Međunarodna organizacija radnika tražila je maksimalno osmočasovno radno vreme još 1866. godine. Ovo radno vreme prvo su osetili kvalifikovani radnici na Novom Zelandu i u Australiji.
Zna se da su fabrike u nekim razvijenim gradovima i početkom 20. veka imale radno vreme od 12 do 16 časova, sedam dana nedeljno – slično kako je prikazano u filmskom klasiku Frica Langa „Metropolis“.
Otvaranjem Google oglasa na ovoj strani pomažete rad Penzina. Hvala vam unapred!
-
Ceo serijal: Radno vreme – Može li kraće, 21. je vek?
Britanac, Robert Oven, 1810. godine tražio je 10-časovni radni dan, da bi se već 1817. godine zalagao za „Osam sati rada, osam sati rekreacije i osam sati odmora“. Međutim, tek 30 godina kasnije, 1847. godine ženama, i deci na Ostrvu bilo je garantovano 10-časovno radno vreme.
Francuzi su se izborili za 12-časovno (!) radno vreme 1848. godine. Zatim je i Karl Marks govorio o uticaju tako intezivnog rada na cenu radne snage, zdravlje ljudi i skraćenje životnog veka radnika.
Međunarodna organizacija radnika tražila je maksimalno osmočasovno radno vreme još 1866. godine. Ovo radno vreme prvo su osetili kvalifikovani radnici na Novom Zelandu i u Australiji već 1840-ih i 1850-ih godina.
Srbija (Kraljevina SHS): 14. juna 1922. godine objavljen je Zakon o zaštiti radnika, prema kojem je propisan 8-časovni radni dan za sva industrijska preduzeća (od 15 i više zaposlenih), koji se može produžiti samo po naročitom odobrenju Inspekcije rada.
Nemačka je osam sata rada dnevno usvojila početkom 20. veka, Francuska 1936. godine, Portugalija 1919, Rusija 1917, Španija 1919, Britanija 1884, Iran 1923, rudari u Americi 1898, Ford 1914, a vlada je ozakonila 8-časovno radno vreme 1916, i potvrdila 1937. godine.