Priča sa V konkursa za najbolji putopis starijih osoba “Draganova nagrada” u kategoriji “Najbolja priča za putovanje u inostranstvo”.
Moj stariji unuk Đorđe Mitić, nakon završene srednje škole u Beču upisao je osnovne studije ekonomije na „Boconi“ univerzitetu u Milanu. Nakon trogodišnjeg studiranja i položenih ispita pozvan je na zajedničku svečanost uručivanja diploma svršenim studentima. Tom događaju sa radošću sam prisustvovao, u aprilu 2015. godine.
Otvaranjem Google oglasa na ovoj strani pomažete rad Penzina. Hvala vam unapred!
Završetak fakulteta i svečanost uručenja diplome je radostan događaj za celu porodicu, posebno za Đorđa jer označava završnicu napornog višegodišnjeg truda da se savlada i izuči obimno gradivo i polože svi, uglavnom, teški ispiti. Za mene je, pak, taj događaj bio od posebnog značaja, doživeo sam da mi unuk završi težak fakultet i svojim radom i trudom zavredi zvanje diplomianog ekonomiste.
Pokušao sam da se prisetim događaja i što vernije ga opišem sa distance od tri godine.
Bilo je to aprila 2015. godine. Iz Beča, gde živi deo moje porodice, za Italiju krenuli smo u prepodnevnim časovima, zet Žarko, kći Snežana, Đorđe i ja, mlađi unuk Branko nije mogao zbog školskih obaveza. Put nas je vodio preko Slovenije što je meni bilo posebno drago jer sam želeo da je ponovo vidim i setim se dana kada sam boravio kao vojni novinar na više mesta u toj tadašnjoj Republici Jugoslaviji. Žarko je vozio brzo po dobrim austrijskim autoputevima, a ja zagledan u krajolik, divio sam se prirodnim lepotama i ljudskom trudu da sve bude lepše od lepšega – šume, pašnjaci, naselja, gradovi, obrađena polja… Bez teškoća i umora stigli smo do austrijsko–slovenačkog graničnog prelaza, koga i nije bilo. Rampe sklonjene, samo objekti podsećaju da je nekada tu bila carina između između dve države.
Ušli smo u Sloveniju, ali krajolici ostadoše isti: po uređenju, čistoći, održavanju, nimalo različiti od austrijskih. Taj prvi utisak, kasnije se, dok smo išli dalje, sve više potvrđivao. Slovenija iz mojih mladalačkih dana znatno se promenila, na bolje. Brzo smo napustili slovenačku teritoriju i ušli u Italiju.
Patina starog Bergama
U popodnevnim časovima vreme se poče menjati, navukoše se crni oblaci poče i kiša da dobuje po automobilu koji je grabio odličnim putevima Italije. Žurili smo ka prvom zastanku gde ćemo prenoćiti. To je simpatični grad Bergamo, u pokrajini Lombardiji, smešten na 45 kilometara od Milana.
Stigosmo pred suton tako da smo se odmah smestili u ranije rezervisan apartman u starom delu grada na uzvišenju. Čitam iz turističkog vodiča da Bergamo izgledom, arhitekturom, elegancijom, osvaja svakog posetioca, da su ulice okružene zidinama zadržale izgled srednjevjekovnog sela, okruženog jakim zidinama koji su izgradili Mlečani u 16. veku, kada je Mletačka republika bila na vrhuncu svoje moći; više od trista godina prosperiteta i ekonomskog razvoja ostavili su svoj trag u spomenicima, ustanovama i karakteru ljudi.
Bergamo čine dva grada: Citta Bassa, donji, noviji i moderniji, i gornji, stari grad – Citta Alta, koji ljubomorno čuva prošlost među svojim zidinama. Via Gambito, glavna i najstarija ulica gornjeg Bergama vodi ka centru starog grada, odnosno trgu Vecchia, koji je Korbizje, poznati francuski arhitekta, svojevremeno opisao kao „najlepši trg na svetu‟.
