Treće mesto u kategoriji “Najbolja priča o putovanju po Srbiji” konkursa za najbolje putopise starijih osoba “Draganova nagrada” 2017. godine.
Ova priča je objavljena i u publikaciji “Šetnja kroz vreme” koju je objavilo UG “Amity – Snaga prijateljstva“.
Otvaranjem Google oglasa na ovoj strani pomažete rad Penzina. Hvala vam unapred!
Fotografija: Planinarski klub Balkan, Golija
Mila moja,
U sobu ulete Nemanja:
„Deko, spakovali smo se. Da li držiš obećanje?“
Koje obećanje?“, ko bajagi skrivam iznenađenje.
„Zar si zaboravio? Idemo stazama čobana.“
„A, to li je. Nisam zaboravio. Krećemo! Biće to lep i uzbudljiv dan. Dok stignemo do Palibačkog brda pričaću vam priče o čobanima a zatim ćemo krenuti njihovim stazama i bogazama.“
„Već smo se pretvorili u uho.“
Stočarstvo kao osnovni način pribavljanja sredstava za život uslovio je polunomadski način života. Na mestima pogodnim za stanovanje u toku letnjih meseci izgradiše kolibe za boravak čobana. Unutrašnjost kolibe bila je jednostavna. Na sredini je bilo izdubljeno ognjište, oivičeno kamenim pločama. Iznad ognjišta su visile verige. U uglu, suprotno od vrata, bilo je mesto za spavanje, odvojeno daskama, prostrto lišćem, papratima ili slamom. Posteljina se sastojala od ponjava i gubera izatkanih od težine ili vune. Ovčje štavljene i neštavljene kože (postećije) bile su sastavni deo posteljine. Jastuk je bio napunjen vunom. Suprotno od ležaja, na postavljenim daskama, bilo je skromno posuđe. Bliže vratima, postavljali su se sudovi za vodu: bakrači, krčazi, testije, buce, žbanovi (džbanovi), čabrovi i sl. Desno od vrata, prostor je bio namenjen za postavljanje stola – sofre za obedovanje. Sedelo se oko ognjišta na tronoškama ili malim klupama. U kolibi je uvek bilo zagušljivo i dimljivo zbog slabe ventilacije i cirkulacije vazduha. Koliba nije imala prozor.
Krajem maja, čobani izjave stoku u planinu i zaposednu katune (kolibe). Tu ostaju do kraja septembra. Život čobana u toku letnjih meseci bio je pravi raj. Pašnjaci su davali obilje sočne trave. Senovita šuma omogućavala je stoci hladovinu, dovoljno čiste izvorske vode i, u svako doba, mlado šumsko bilje da preko celog dana može da pase. Posle jutarnje paše, po pašnjacima pored šume, po oranicama i krčevinama, i obavljenog popaska – ovce i goveda čobani ujave iz Palibačke doline u šumu. Preko Lomova, Gluvog potoka, Radića bare i Obora, posle nekoliko sati tumaranja po šumi, stoka se nađe na proplancima Malog vlasova. Tada je već minula letnja žega. Stoka nastavlja pašu prema Velikom koritu, Katuništu i Božovom omaru. Kod Velikog korita, vreme je za užinu. Čobani posedaju u krug. Prostru svoje šarene torbe a preko njih razviju „zavijaču“ u kojoj se nalazi hleb i zastrug sa sirom i kajmakom. Nađe se tu i pomalo luka, poneka paprika a neretko i po komad slanine. Uz smeh, šalu, dosetke i zadirkivanja, u torbu se vraća samo „zavijača“ i prazni zastruzi.
Preko Božovog omara se stiže do Gornje lokve, do samih vrhova Golije, do Tašovih livada odakle se Jankov kamen može rukom dohvatiti a pogled puca na sve strane. Tada je Sunce izgubilo svu žestinu. Stoka izlazi na čistinu i polako pasući spušta se prema Srednjoj lokvi, prema Lokvi, Banderi, Smrčevcu i Bojištu. A kod Lokve? Čitav sabor. Svira frula ili dvojenice. Često igra kolo. Momci se nadmeću u bacanju kamena s ramena ili gudžaju loptu. Zaigra se „klis“. Održava se smotra prediva, pletiva i veza. Momci pokazuju svoje rukotvorine: sepeta i korpe. Mlade majke nabrale jagode, borovnice ili maline za svoju dečicu i sve su to lepo spakovale u lubure.
Pred zalazak sunca, kad ovce treba javiti kući, stigne se do Bandere i Bojišta na kome su se dugo poznavali rovovi koje je srpska vojska izgradila za vreme Javorskih i Balkanskih ratova. Kad se nadvisi prostranstvo prema selima, odakle se može videti Bojovo brdo, Stupska česma, Brnjica, Sjenica, sva dolina Moravice, Suvi rt, Divlja reka i još mnogo toga – zaori pesma devojačka. Raspe se melodija, topla i moćna da se „brda tresu“ a sva gora ječi.
Čuvam ovce sve po dolovima, sve po dolovima,
Prođe Mile ode volovima.
Ubrzo odgovor stigne sa Bojovog brda, sa Velike livade, sa Kunješa…
Stado moje samo ćeš ostati,
Moji su me rešili udati.
I tako… Nadmetanje traje dok zaladi sunce.
Šumski odjek nepogrešivo sudi. Pobednik se zna. Sve su pobedile. Sve su se kvalifikovale za sutrašnje finale. A finale? Finale traje svakog dana leta. Odjekuje pesme o belom stadu rasutom po obroncima Golije, i poziva se dragi da dođe da „joj ovce vraća“…
Čuvam ovce, pitaju me braća:
„Sestro naša, ko ti ovce vraća?“
„O moj brale, vraćaju se same“.
Zategnutih i spuštenih stomaka ovce i goveda se lenjo spuštaju preko Raskrsnica do koliba. Stada ovaca se lagano razdvajaju i smanjuju. Zvonare skreću u svoje torove i muzare gde ih čekaju planinke sa štrugljama u rukama.
„Evo ga potok. Mislio sam da je mnogo veći“, reče Nemanja.
„Mora da si očekivao Dunav „, našali se Ognjen.
Uđosmo u šumu. Stoletna bukova stabla potpuno su zaklonila sunce praveći debelu hladovinu. Staze obrasle mekom travom omogućavale su lako hodanje. Nemanja zagleda stabla i reče:
„Deko, nikad nisam video ovakvo debelo i veliko drveće.“
Veliki šumski kompleks – počeh da objašnjavam – koji se prostire se od Javorja, Zanoge i Palibrčkog brda pa sve do Tašovih livada. Kompleks ima oko 500 hektara. Na zapadnoj strani razdvajaju ga Žarevo, Konaci i Didićko Vlasovo. Istočna strana proteže se pored putnog pravca Bojište – Tašove livade. Sa Javorja i Zanoge spušta se, vrlo strmo do Palibačkog potoka, bukova šuma sa nekoliko krčevina. Od Palibačkog potoka pa prema severu u prve dve trećine preovlađuje bukova šuma sa ponekom smrčom i jelom. Negde na visinama od 1.300 metara nadmorske visine izdvaja se smrčeva šuma. To su Obori i Božov omar. Pored bukve i smrče zastupljen je javor kao endemska vrsta koji je preživeo ledeno doba. U predelima Obora nailazi se i zelenika, biljka iz ledenog doba.
Šuma bi olistala krajem maja i u prvoj polovini juna. Već krajem septembra počele bi prve slane. Leta kratko traju. Ima dana kad se u toku jednog dana više puta smene sva godišnja doba. Jesen bi potrajala tokom septembra i oktobra kad je planina obasjana suncem usled jesenje inverzije vazduha. Zime su oštre i vrlo, vrlo dugo traju. Rani snegovi padali bi početkom oktobra a često su se zadržavali do Đurđevdana. Tokom zime šuma je neprohodna zbog visokog snega. Bilo je na zapadnim i severnim stranama snega i o Vidovdanu. Visina snežnog pokrivača narasla bi do metra i više. „Sećam se“, pričao bi moj otac, „da bi sneg toliko napadao da nije moglo da se izađe iz kuće. Sastavio bi se sa strehom. Da bismo stigli do Livada, gde su nam sena, morali smo da prtimo. Na sneg na prtini stavimo grabulju i ispod nje prođe vo. Eto koliki su snegovi bili“.
„Eno zeca!“, povika Ognjen.
Iz žbunja, na malenom proplanku u Ravninama, iskoči zec i u velikim skokovima izgubi se u šumi.
