Da li je zaista moguće da su radnici 19. veka imali višu svest o značaju samoorganizovanja i zajedničkog delovanja nego radnici u 21. veku?
Stiče se utisak da mladi danas nisu svesni teškoća koje su generacije radnika prešle da bi obezbedile današnje uslove rada. Zato je danas čest slučaj da se mladi lako odriču stečenih prava, i da prihvataju kao neminovnost da se mora raditi koliko poslodavac traži, u uslovima koji su dati, bez ikakve mogućnosti pregovaranja.
Otvaranjem Google oglasa na ovoj strani pomažete rad Penzina. Hvala vam unapred!
Naravno da ovome potpomaže opšta nezaposlenost – savremena verzija situacije sa kraja 19. veka kada su se reke ljudi slivale u gradove. U uslovima kada na svako novo radno mesto pretenduje 100, pa i 1.000 kandidata, zaista jeste teško pokušati izboriti se za „tamo neka“ radnička prava, pa čak i razmišljati o njima.
Pa ipak, pomalo čudnovato zvuči da su radnici u 19. veku tražili kolektivne ugovore, kraće radno vreme i bili spremni da blokiraju proizvodnju do ispunjenja zahteva. Danas se mladi radnici mahom smeju na sam pomen ovakvih „inicijativa“, usvojivši kao svoje viđenje ono što je nekada bilo dobro poznato kao stav krupnog kapitala.
Da li je zaista moguće da su radnici 19. veka imali višu svest o značaju samoorganizovanja i zajedničkog delovanja nego radnici u 21. veku? Ako zaista jeste bilo tako, kako je to moguće s obzirom da nisu imali ni osnovnu školu, dok veliki deo radnika danas ima od 12 do 20 godina školovanja i usavršavanja više od njih?
Da li je zaista moguće da mlađe generacije radnika sebe pre vide kao da su na strani kapitala nego na strani svojih „optimističnih“ kolega radnika koji se bore za svoja prava? Ako dele poziciju sa vlasnicima kapitala, da li mladi (očekuju da) dele i profit? Ako ne dele profit već rade za platu, da li je moguće da propuštaju da uvide osnovnu podelu u ekonomiji?