Kiša nije prestajala ni ujutru kada smo krenuli u šetnju ali smo uspeli da se oduševimo specifičnim spojem i lepotom srednjovekovne arhitekture iz perioda humanizma i renesanse i savremenog izgleda modernih izloga mnogih butika i bašti kafića. Na glavnom trgu plenila je svojom arhitekturom Palata razuma (Palazzo della Ragione), sagrađena u 12. veku i malo dalje bazilika Svete Marije Velike sa krstionicom, kapelom i kulom sa zvonom, koja je simbol starog dela grada i krasi razglednice Bergama.
U Bergamu, nas je, dakle, sačekala Italija, kakvu smo želeli da vidimo. Ja sam bio oduševljen, jer me ambijent vratio u dečačke dane kada sam boravio u Zadru, dalmatinskom gradu na obali Jadranskog mora, koji je imao sličnu arhitetkturu.
Loše vreme i naša žurba da stignemo što pre u Milano sprečili su nas da se detaljnije upoznamo sa svim znamenitostima ovog tipičnog italijanskog grada, da posetimo i donji deo gde su dobro očuvane palate, crkve, javni trgovi, poput Piazza Vecchia i Palazzo della Ragione.
Na turističkoj mapi piše da je u donjem gradu Accademia Carrara, jedna od najvažnijih umetničkih galerija u celoj Italiji, uz Teatro Donizetti, koji je posvećen slavnom građaninu Bergama, Gaetano Donizetti, i gde se izvode slavna dela. Na kraju grada je i Radnički grad Crespi d’Adda (osnovan krajem 1800. godine) ima UNESCO status svetske kulturne baštine; to je mali grad izgrađen oko stare, napuštene fabrike, namenjen za fabričke radnike, ali još uvek u upotrebi. Grad Crespi d’Adda se smatra jednim od najcelovitijih i najbolje sačuvanih te vrste u južnoj Evropi
Selo u Milanu
Oko podnevava krećemo put Milana. Kiša i dalje dobuje po krovu automobila ali Žarku ne smeta da dobrim autoputem vozi brzo kako bi što pre stigli u rezervisani pansion i imali vremena da se odmorimo i pripremimo za sutrašnji nezaboravni doživljaj. Vozeći se zapazio sam s leve i desne strane puta ogromne hale raznih firmi, nadovezivale su se jedna na drugu, sve do Milana privrednog cenra Italije. Ulazak u grad je potrajao jer je veliki po prostranstvu, Žarko je preko navigacije tačno znao gde nas koja ulica vodi, što je moderan način da se ne zaluta.
Suton se već dobrano navlačio a mi se još uvek vozimo obodom grada, po makadamskom putu okruženi velikim njivama zasejanim raznim usevima. Konačno, umesto u grad, stigli smo u nepoznato selo. Mrak je zaklonio vidik ali je na velikoj kapiji sijalica osvetljavala ulaz u pansion. Dvorište ogromno, mnogo zgrada i poljoprivrednih mašina unaokolo… Tu će biti naše konačište. Aparman je pristojan i komotan a spavanje udobno. Ujutru je sunce osvetlilo okolinu. U velikom dvorištu bilo je više zgrada za uzgoj domaćih životinja a iz jedne, malo dalje od apartmanskog kompleksa, čulo se groktanje svinja. Bili smo u poljoprivrednom dobru, dobrostojećeg gazde koji je udružio više delatnosti. Ugostiteljstvo mu je bila dodatna i dopunjavala budžet uz minimalne troškove. U to smo se uverili na doručku. Hrana poslužena na švedskom stolu bila je bogata i izvrsna: pršuta, kobasica, viršle, salama, hleb, zemičke, maslaci, sirevi, mleko, jogurt, kolači, pite, sve je bila je iz domaće proizvodnje na gazdinstvu.
Svečana promocija
Svečana promocija i uručenje diplome organizovano je u univerzitetskom centru „Boconi“ u Milanu. Žurimo na svečanost, po toplom ali sparnom danu, raspoloženi, ovo je za nas, a posebno za Đorđa, značajan događaj.
Stižemo pred zgradu univezitetskog kompleksa. Na ulazu ogroman pano sa ispisanim imenima svršenih studenata, kojma će danas biti uručene diplome. Đorče nam sa osmehom pokazije svoje ime negde u sredini spiska. Mi ozareni slikamo se ispred panoa, za uspomenu.
Program svečanosti započinje tako što svršeni studenti odlaze u posebnu prostoriju gde primaju svečanu odeću sa karakterističnom kapom. Neki su je već uzeli pa vidimo kako se obučeni šetaju. Ubrzo nam se i Đorđe priključio obučen u tamnoplavu pelarinu sa četvororogom kapom iste boje, Ta, nazovimo je, svečana uniforma za promociju budućih intelektualaca, zove se toga. Slikamo se na brzinu jer svečanost uskoro počinje.
Širokim stepeništem spuštamo se u veliki amfitetar gde je organizovana promocija novih ekonomista. Đorđu se priključuju drugovi sa fakulteta, pozdravljaju se, sećaju se raznih uspomena i dogodovština kojih je bilo na pretek, jer duge su tri godine učenja i druženja. Jedna devojka, koja je studirala na ovom fakultetu, došla je čak iz Smederevske Palanke u Srbiji da lično prisustvuje promociji i čestita Đoleta diplomu. To je Milica, sa osmehom grli Đorđa a nas učtivo pozdravlja. Milica je lepo građena, skladno obučena, uredne mladalačke frizure a na ovalnom licu ističu se naočari iza koji sijaju dva kestenjasta oko. Sve vreme je bila uz nas pa mi se učinilo da između Đorđa i Milice ima više od drugarastva i prijateljstva. Iz njenog ponašanja i prisnosti zaključio sam da je kod nje i bilo nešto više, ali Đorđe izgleda nije bio u tom fazonu, iako se veoma ljubazno družio s njom. Milica je sve vreme sedela sa nama i bila dobro raspoložena. Da li su i kasnije ostali u kontatku i „druženju“ nisam se raspitivao neka to ostane njihova tajna.
Svečanost je otpočela prigodnim govorima profesora sa univerziteta, naravno, na italijanskom i engleskom jeziku a zatim je sledilo uručivanje diploma. Nizala su se imena uz rukovanja i čestitanja, sevali su blicevi, brujali su aplauzi, sve bez euforije, kulturno i spontano. „Đorđe Mitič“ – glas oficijelnog spikera prenuo nas je iz razmišljanja. Iz grupe diplomaca izdvojio se Đorđe, smerno i sabrano prišao je stolu i uz čestitke primio diplomu a onda se uz osmeh okrenuo publici i pokazao je, sevnuo je moj foto-aparat i veličanstvena slika je ostala za uspomenu i pamćenje.
Na kraju uručivanja diploma spiker je svima poželeo sreću i zdravlje a onda su afiteatar i aule univerziteta oživele od radosti, smeha i veselja – mladost iz raznih krajeva sveta, svršeni ekonomsti sa diplomama prestižnog univerziteta, kročili su u novi život, grlili se i ljubili, sevali su blicevi sa mobilnih telefona, ovekovečeno je slavlje i duženje, događaj koji se jednom u životu dešava.
U celoj, može se reći euforiji radosti, Đorđe je bio vrlo zapažen, prilazili su da mu čestitaju diplomu, da ga zagrle i poljube, a među prvima, posle Snežane, Žarka i mene, vrlo prisno zagrlila ga je Milica i lepim rečima poželela mu sve najlepše. Stajali smo i gledali, smenjivali su se kadrovi kao na filmu: Đorđa su grlile devojke i čestitali drugari srećni i radosni, želeli su da kažu jedno drugom nesto lepo na rastanku jer se možda skoro neće videti, svako će poći na svoju stranu da gradi život na svoj način. Gedajući ih pomislio sam to je naša budućnost koja obećava, najbolji iz čitavog sveta koji su ovde studirali oplemeniće čovečanstvo novim idejama i ostvarenjima.
Milano
Univezitet se polako praznio odlazili su mladići i devojke svako u svom pravcu. Napustili smo zgradu i pošli u grad da vidimo Milano izbliza.
„Milano je drugi po veličini grad u Italiji, glavni grad okruga Milano i regije Lombardija. Prostire u severnom delu Italije u području nizije reke Po, između reka Tičino i Ada, u blizini najjužnih obronaka Alpa. Milano nema izlaz na more ili reku, a najbliža pomorska luka je Đenova 145 km južno. Od glavnog grada Rima grad je udaljen 585 km severno, a od prvog većeg grada, susednog Torina, 130 km zapadno. Površina gradskog područja je 181 km², dok je nadmorska visina 122 m.“
„Milano je svetski poznati privredni, modni i medijski centar, čuven po gotskoj katedrali, operi „Milanska skala“ i velikom arhitektonskom i umetničkom nasleđu. Milano je u svetu poznato središte svetske mode, uz Pariz i Njujork.“
Đorđe je bio naš vodič kroz grad, tri godine je boravio u Milanu i znao je šta treba da videmo i gde da se duže zadržimo. Doduše i Žarko je jedno vreme radio u Milanu pa je i on dosta upoznao grad. Ne bih tačno mogao da opišem gde smo se kraće ili duže zadržali i šta smo sve videli pa ću izneti opšti zaključak: grad je impresivan. Sve mi je izgledalo veličanstveno i zadivljujuće i nije čudo što su neki rekli da je cela Italija muzej na otvorenom. Tako se bar meni činilo. Gotska katedrala je ogromna a na njenim ulazima videli smo dugačke redove turista koji su čekali da uđu. Mi nismo imali vremena za čekanje. Na mnogim zgrada umesto krova zelenela se trava, cvetalo je cveće i bokorilo se nisko rastinje što me je iznenadilo. Sneža kaže da je to praksa u mnogim gradovima, korsno je jer razbija gradsku monotoniju i doprinosi čistoći vazduha. Šetali smo po gradu do večeri.
Na Vrpskom jezeru
Sutradan smo posle doručka krenuli nazad u Austriji. Automobil je prevaljivao kilometre udaljavajući nas od Milana i već smo bili zašli u oblasti Alpa kada nas je zasula kiša, a jedno vreme i mokra susnežica. Žarko je stabilno vozio kroz duže ili kraće tunele savršeno osvetljene i saobraćajnim znacima obeležene. Oko podneva stigli smo u austrijski grad Klagenfurt ili na slovenačkom Celovec gde me odušecvilo Verder (Vrbsko) jezero. To je pokrajina Štajerska. Tu smo napravili zastanak da obiđemo okolinu i jezero, slikali se za uspomenu i prožetali divnim krajolikom.
Klagenfurt ili na slovenačkom Celovac na Vrpskom jezeru, je grad i administrativni centar Koruške u južnoj Austrija, ima 97. 880 stanovnika. On je centar okruga Klagenfurt-Lan.Najveće znamenitosti grada su Zmajeva fontana iz 1590 godine na Novom trgu, palata većnice iz 17 veka, katedrala podignuta 1578, parohijska crkva i palata regionalne vlade iz 1574. godine, koja je još uvek u funciji.
Najveći deo vremena u Celovcu proveli smo razgledajući okolinu i modroplavu boju vode jezera po kojoj su uzivali gnjurci roneći do dna i veseleći se na površini vode.
U Beč smo se vratili u kasnim večernjim časovima. Doživljaj je bio za pamćenje i prepričavanje.
Novica Pešić, Beograd
Viši oficir i novinar, 74 godine
Fotografija: Roselie za pixabay.com
Šta je Draganova nagrada i zašto su ove priče i pesme, evo već petu godinu zaredom, sastavni deo Penzina: Draganova nagrada 2019.
Knjigu u PDF-u sa nagrađenim i pohvaljenim radovima sa konkursa Draganova nagrada 2019, u izdanju UG Snaga prijateljstva – Amity, možete naći ovde: “Putujući spomenar“.