„Da li ima vukova i medveda?“ upita Nemanja.
Ovo je velika šuma. Moguće je sresti srne, zečeve, vererice, kune, lisice i vukove. Ponekad bi se pojavio po neki medved koji bi prošao kroz ove predele. Nije poznato da je bio nastanjen na tom području. Lovnu divljač predstavljali su zec, lisica i kuna. Stari lovci su pričali da je lov na kunu bio vrlo unosan. Vrednost njene kože upoređivala se sa cenom volovskog para. Zečje meso bilo je vrlo cenjeno. Od kože su pravljene kape i rukavice. Lisičje krzno sa Golije krznari u Ivanjici i Sjenici veoma su cenili i dobro plaćali.
Seli smo da se odmorimo. Dečaci su znatiželjno posmatrali goluba i golubicu na obližnjem javoru kako izvode zanosnu ljubavnu igru. Osluškivali su detlića kako kucka u stara stabla. Iz žbunja dopirala je galama ptičjeg hora. Objasnio sam im:
Kad šume olistaju a livade se okite cvećem oživi i ptičji svet. Skoro svaka krošnja i žbun kriju gnezdašca u kojima se legu ptići. Odjekuje umilni glas slavuja. Cvrkut sjenica, zlatoperki i vrabaca stapa se sa pesmom cvrčaka. U ranim jutarnjim satima, kako se sunce uzdiže, ševa izvija svoju pesmu. Gore visoko, iznad vrhova Golije, moćni orao stražari šireći dvometarska krila. Tamo u šumi, detlić kucka u drvo tražeći skrivene stanovnike ispod kore. Duboko iz šume odjekuje glas kukavice koji daje do znanja da je pronašla neko gnezdo gde će njeni ptići biti zaštićeni. Sove su se povukle i dremaju sanjajući plen koji im je utekao tokom noći. Na visokoj grani tek olistalog javora guču golub i golubica u prolećnoj ljubavnoj igri. U vidokrugu plavetnila neba treperi kobac mišar, pa se kao strela munjevito strmoglavi prema zemlji, i već u sledećem trenutku uzleće noseći u kandžama malenog neopreznog miša. U kakvoj barici ili potočiću pliska igra svoju zavodljivu igru svako časa uranjajući u vodu.
Svrake, gavranovi, vrane, kreje, čavke i žunje su stalni stanovnici ovih prostranih šuma. Srešćemo još kosa kako čeprka po šipražju i još čitava jata ptica kojima ne znam ime. Ponekad bi se pojavile prepelice i divlje kokoške. U rano proleće i kasnu jesen nebom su u savršenom poretku plovile „eskadrile“ roda i ždralova. Laste bi po povratku iz toplijih krajeva svijale gnezda pod krovovima. Prve bi se tokom jeseni okupile i otplovile na jug.
Savlađivali smo prostor ispresecan potocima, gudurama i jarugama. Izvori pitke i zdrave vode bili su na svakom koraku. Pili smo na Lednim izvorima u Oborima čija je stalna temperatura osam stepeni. Od njene hladnoće „udarala nam je letka po zubima“. Brčkali smo se u Gluvom potoku koji nastaje od Lednih izvora i velikom silinom, uz buku i kotrljanje preko stena, spušta do Sapatnjica gde se sastaje sa Palibačkim potokom. Zabavljala nas je veverica krijući se oko stabla visoke jele. Divili smo se neverovatnoj igri vilinih konjica u Radića barama. Kotrljali smo kamnjenje osluškujući sa kojom bukom i silinom nestaju duboko u šumi. Ponovo smo sreli vevericu kako na nekom panju gricka semenke smrče ne obazirući se na nas. Dečaci su pronalazili čitave gomile pečuraka stalno zapitkujući i pogađajući koja je jestiva a koja nije. Sladili smo se jagodama na svakom proplanku
Posle dobrog hodanja, izbismo u Veliki laz gde nas znatiželjno osmotri jedna srna, a potom nemajući poverenja u nas, izgubi se u pravcu Katuništa. U Malom Vlasovu, ubrasmo tek prve zrele borovnice. Tako stigosmo do Velikog korita. To je mesto za užinu a i vreme joj je. I kao što su čobani radili i mi u ranac ispraznismo. Pismo vode, malo se prskasmo u polutrulom koritu i nastavismo preko Božovog omara prema Gornjoj Lokvi i Tašovim Livadama.
