O etici neuropoboljšanja – ne baš prava debata

Neuropoboljšanje – ‘poboljšavanje’ mozga zdrave osobe lekovima, nosi sa sobom velike etičke dileme. Zato je održan prvi u nizu planiranih razgovora naučnika i javnosti. I pored želje da budemo otvoreni, čini nam se da u tom razgovoru nije bilo prave debate

Kada se radi o neuropoboljšanju (korišćenje lekova za „bolji“ mozak), nejasni su etički kriterijumi. Nova inicijativa Evropske komisije, nazvana „Odgovorno istraživanje i inovacije neuropoboljšanja“, ima za cilj da pokrene dijalog naučnika i javnosti kako bi se razrešile nedoumice i, što je važnije, osećanja o ovim novim tehnologijama.

Sredinom maja 2014. godine, u Londonu je održan prvi od ovih razgovora nazvan Brain Boosters (Pojačivači mozga). Govornici su bili neurolog Moli Krokit, neurotehnolog Aldo Fejzal i možda najznačajniji neuropsihofarmakolog i kontroverzni bivši savetnik za farmaciju britanske vlade – Dejvid Nat.

U osnovi neuropoboljšanja stoji ideja da ako možemo da koristimo neurološke terapije kako bismo lečili pacijente sa oštećenjima, možemo da ih koristimo i kako bismo omogućili zdravim osobama da napreduju.
Tvrdi se da bi lekovi mogli da nas učine pametnijim, bržim, šarmantnijim, pa čak i moralnijim. Američko psihološko udruženje procenjuje da je industrija neuropoboljšanja već vredna milijardu dolara.

Moli Krokit je govorila o „piluli za moral„, i to onoj koja se najčešće pominje, oksitocinu – molekulu morala. Pored toga što je tesno povezan sa povećanjem nivoa poverenja i prisnosti, Krokit je ukazala na to da se oksitocin povezuje i sa većom zavišću, likovanjem i pristrasnošću unutar grupe.

„Dakle, mogli biste ga nazvati i ’molekulom nemorala’“, rekla je, objašnjavajući da kao i mnogi drugi, i oksitocin, kada dospe u mozak, počinje da posvuda širi uticaj koji je teško izmeriti. Iako je pokazano da je moguće da serotonin utiče na moralne odluke, njegovi efekti su takođe slabo poznati. Kada se tome doda činjenica da je moralnost sama po sebi teška za definisanje, prilično je jasan zaključak da je „pilula za moral“ još daleka maštarija.

Umesto nezgodnih hormona, Nat je doneo farmaceutske proizvode sa sasvim specifičnim dejstvom. Modafinil, stimulans koji se koristi za lečenje narkolepsije, takođe je dobro poznat po svom zvanično nepriznatom uticaju na pospešivanje budnog stanja.

Nat uvek drži ovaj lek u svom automobilu za noćne vožnje i preporučuje i drugima da to čine (mada se ovaj lek dobija samo na recept). Druga vrsta lekova, nazvana alfa 5 inverzni agonist utiče na pamćenje, kaže Nat. Neki lekovi, pak, nemaju nikakve pozitivne efekte na zzdrdrave ljude.

Tokom rasprave koja je usledila, zaključeno je da su mediji naduvali kako mogućnosti tako i rizike korišćenja ovih lekova.
Ali šta je sa etikom? Prema Natu, čak je i najčešći etički argument – da neuropoboljšanje daje ljudima nepoštenu prednost – potpuno irelevantan. Za njega, najvažniji etički problemi neuropoboljšanja tiču se situacija kada bi korisnik mogao da bude zbunjen i nesamostalan, kao kada su u pitanju pacijenti sa Daunovim sindromom ili vojnici u vojsci.

Međutim, studentima koji gutaju modafinil pre ispita pre može da se desi napad panike nego što će zaseniti druge. „Jedina droga koja je pomogla ikome da dobije Nobelovu nagradu jeste LSD“, rekao je Nat aludirajući na hemičara Keri Mulisa. Završio je svojim uobičajenim pozivom na otvorenost pogleda: „Kriminalizacija ljudi zbog korišćenja droga liči na borbu za mir – to je oksimoron.“ Publika, koja je, mora se reći, bila već dobrano natopljena raznim hemijskim koktelima koji su se služili, pozdravila ga je snažnim aplauzom.

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *