Priča sa II konkursa za najbolji putopis starijih osoba „Draganova nagrada“, kategorija „Najbolja priča o putovanju u inostranstvo“.
Otvaranjem Google oglasa na ovoj strani pomažete rad Penzina. Hvala vam unapred!
Fotografija iz teksta „Čikago i Srbi – Ima neka tajna veza„
Oči su mi širom otvorene i osluškujem noć. Tiho je. Samo starinski zidni sat remeti tišinu. Tik-tak, tik-tak… Ogroman mesec je svetleo kao lampion, a zvezde razdragano titrale oko njega. Uporedo sa starim klatnom, čujem otkucaje svog srca. Nemir… Leptirići u stomaku, drhtavi i hitri… Po prvi put imam tremu zbog putovanja, pa već četvrti-peti put proveravam dokumenta, novac, prtljag…
Uzlećemo. Sitna kišica mi pojačava napetost. Međutim, posle nekoliko minuta leta, ukazao se ogroman komad vedrog neba i ispod mene reka. Krivudava, srebrna od sunčevog sjaja i plavog neba, oivičena je zelenom ravnicom. Sva napetost je nestala, predala sam se uživanju. Veličanstven pogled mi je oduzimao dah. Samo se čulo tiho brujanje motora. Već sledećeg trenutka smo se uzdigli iznad belih sunčanih oblaka. Oduševila sam se ovim prizorom, pa se prekrstih i zahvalih Bogu na datom trenutku. Oblaci su nabacani kao vata, pa mi se čini da avion klizi preko belog, mekog, toplog tepiha. Uživam u blještavom horizontu. Hoću da saberem sunčeve zrake u jedan snop. Detinjasto, znam. Fotografišem. Opet je vedro. Smenjuju se predeli ispod mene: planinski, šumoviti, ravničarski…
Senka aviona je sve veća. Ogromna zelena ravnica, sa uredno složenim parcelama pružila se ispred nas. Sve jasnije vidim urbana naselja, stadione, saobraćajnice… Reka Amstel lenjo preseca uspavanu ravnicu. Tek poneka vetrenjača se nazire u daljini, a nadala sam se da će ih biti više. Predelom dominira mnoštvo kanala koji presecaju grad sa bezbroj mostića. Smeštam u sećanje panoramu „Severne Venecije“. U plavoj izmaglici, Holandija uranja u more.
Već tri sata sam na aerodromu u Amsterdamu. Radoznalo posmatram ljude oko sebe. Na jednom mestu, sve rase sveta: crnci, Kinezi, Indijci sa turbanima, Jevreji sa ogromnim zulufima… Mešaju se jezici različitih naroda: francuski, arapski, španski… Stiskam svoj srpski pasoš, jer sam i ja deo velikog sveta. Veoma sam ponosna. Mlada Bugarka na engleskom pita odakle sam, a ja joj, na svom jeziku, odgovaram da sam iz Srbije i pravim se važna. Pominje Egzit, Guču, Novaka Đokovića. Eto Srbije i u Amsterdamu, bre!
Ništa ne može da mi odvrati misli od susreta sa sinom koji me željno očekuje. Prošlo je mnogo godina od kada se nismo videli (osim preko Skajpa). Silno želim da ga dodirnem. Koliko je osetio puls Amerike? Da li je tuđina ostavila svoj pečat? Odneo je sa sobom srpsku zastavu i majcu sa himnom na leđima i grbom na grudima, kao relikvije. Knedla mi je u grlu, zaustavljena suza u oku, a srce mi lupa kao ludo… Ljubazne stjuardese nude okrepljenje i tako prekidaju tok misli.
Krivulja na ekranu ispred mene pokazuje putanju leta. Putujem ka severu Evrope. Smenjuju se oblaci i lepo vreme. Iznad Norveške nadlećemo visoke, snegom prekrivene planinske vrhove. Iz misli me je prenula slika ogromnog i beskrajnog okeana. Dan je vedar i jasno vidim raštrkana, sićušna ostrva. Beskrajno plavetnilo ponegde preseca bela morska pena.
Posle nekoliko sati, nadlećemo nekakvu čudnu zemlju boje čokolade, čini mi se bez viših vrhova, skoro ravnu (možda je to samo utisak sa visine od 11.000 metara), pod ledom i snegom sa širokim usecima u kopno. Ostrvca su dugačka i poređana kao prsti na ruci. U daljini primećujem ogroman smeđi krater, ovičen snegom i ledom. Shvatam da upravo nadlećemo južni deo Grenlanda. Nisam znala da ću putovati toliko visoko na sever zemljine kugle. Temperatura vazduha je ispod –60°C. Od zadovoljstva se sama sebi nekada osmehnem, pa me mladić do mene ljubopitivo gleda. Objašnjavam da prvi put letim u Ameriku. Hvala ti, Bože, što si mi omogućio ovu radost putovanja. Prepuna doživljenih slika, tonem u lak san.