„Kakav pogled“, u glas povikaše dečaci.
„Ovo je najlepše mesto na celoj Goliji. Pričali su stari da se odavde u ranim časovima i sa Jankovog kamena, koji se , evo može skoro rukom dohvatiti, vidi pola Srbije, pa i Avala, i sve planine Crne Gore. Vi ste učili orjentaciju u prirodi. Hajde da odredimo strane sveta, pa da vidimo šta se to sve vidi odavde. Najlakše nam je pomoću Suna. Sad je 18. časova. Početak je jula.“
Dečaci se brzo snađoše. Odredismo mesto gde će sunce zaći i utvrdismo da je to zapad. Videli smo vrhove Šar planine, Komova i Durmitora. Pokazao sam im Javor, Mučanj, Zlatibor i Taru. Odredili smo visove Stare planine i još mnogih drugih gora u Srbiji. Posebno su pokazali interesovanje prema Jankovom kamenu (1833m) i Bojovom brdu na kojem je nekada bila karaula i preko koga je išla granica Srbije i turskog novopazarskog Sandžaka. Osmanjača im je privukla pažnju.
Osmanjača je uzvišenje na samom izvoru Moravice, iznad prevoja Galjeva Ravan, pored Ivkovog krša, na raskrsnici puteva koji koji su omeđavali dve države – Srbiju i Tursku, i povezivali dve najveće varoši Starog Vlaha – Dugu Poljanu i Sjenicu sa Ivanjicom. Na tom mestu Turci su nekad bili od brvana, pruća i ćeramide bili napravili kolibu koja je služila kao karaula. Sa Osmanjače puca pogled na sve četiri strane sveta. Tamo prema istoku i jugoistoku prostire se Pešterska visoravan, srce i duša nekadašnjeg turskog pazarskog pašaluka. Vidi se daleko tamo sve do Koznika i Ninaje. Za malo što se ne vidi Sjenica. Zapadno, pogled se pruža od samog izvora Moravice ispod Ivkovog krša pa sve dole nizvodno do Dragačeva. Južno i jugozapadno se prostire Javor sa Vasilinim vrhom i Korabčinom. Vidi se Mučanj, Zlatar i Zlatibor. A gore prema severu plamti Golija sa Bojovim Brdom, Tašovim livadama, Đonovim poljem i Jankovim kamenom. Svojom silinom Golija je nadvisila pola Srbije. Galjeva Ravan je prevoj koji povezuje dolinu Moravice preko Neškovog potoka sa prostranom pešterskom širinom, kroz dolinu Vape koja preseca plodna polja Brnjice i drugih sela. Sa Karaule se vidi karaula na Goliji na Bojovom brdu i na Korabčini na Vučjoj poljani.
Na obroncima Golije, na padinama sa južne strane, sa obe strane Moravice raštrkana su zaselci Medovina, Erčega i Vučaka. Ispod Markovog brda skriolo se seoce koji izgradiše moji prađedovi kad se doseliše iz Crne Gore i Sjenice u vreme Karođorđevih i Miloševih ustanaka. Brvnare od tesane čamovine i bukovine stavljene na podrume od tesanog kamena, pokrivene slamom vešto su skrivene u zavetrine i što dalje od radoznalih pogleda. Razbacane po međarima i dolinama pružale su toplinu doma brojnim ukućanima. Sastojale su se od predsoblja koje je bilo od nabijene zemlje sa pročevljem (ognjištem) u sredini i obaveznim verigama iznad njih. Okolo nekoliko klupa i stolica tronožaca, dolap za brašno i mešenje hleba a u uglu kaca za kiseljenje kupusa. Pored vrata – džban ili buca za vodu.
Po završenoj priči Nemanja postavi zadatak:
„Deko, hajde da sutra ovde postavimo šator i kampujemo bar neki dan.“
Ognjen jedva dočeka:
„I ja sam to hteo da predložim.“
Nisam imao izbora. Umorni i puni utisaka polako smo se spustili pored omara ka kolibama.
Eto, mila moja, tako smo išli stazama kojim se niko više ne kreće. Počinje da sviće. Zbogom do sledeće noći. Biće ti otvoren prozor a mesto na jastuku će te čekati. Nemoj da kasniš.