Priča sa V konkursa za najbolji putopis starijih osoba „Draganova nagrada“ u kategoriji „Najbolja priča o putovanju u inostranstvo“.
Zašto ne volim tabue? Da li je pametno demistificirati tajne rituale i kako takvi pokušaji mogu uticati na lični život istraživača? Da li postoji nešto? Kakva je veza između religije i magije i realnog života? Može li se napraviti relacija realno – u stvari, šta je realno? Da li je to (realno) ono što iskusimo čulima?! A šta biva sa ekstrasensima, osobama sa više od pet osnovnih čula? Da li su te osobe nadarene ili su psihijatrijski slučajevi? Da nije slučajno internet-revolucija vratila savremenog čoveka imaginarnom u realnom vremenu? Koje su opasnosti u „crnim rupama“ znanja o magiji, ritualima? Zar ne prestajemo sa ritualom kompjutera ili kao opsednuti zurimo u monitor svaki dan?!
Šta mogu „primitivni“ narodi da nas poduče? Gde je bogatstvo, eldorado civilizacije, ako ne u kulturološkim i ostalim razlikama i da li smo odista toliko sebični da po cenu sopstvenih niskih pogleda osmišljeno superponiramo tradicionalne vrednosti drugih naroda izlažući ih na taj način zaboravu? Zar Armagedon nije već počeo? Da li znamo pouzdano razloge propasti civilizacija Sumera, Egipta, Maja? Kako shvatiti (razumeti) pravilno duhovnost i definisati pojmove? Da li je moguće napisati softver kroz čiju primenu bismo otkrili budućnost? Nije li takvo informativno sredstvo odgovor na maštanja o „vremenskoj mašini“?…
Pitanja, pitanja, pitanja! A odgovori na mnoga postoje u stotinama hiljada knjiga i oralnih zapisa koji se sa kolena na koleno prenose u primitivnim sredinama. Mnoga od kazivanja datiraju od pre više vekova, pa i hiljada godina trpeći tu i tamo modifikacije zbog vremenskog okruženja, ali osnovna priča ostaje u vremenu kao zapisi na grobnicama faraona.
***
Pet godina sam ovde u Ahodi, glavnom gradu Ekpeye Landa, teritorije plemena Ekpeye. To je jedno od preko 320 plemena koja, ujedinjena (odlukom konkvistadora – Engleza), čine državu Nigeriju sa preko 150 miliona stanovnika.
Pleme je naseljeno u regionu reke Niger, jedne od najvećih afričkih reka. Granice plemenske teritorije omrežene su rekama Orashi i Sombreiro, a teren je izukrštan rukavcima, prekriven močvarama i neprohodnim šumama.
Postoje putevi, ali su u lošem stanju. Posebno kad kišna sezona počne, mnoga sela bivaju odsečena od civilizacije. Transport se često obavlja malim kanuom koji je izdubljen iz jednog komada drveta.
***
Ono što me je nateralo da počnem pisanje ove priče teško je opisati. Biće da su to rana jutra posle kiše koja je padala celu noć i teška magla nad rekama i rukavcima, isparavanje vlage iz okolnog tla i sunce koje se jedva nazire dajući utisak misterije. Ptice se ne čuju, priroda odaje TIŠINU, ali toliko tešku, opterećena je prošlim vremenima o kojima se veoma malo zna a i ono što se zna govori se šapatom u strahu od bogova u koje se ovde još uvek veruje.
Možda je pak period „Harmatana“, kada saharski pesak lebdi u vazduhu, donet vetrovima na mesec do dva svakog januara, kada je vidljivost otežana a priroda dobija misteriozne forme, znane nam iz naših detinjih snova.
Tada ptice ne pevaju a životinje se povlače u tamne dubine šuma i caruje TIŠINA. Ali ta TIŠINA koju vremenom spoznajete, budi u vama neodređena osećanja u početku, da biste prešli u fazu definicije i očekivanja bilo kakvog ZVUKA, a pošto njega nema, ulazite u fazu halucinacija i vi više niste ona ličnost koju ste poznavali. Odjednom shvatate da ste isuviše bez značaja u
poređenju sa PRIRODOM, da ne možete da predvidite mogući tok događaja, da vaši pogledi na svet i lični kredibilitet polako gube smisao, i u jednom trenutku vaš duh ulazi u taj tajanstveni prostor, lebdi nad rekama, kreće se kroz tamne prostore šuma, ulazi u blatne kolibe sela u potrazi za dešavanjem koje će razoriti olovnu TIŠINU i probuditi ptice, naterati majmune i antilope u pokret, gurnuti krokodile sa obale u reku, a ribe ubediti da se praćakaju nad zejtinjavo mirnom površinom vode.
A može da bude razlog i događaj iz 1985. godine koji sam u Togou prvi put sreo sveštenika crne magije. Događaj koji će uticati na moj način razmišljanja o magiji i ritualima, odnosno na ono racionalno u mojoj svesti što mi je do tada davalo snagu da se suprotstavim „primitivnim“ običajima i njihovim tumačenjima.
***
Evo kako je bilo…
Vodio sam izgradnju dalekovoda visokog napona od Sokodea do Lama – Kare na oko 400km od glavnog grada države, Lomea. To područje je ravnica pod bušom (žbunjem) sa tu i tamo visokim baobabima (drvo koje može izrasti ogromnih dimenzija) i planinskim masivom Alebo na sredini trase dalekovoda.
Nedaleko od gradića Bafila i sela Adelaida u ravnici – bušu, trasi dalekovoda zasmetao je ogroman baobab. Potrebno je više od trideset ljudi da ga obuhvate a visina mu je preko 20 metara. Trasu nije bilo moguće promeniti jer čelično-rešetkasti stubovi su već bili na brodu iz Evrope, a svaki od stubova bio je projektovan za primenu na definisanoj poziciji po projektu. Svaka od izmena trase uticala bi na zakašnjenje u izvođenju radova, a to znači penaliziranje – plaćanje obeštećenja klijentu i gubljenje renomea kompanije za koju sam radio.
Odlučio sam da drvo isečem i dao nalog radnicima da počnu sa poslom. Radnici, a bilo ih je četrdesetak, bili su poreklom iz plemena Aibe, jednog od dva većinska plemena koja naseljavaju teritoriju Togoa (drugo pleme je Eve), izuzetno vredni, inteligentni, sa osećajem za disciplinu i odgovornost prema poslu.
Utoliko veće je bilo moje iznenađenje kada sam kao odgovor na moj nalog video sve radnike, do poslednjeg, da bacaju mačete i napuštaju posao u panici i nevezanoj diskusiji, dobacujući mi začuđene poglede i odmahujući rukama i glavom.
***
Znao sam iz literature da je na tome delu Zapadne Afrike vudu magija osnovna religija koja se održala i pored snažnih hrišćanskih misija katoličke i anglikanske crkve. Štaviše, na planinskom masivu Alebo postoji misija francuske katoličke crkve starija od jednog veka.
Međutim, u realnom vremenu i prostoru, ja sam ispred sebe sreo na putu problem baobaba u kojem po verovanju ovoga plemena živi Vudu i svaki fizički pokušaj narušavanja njegovog mira znači smrt onome ko pokuša da taj mir naruši.
Prvo sam pokušao da razmišljam racionalno. Zašto je Vudu naselio baš to drvo? Našao sam odgovor u činjenici da je drvo najviše na tom delu teritorije i predstavlja vidan putokaz okolnim selima za orijentaciju u ravnici, ali služi i za godišnje okupljanje stanovnika više od trideset sela.
Znači, po mojem ateističkom i inženjerskom načinu razmišljanja, drvo je zaštićeno od uništenja činjenicom da je u njemu Voodo sa jedne strane, a sa druge strane predstavlja simbol javnog okupljanja toga dela plemena sa svim elementima socijalnog druženja jednom u godinu dana. Tada je prilika za razmenu dobara, nalaženje i kupovine devojke za ženidbu, igru, ali i razmenu vesti o događajima u toj godini.
Međutim, moje poslovno ja preovladalo je moje moralno i tražeći rešenje sve više sam padao u grešku, koju ću platiti godinu dana kasnije.
