Neizvesna investicija kapitala u dijamante, skupocena vina ili umetnička dela

Neizvesna investicija kapitala u dijamante, skupocena vina ili umetnička dela

Pomislili bismo da će i poslednje uvođenje negativnih kamatnih stopa izazvati prelivanje novca iz finansijskog sektora u kupovinu različitih roba kako bi mu se očuvala vrednost, umesto da se kapital “drži pod jastukom”. Međutim, to se nije dogodilo, a evo i zašto…

U ovakvim vremenima (kada i Evropa i SAD i Japan obaraju kamatne stope u minus), obično poraste cena kolekcionarskih vina i umetničkih dela, ili dijamanata. Ovoga puta, cena sva tri – pada. Dobro se “drže” cene kolekcionarskih satova, luksuznih torbi ili starih automobila, ali sva ostala slična roba je problematična.

Blumberg je prethodno obradio i temu ulaganja u zlato, korišćenje keša, ili ulaganja u nekretnine (engleski jezik), ali i tu su došli do zaključka da vrednost novca neće biti osigurana.

Glavni razloga za nesigurnost ulaganja u umetnička dela jeste situacija u Kini. Bogati Kinezi su poslednjih godina pumpali novac u ovo tržište i sada kada im matična ekonomija usporava, i keš se povlači pa cene padaju.

Isti uzrok, Kina, bio je glavni pokretač i za cene skupocenih vina još od 2008. godine kada je za ovu robu ukinuto oporezivanje. Ali, kako došlo tako i otišlo, pa su još od 2011. godine cene u stagnaciji, a zatim i u padu.

Cenu dijamanata umanjuje kurs dolara. Kina takođe ne pomaže, a postoji čak i prećutni društveno-modni kriterijum da su dijamanti preterana ekstravagancija. Jedino što i dalje drži ovo tržište od daljeg potonuća jeste i dalje standardna prodaja vereničkog prstenja u čiji marketing je ulagano mudro i decenijama – kroz filmove, reklame, serije… Zagovornici “teorija zavere” rekli bi i da dijamanti vrede daleko manje i da im se cena ionako veštački održava samo tako što se veći deo iskopanih kamenčića čuva u sefovima kako bi se upravljalo ponudom (ova “teorija” zastupljena je i u filmu Krvavi dijamant).

Umetnička dela takođe ne prolaze bez Kineza. Poslednjih godina ogroman keš koji je stizao iz Kine podigao je cene umetničkih dela u visine, ali je samo u 2015. godini obrt na ovom tržištu pao za 7 odsto – na 63,8 milijardi dolara. Glavni uzrok bila je opet Kina odakle je prošle godine stiglo 23 odsto manje novca za umetnine.

Antikvarni nameštaj nije privukao kineske kupce ni u jeku trošenja dalekoistočnog novca na evropskim i američkim licitacijama. Sa druge strane, i mladi zapadnjaci ne mogu da zamisle sebe u bidermajer enterijerima i ovo tržište je svejedno u padu već godinama (i pitanje da li uopšte može da se oporavi u nekom trenutku makar i kao kratkoročna moda).

Kao što je pomenuto, skupoceni satovi se i dalje drže, ali i to je pitanje dokle jer kineski kapital i ovde čini između 30 i 40 odsto tržišta. Ako Kinezi odu nekim drugim putem, i satovi će ići nizbrdo.

Luksuzne ručne torbe su popularne i u Evropi, ali i na Bliskom Istoku. Kina se podrazumeva. Ipak, ovo je i dalje relativno malo tržište jer, verenički prsten kupi i onaj ko za njega “nema novca”, ali to teže ide sa torbama čija cena se meri u hiljadama dolara.

Automobilska industrija, zapravo, tržište klasičnih automobila – oldtajmera, agresivno se promoviše već godinama kroz brojne emisije na kablovskim televizijama. Zato se cene drže ili rastu poslednjih godina za najveći broj modela, a kupci veruju da ovo predstavlja dugoročnu investiciju. Sa jedne strane, auto iz 1950-ih, danas može da košta daleko više nego onomad, ali, koliko može da košta bilo koji od tih automobila za još 70 godina kada “automobili” možda više ne budu imali točkove, upravljače, motore sa unutrašnjim sagorevanjem. Ova je decenija možda i poslednji voz da se smisli nešto što može biti kako-tako smisleno i upotrebljivo i za 50 godina.

Kako bilo, ovo tržište raste bez Kineza zbog restrikcija po pitanju uvoza polovnih automobila. Ako ovde dođe do promena, investiranje u ovakve aute može se isplatiti u narednim godinama, dok ne bude sasvim kasno.

Poštanske marke takođe su kupovali Kinezi, i to pre svega poštanske markice koje su izdate u toj zemlji i čuvane na Zapadu.

Zaključak Blumberga jeste da je kompletna “alternativa” finansijskom kapitalu u rukama Kineza i da u ogromnoj meri zavisi od stanja kineske ekonomije. Ona usporava jer Kinezi nisu pratili obrazac uobičajen na Zapadu, i nisu razvili potrošačko društvo, a rast je zaustavljen i manjkom potražnje iz urušenih ekonomija Evrope i Amerike od poslednje ekonomske krize.

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *