Pardoniramo na parafrazi filmske rečenice u naslovu, ali priznajemo, želeli smo da privučemo vašu pažnju na ovaj tekst Pola Krugmana za Njujork Tajms. Da li zaista živimo u eri tehnološke revolucije, ili je novi telefon sa istim, doduše unapređenim, funkcijama zapravo sve što od nje vidimo, i što ćemo u skorije vreme i videti…
Pol Krugman za Njujork Tajms…
Sećate li se romana Daglasa Adamsa iz 1979. godine „Autostoperski vodič kroz Galaksiju?“. Počinje „tehnološkom“ scenom u kojoj vanzemaljci uništavaju Zemlju zato što je na trasi novog intergalaktičkog autoputa, a procenjena je kao nevažna planeta sa oblikom života koji je „toliko primitivan da još uvek smatra da su digitalni satovi nešto interesantno“. Ali, to je bilo tada, u ranim danima informatičke i tehnološke revolucije.
Otvaranjem Google oglasa na ovoj strani pomažete rad Penzina. Hvala vam unapred!
Od tada do danas počeli smo da se bavimo „daleko važnijim“ stvarima, toliko važnijim da je velika tehnološka ideja 2015. godine, za sad – digitalni sat (autor misli na novi proizvod kompanije Apple). Ali, ovaj digitalni sat ume da vam kaže da ustanete ako predugo sedite!
U redu, i ja gunđam. Ali ovde stoji pravo pitanje. Svi znaju da živimo u eri neverovatno brzih tehnoloških promena, koje menjaju sve. Ali, šta ako je ono što svi znaju zapravo – pogrešno. Ne pokušavam sada da budem prosto „anti-protivan“. Sve veći broj ekonomista, ispitujući podatke o produktivnosti i prihodima, pita se da li je mit o tehnološkoj revoluciji u velikoj meri preteran – ali i neki tehnološki profesionalci dele njihovu zabrinutost.
Bili smo već u ovoj tački. „Autostoperski vodič“ objavljen je u eri „paradoksa produktivnosti“ (productivity paradox), dvodecenijskog perioda tokom kog se činilo da tehnologija ubrzano napreduje (računari, mobilni telefoni, lokalne mreže i rane faze interneta), ali je ekonomski rast ostajao nepostojan a prihodi su stagnirali.
Mnogo hipoteza pokušalo je da objasni ovaj paradoks, od kojih je najpopularnija ona da izmišljanje tehnologije i učenje da je koristimo efektivno zapravo – nisu isto.
Treba vremena, rekli su ekonomski istoričari, i računari će na kraju obezbediti robe (i usluge). Ovaj optimizam izgleda da je nestao 1995. godine kada je rast produktivnosti konačno prestao. Progres je išao unazad – kao i cela Amerika, za koju se činilo da je predvodnik ove revolucije.
Ali, interesantna stvar desila se na putu do tehnološke revolucije. Ispostavilo se da nismo dobili obezbeđen profit od rapidnog ekonomskog progresa. Umesto toga, bio je to jednokratni uspeh koji se desio pre oko jedne decenije. Od tada, živimo u eri Ajfona, Ajpeda i Ajkotozna („iPhones and iPads and iDontKnows“), ali čak i kada uračunate efekte finansijske krize, rast i trendovi prihoda vratili su se u doba nestalnosti koje je bilo karakteristično za 1970-te i 1980-te.
Drugim rečima, u ovom trenutku, cela digitalna era koja traje već preko četiri decenije, izgleda kao razočarenje. Nove tehnologije osvajaju velike naslove, ali skromne ekonomske rezultate. Zašto?
Jedna mogućnost je da brojkama nedostaje stvarnosti, naročito kada je reč o prednostima novih proizvoda i usluga. Tehnologija mi pruža dosta zadovoljstva jer mi dozvoljava da gledam nastupe svojih omiljenih muzičara u realnom vremenu, ali to se ne računa u BDP (bruto društveni proizvod). Ipak, nova tehnologija treba da služi i biznisima kao i potrošačima, i treba da podstiče proizvodnju tradicionalnih i novih dobara.
Veliki ciljevi produktivnosti iz perioda od 1995. do 2005. godine većinom su ostvareni u sferama kao što je kontrola inventara (baze podataka i sl), i pokazali su se u jednakoj meri, ako ne i više, u ne-tehnološkim biznisima kao što je maloprodaja, u odnosu na industriju visoke tehnologije. Ništa od toga ne dešava se danas.
Još jedna mogućnost jeste da su nove tehnologije pre zabavne nego bazične. Peter Thiel, jedan od osnivača kompanije za elektronsko plaćanje PayPal, ima čuveni citat:
– Želeli smo leteće automobile a dobili smo 140 karaktera – misleći na Tviter kao „tehnologiju 21. veka“ umesto letećih automobila koji su bili deo maštanja mnogih pojedinaca krajem 20. veka.
On nije usamljen u viđenju da informacione tehnologije koje uzbuđuju generaciju tviteraša možda i nisu tako značajne za ekonomiju u celosti.
Dakle, šta ja mislim da se dešava sa tehnologijom? Odgovor je da ne znam – ali ne zna ni niko drugi. Možda su moji prijatelji u Guglu u pravu, i Big Data („veliki podaci“, ogromne baze raznih podataka, tzv. metapodaci) će uskoro transformisati sve. Možda će 3D štampa doneti informatičku revoluciju u materijalni svet. A možda smo na putu do još jednog velikog ništa („big meh“).
Međutim, ono u šta jesam prilično siguran, jeste da moramo da smanjimo oduševljenje.
Vidite, pisanje i neprestana priča o tome kako tehnologija menja sve možda izgleda bezazleno, ali, u praksi, ona postaje smetnja za prepoznavanje stvarnih tema – i izgovor za loše bavljenje tim temama.
Ako se vratite u 1930-te godine, otkrićete da su mnogi uticajni ljudi i tada pričali iste stvari koje isti takvi ljudi pričaju danas: Zapravo to nije stvar poslovne sfere, Zanemarimo debate o makroekonomskim politikama, Reč je o radikalnoj tehnološkoj promeni i radnoj snazi kojoj nedostaju veštine da se suoči sa novim dobom…
I onda, zahvaljujući Drugom svetskom ratu, konačno smo dobili potražnju koja nam je bila potrebna, i svi oni navodno nekvalifikovani radnici ispostavili su se kao veoma korisni ako im se pruži šansa.
Naravno, eto mene opet, potežem istoriju. Zar ne razumem da je danas sve drugačije? Pa, razumem zašto ljudi vole tako da kažu. Ali to ne znači da su u pravu… piše Krugman za Njujork Tajms.