***
U gradu stanovanja (Sokode) dobio sam informaciju da je sa Vudu moguće postići dogovor preko sveštenika uz odgovarajuće rituale žrtvovanja i molitvi. Da ne pominjem lično nestrpljenje, nevericu, cinizam, kašnjenje radova gotovo jednu sedmicu koliko je trebalo svešteniku da bude pronađen negde u savani i da doputuje – dođe peške, jer automobilom se do njegove kolibe ne može stići.
Prema instrukcijama vrača, pripremio sam belu kozu i jarca (bez ijedne pege), belog petla i belu kokošku, deset kilograma pirinča, deset litara sodabi (vrsta džina – destilat 40 odsto palminog ploda).
Samoga rituala sećam se kao kroz maglu, bilo je to pre 21 godinu, ali se dobro sećam koliko sam bio nezadovoljan odlukom Duha da prihvatajući iseljenje insistira da baobab mora biti sečen na taj način, kako bi pao u pravcu sunčevog zalaska.
To nije olakšalo rešenje moga problema jer drvo bi palo na temelj moga stuba i ko zna koliko bih dana još izgubio raščišćavajući ogromnu masu drveta, sa mogućim oštećenjem već urađenog temelja. Na moj zahtev (tek danas, nakon toliko godina kajem se što to nije bila „molba“), vrač je ponovio diskusiju sa Duhom i nakon sata njihove odista povremeno žučne rasprave nađeno je rešenje pogodno za mene i kompaniju.
Duh je prihvatio da drvo padne u pravcu izlaska sunca a kao naknadu za učinjenu uslugu, kompromis, uzeće moj ŽIVOT! Duh nije pitao da li pristajem, jednostavno mi je poručio preko vrača da traži moj život u zamenu za dozvolu za sečenje baobaba. Dan dešavanja bio je 26. dan aprila 1985.
Ne bih pominjao opomenu koju mi je Duh uputio, da nije usledio istoga dana, koincidencijom ili slučajnošću napad afričkih crnih pčela iz krošnje drveta. One su sletele u mome pravcu i držale me zarobljenog u automobilu gotovo pola časa, da pri tome nisu napale ni jednoga od preko dve stotine posmatrača.
***
Možda ovu priču i pišem iz razloga izvinjenja ali i zahvalnosti za mogućnost da još uvek živim.
Jer, nakon tačno godinu dana, radeći u Panami u Kordiljerima, 26. aprila 1986. doživeo sam tešku saobraćajnu nesreću u kojoj sam polomio sedam rebara na levoj strani sa pneumotaraksom (probojem plućne maramice) na dva milimetra od srca.
Sećam se i danas buđenja iz kome u koju sam pao i lica vrača iz Togoa i njegovog upozorenja.
Ovo je moje iskustvo i moja priča koja do sada nije bila rečena. Da li sam racionalan, pragmatičan, da li je koincidencija sve što se desilo ili je prst sudbine napravio pomak u mojem ličnom razmišljanju o fenomenima magije ili te duhovnosti, religije, ne znam. Ono što pouzdano znam jeste da istina mora biti kazana.
Na onima koji uzmu za pravo da dobronamerno, bez zlobe, cinizma i ironije procene vrednost sopstvenog uticaja na okolinu u kojoj žive, leži odgovornost prema onima koji dolaze u budućim pokoljenjima. Jer istina je relativna kao i beskrajne kiše nad savanama i kišnim šumama Afrike, tog divnog, ogromnog, divljeg, raskošnog kontinenta.
Predrag Radonić, Beograd
Inženjer elektrotehnike, 71 godina
Fotografija: Baobab u Serengetiju, Tanzanija Hu Chen sa Unsplash
Šta je Draganova nagrada i zašto su ove priče i pesme, evo već petu godinu zaredom, sastavni deo Penzina: Draganova nagrada 2019.
Knjigu u PDF-u sa nagrađenim i pohvaljenim radovima sa konkursa Draganova nagrada 2019, u izdanju UG Snaga prijateljstva – Amity, možete naći ovde: „Putujući spomenar„.