kako da koriste pametni telefon ili skajp kako bi razgovarali sa unucima, ali nemojmo zaboraviti da su oni ti koji su nas naučili kako da vodimo računa o svojoj higijeni, kako da se ponašamo, kao i osnovnim životnim veštinama.

Zapamtite da imate najviše šanse da postignete uspeh ukoliko radite u saradnji sa mamom i tatom, ako ne gubite strpljenje, i ako uvek postupate sa njima sa poštovanjem koje zaslužuju.

Onda svi dobijaju. Oni će biti bezbedni. Vi nećete izludeti.

Linda Šreger
Fotografija: Vintage Balkans


Linda Šreger je profesionalni terapeut, socijalna radnica, profesionalna organizatorka prostora koja sve ove svoje veštine i znanja koristi kako bi pomogla starijim osobama da što duže ostanu u svom domu, vodeći nezavistan život.
Piše za portal Everyday Health

Napisala je i knjigu Age in Place: A Guide to Modifying, Organizing and Decluttering Mom and Dad’s Home (Starenje u svom domu: Vodič za prilagođavanje, organizovanje i raspremanje maminog i tatinog doma)


Preporučujemo za dalje čitanje:


About the author

Penzin

Penzin je portal posvećen pitanjima starenja i poznih godina, kao i posledica koje će ovaj trend imati na pojedinca i društvo. Penzin edukuje, informiše i podseća na važne probleme i moguća rešenja za one koji se pripremaju ili su već u poznijim godinama, za one koji žele na vreme da razmotre sve mogućnosti, za one koji se staraju o ostarelim roditeljima, bakama i dekama. Za sve nas...

Tefter

Tefter

Draganova nagrada

Draganova nagrada - nagradni konkurs za najbolje putopisne priče i pesme starijih

Isplata penzija