Probudila sam se iznad severnoameričkog kontinenta, tačnije – iznad Kanade. Opet osećam nemir i grč u grudima. Hrabrim se, još malo, strpi se, raduj se… Radost putovanja može da umori. Već sam preko sedam sati u ogromnom avionu sa skoro 400 putnika. Kad bih mogla sa nekim da podelim ovo uzbuđenje, bilo bi mi lakše. Ispod mene se nižu gradovi, šume, ravnice i avion počinje da se spušta. Nadlećemo ogromno Mičigensko jezero i radujem se. Napokon se prolama aplauz kao nagrada posadi za uspešno sletanje. Amerika – zemlja velika.
Sporim, nesigurnim hodom, iscrpljena od puta i doživljaja, vučem kofer sa darovima iz Srbije. Uzbuđeno posmatram prelepi, ogromni aerodrom „O’ Her“ u Čikagu. Nekako sam sluđena. Da li od treme zbog nepoznatog, da li zbog susreta? Ne znam. Oko mene su ljudi sa svih strana sveta. Čujem i srpski jezik. Pogledom tražim dva najmilija plava oka, čoveka koga nisam videla i dodirnula devet i po godina. Mog mlađeg sina.
Sva sam zbunjena… Drhtim… Znojim se… Koraci su mi spori i teški… Sve teže dišem. Zastajem… Širom sam otvorila oči i prelećem pogledom preko ljudi. Gužva mi zaklanja vidik ka izlazu. Kad bih bila ptica, ja bih ga videla odozgo. Odužilo se ovo hodanje… Sve mi smeta, već sam pomalo i nervozna. Ma, pomerite se ljudi, ja žurim u zagrljaj svom sinu! Učinilo mi se da ga prepoznajem u onoj gomili, ali nisam sasvim sigurna… Pretrnula sam od te pomisli. Od silne želje, na trenutak mi se zamračilo pred očima.
Međutim, on je ugledao mene i progurao se kroz masu da me zagrli. Kao da je porastao, bila mi je prva pomisao. I tada sam osetila čvrst zagrljaj. Čulo se nekoliko sočnih, glasnih poljubaca. Prsti mi se zariše u njegova široka, mlada leđa i stisak nije popuštao. Milovala sam ga po licu, kao da ne verujem da je ovo stvarnost. Najednom sam izgubila tlo pod nogama, jer me je poneo do samog izlaza. Kao da sam na trenutak izgubila vazduh. Vulkan iz mojih grudi je oslobodio lavu suzbijanih osećanja i tek tada sam se osetila lakom kao perce. Suze nam zaiskriše u očima, ali nismo zaplakali. Nismo imali vremena zbog neizrecive, pomalo učmale, želje da budemo zajedno, pa makar na kraju sveta. Kada je sva napetost nestala, spopao nas je nezadrživ smeh, jer je glasno konstatovao: „Ih, bre, majko, pa ti si malo ostarila“. Nasmejan i odrastao, onako visok, stajao je preda mnom i svojim plavim očima upijao svaku moju boru. Nekoliko trenutaka smo se gledali i uranjali jedno drugome u oči, tražeći prave reči. Ali sem smeha i zagrljaja nismo znali ništa drugo da radimo. Rekoh već da i radost zna da umori.
U kolima je nastupila tišina. Mnogo je nataloženih i neizrečenih pitanja o kojim želimo da pričamo. Rekla bih nešto, ali se plašim da ne zaplačem od radosti. Ne želim da ga moje suze rastuže. Gutam pljuvačku. Razgledam okolinu. Ispred mene je ogroman autoput sa šest traka, veliki, skupi automobili. Rastinje duž puta je orezano, na nadvožnjacima korpe sa cvećem i ogromne svetleće reklame. Nigde otpadaka i to mi se sviđa
Krišom gledam dragi profil. Ozbiljan je, odrastao, ali sa istim poznatim sjajem u očima i jednom sitnom borom između. Uz uzdah, pitam jednostavno i teško pitanje: „Kako si?“ „Dobro sam, ne brini, sad smo zajedno“, odgovara i ja mu verujem. U malom stanu na periferiji (okruženom parkom sa fontanama i uređenim travnjacima) na vidnom mestu, nalaze se srpska zastava, majca sa himnom i grbom na grudima i, naravno, ikona naše Svetiteljke. Ponosna sam na njega.
Sledećeg dana smo krenuli u obilazak grada. Posle dobre šetnje, svratili smo na ručak u restoran „Beograd“. Srbi, eks-Jugosloveni, svi su prijatelji, za istim stolom. Nasmejana mladost, tamo daleko od Srbije. U Čikagu živi preko 500.000 ljudi sa ovih prostora i svi su „naši“. Ruku pod ruku, po izuzetno vedrom danu, šetali smo i mnogo pričali. Više puta mi je rekao da je srećan što sam doputovala. Bila sam veoma iznenađena kada sam, u centralnom delu ogromnog marketa, ugledala srpsku zastavu, najlepšu među svetskim, kako nadvisuje ostale, kao i naše proizvode na policama: čokolade, kafu, eurokrem, itd. Prepotentno sam pomislila: „Šta bi, bre, svet bez Srbije?“ Ogroman talas ponosa me je skroz prekrio, pa sam to rekla kasirki na srpskom jeziku, na šta se ona nasmešila kao da me je razumela. Setih se one naše: „Govori srpski da te ceo svet razume“.
Vreme smo uglavnom provodili u dugim šetnjama, prepričavajući trenutke iz proteklih desetak godina. Posećivali smo različite delove grada, probali smo američku, kinesku, meksičku kuhinju, slikali se… Belci, Azijati, Afroamerikanci, Hispanoamerikanci, svi zajedno žive i rade. Ovo je grad, osnovan u 19. veku i jedan od 10 najuticajnijih gradova n svetu, sa preko 10 miliona stanovnika. Bila sam u delu grada, u kome su tridesetih godina prošlog veka, u vreme prohibicije, najpoznatiji stanovnici bili gangsteri: Al Kapone i Džoni Torio. Sačuvane su zgrade sa crvenom fasadnom ciglom, poznate iz starih američkih filmova. Išli smo u posete njegovim prijateljima. Naselja van centra grada su okružena parkovima, pa veverice slobodno pretrčavaju prostrana, travnata dvorišta. Amerikanci vode računa o svom životnom prostoru. Moj sin je sve činio, sa mnogo ljubavi i pažnje, da mi pokaže zašto je toliko godina ostao u Americi.
Oduvek mi je jedna želja bila da odem u čuveni dauntaun – centar Čikaga i da vidim te visoke građevine. Ogromne i ponosne, ove staklene grdosije su me gledale odozgo dok sam prolazila pored njih i ostavljale me bez daha. Delovale su toliko savršeno u svojoj arhitekturi, da su izazivale strahopoštovanje. Bio je neradni dan i sve je oko mene bilo u brzini, kao da ljudi žure da im ne pobegne život. Ovde se sporost i tromost ne uklapaju. Moć i bogatstvo, koji isijavaju iz ovih građevina, zadivljuju. Udovoljio je mojoj želji da zavirim u skupe butike „Luj Viton“, „Guči“, „Donald Tremp“ i ostala sam zapanjena visokim cenama. Čikago je, po svemu, usijana metropola, ali ga hlade vetrovi sa jezera Mičigen, pa ga zovu još i „Vetroviti grad“.
Iz dana u dan sam upoznavala život u ovom gradu. Jedan od događaja, koji ću pamtiti, jeste poseta vidikovcu na 96. spratu, drugog po visini nebodera koji se zove „Džon Henkok“. Uz preskupu kafu u restoranu, zajedno smo uživali u panormi grada, kupovali suvenire… U neposrednoj blizini se nalazi najviši neboder u Čikagu, koji ima 110 spratova i sa antenom je visok 519 metara – „Sirs Tauer“, koji je završen 1974. godine.
Nismo propustili nijedan trenutak da budemo zajedno. Sa puno žara smo, do duboko u noć, prepričavali uspomene od kuće i nove, zajednički preživljene trenutke. Vreme je brzo prolazilo. Kao svaka majka, bila sam sretna kada bih videla njegovo zadovoljstvo.
Znajući da je američka istorija mlada, zanimalo me je nešto da saznam o ovoj zemlji. Iz letka koji smo dobili na vidikovcu, saznala sam da su prvi stanovnici bili Indijanci. U 18. veku ustupili su ovo, nekada, močvarno zemljište SAD. Na trgu, u blizini Milenijum parka, nalazi se spomenik Indijancima.
Često smo, ruku pod ruku, šetali obalom Mičigenskog jezera koje, sa velikom plažom, bezbroj čamaca i skupih jahti, pruža izvanrednu sliku, a prostrani „Linkoln park“ sa golf terenima, stazama za bicikliste i dečijim igralištima je prava oaza za odmor i opuštanje od brzog života.
Dok ovo pišem, proživljavam već proživljeno, tamo je polovina mog srca. Druga polovina je ovde.
Sada znam da Amerika i nije tako daleko.
Slađana Ilić,
Kragujevac, Kutak za kvalitetnije starenje
Spisak objavljenih priča i pesama sa II konkursa za najbolji putopis starijih „Draganova nagrada“ pronaći ćete u članku: Radovi sa II konkursa za najbolji putopis starijih „Draganova nagrada“