Miroslava (Niš): Kao na vrhu sveta

Priča sa V konkursa za najbolji putopis starijih osoba “Draganova nagrada” u kategoriji “Najbolja priča o putovanju u inostranstvu”.

U dokonim penzionerskim danima ima se vremena za mnogo šta. Ovih dana sam prelistavala stare albume. Draga, poznata lica! Mnogi od njih odavno nisu sa nama. Nisu zaboravljeni. Što sam starija, sve mi se više čini da se ništa ne zaboravlja, samo se jednih stvari češće, a nekih drugih ređe sećamo.

Ima događaja i ljudi kojih baš i ne volimo da se sećamo, pa za njih izgleda kažemo kako smo ih zaboravili. Da, da, sve više mislim da čovek ništa ne zaboravlja, sve je tu, u njegovoj glavi i dalje, ponekad je potrebna samo neka sitnica, može to biti neki put reč, drugi put boja, miris i sve mu se vrati iznenada.

Stare fotografije su jedne od najmoćnijih i najboljih podsetnika – svaka od njih, postaje priča, počneš li samo da je malo duže gledaš. Tako je i ova stara slika iz 1975. godine samo početak priče…

***

Na Akropolju, na stepenicama Partenona, dvadeset osmoro maturanata poređano u tri reda. Fotograf je stojeći ispod, uhvatio grupu mladih ljudi zajedno sa nekoliko velelepnih stubova hrama i nebom između njih.

Naravno, slika je crno – bela, svi su na njoj mladi i lepi; zbog ugla snimanja svi izgledaju visoki i vitki. Ja sam u prvom redu, pored našeg omiljenog razrednog starešine, s njegove druge strane je moja najbolja drugarica.

Sećam se da smo slično tako stajali dok nam je vodič govorio kako je građen i rušen Partenon, pominjao imena graditelja, koja mi naravno nismo mogli da upamtimo, pričao o specijalnoj tehnici dovlačenja ogromne količine najboljeg mermera, izdaleka, za ovu monumentalnu građevinu, koja je jedno od najposećenijih mesta na svetu.

Mi smo po nešto samo znali o Partenonu sa časova likovnog, čuli smo već za velikog Fidiju koji ga je ukrasio spolja reljefima, a unutra čuvenim kipovima, a sada smo uživo gledali predivno zdanje, divili se karijatidama na Erehtejonu, čudili se obilju predmeta u Akropoljskom muzeju koji su bili fragmenti frizeva i timpanona hramova, delovi kipova.

***

Možda je najveći utisak na mene ostavio pogled sa Akropolja na Atinu. Sedeli smo u grupicama na kamenom zidu istočno od Partenona, i gledali najlepši i najveći do tad viđeni grad. Činilo nam se da smo na krovu, na vrhu sveta; iako mladi, osećali smo da smo dotakli same korene ljudske civilizacije. Bila sam očarana.

Ne sumnjam da su se i moji drugovi slično osećali, mada tada nismo pričali o tome. Bili smo isuviše mladi, a Atina je bila samo jedan deo naše šestodnevne ekskurzije u Grčkoj. Jednostavno, bilo je previše utisaka. Ja sam tada pokušala čak da zapišem nešto u vidu dnevnika, ali nije išlo.

Znam samo da je na kraju tih nekoliko redaka započetog dnevnika, tek posle povratka u Niš, dopisano da Grčku i Atinu, moram obavezno ponovo da posetim, makar posle 20 godina, ali nikako sama. (Pomenute su tamo i neke lepe, crne, grčke, muške oči, pa valjda zato da ne dolazim sama, ali one su za neku drugu priču.)

Često olako dajemo obećanja drugima, a i sebi. Prošlo je dvadeset, pa trideset godina, a od mog odlaska u Grčku nije bilo ništa. Doduše, nije bilo ni nekih drugih velikih putovanja, iako i ja i suprug volimo da putujemo i upoznajemo nove predele i ljude.

***

Posećivali smo zemlje u okruženju, a mnogo češće smo pravili višednevne izlete po Srbiji. Mala deca, period inflacije, ratne igre na našim prostorima, naša zahtevna zanimanja, nažalost nedovoljno novčano nagrađena, naše navike da se uštedi za ne daj bože, sve su nam to bili ograničavajući faktori za preduzimanje dugih, skupih putovanja. Neki bi rekli da su to bili samo izgovori.

Maštala sam, a i sada to činim o odlasku u zemlje u kojima nikad nisam bila, o gradovima koje bih htela da vidim, o Rimu, Veneciji, Parizu. A od onog što sam već videla najviše sam želela da ponovo posetim Grčku i pre svega njen glavni grad.

Godinama sam to priželjkivala i govorila mužu da mi je velika želja da zajedno odemo tamo, da mu samo pokažem kakav je pogled sa atinskog Akropolja, da i on mora svojim očima da vidi i oseti sve to o čemu smo čitali u knjigama iz grčke mitologije ili gledali na televiziji.

***

Dok su naši prijatelji i rodbina jedva čekali leto da idu na more, mi smo godinama letnje odmore provodili na našim jezerima i planinama; gužva nas je zamarala, pa smo išli na usamljena mesta, uživali u prirodi i jedno u drugom.

A onda nas je more pozvalo. Moj muž je povredio koleno; duge šetnje i pentranja su postali prošlost, bila mu je potrebna topla morska voda, plivanje u njoj, ležanje na toplom pesku. I mojim već pomalo reumatičnim nogama je sve to odgovaralo. Naravno, prvi odlazak je bio u srpsko letovalište, Paraliju, početkom juna, kad nema još previše sunca, kad su plaže poluprazne, kad su i cene boravka tamo vrlo umerene.

Sve nam je bilo potaman, ali ja ću Paraliju najviše pamtiti po izletu koji smo jednog dana napravili iz nje – po odlasku na čuvene Meteore. Sledećeg leta smo se odlučili za drugi grčki gradić, pa onda narednih godina svaki put neko drugo mesto – Polihrono, Hanioti, Parga.

***

Svako mesto je bilo lepo na svoj način, svuda lepe plaže, toplo more. Kopneni gradići su nam ličili pomalo jedan na drugi – samo je Parga u zaleđu Jonskog mora, nekako odudarala, neobična, brdovita, rasuta na neki lep i zanimljiv način. Kad smo se zasitili kopna, na red su došla ostrva. Krit smo zbog daljine odmah eliminisali, ali su nam Tasos, Krf, Zakintos, bili dostupni.

A tu se negde i završavalo moje poznavanje grčkih ostrva; nisam znala recimo gde je Lezbos, ali sam znala da je na tom ostrvu živela pesnikinja Sapfo, još na časovima latinskog čula sam za Rodos, a iz ukrštenica za Eubeju. Za ova dva poslednja ostrva naša agencija nije imala zakupe. Iz svih ovih mesta u kojima smo letovali, pravili smo divne izlete.

Zbog skromnih boravišnih aranžmana, nije nam bilo žao da odvojimo novac da bismo doživeli još po nešto. Tako smo bili na Olimpu, popili kafu na Odisejevoj Itaci, brčnuli se na plaži Skorpiosa gde je uživala gospođa Kenedi-Onazis, oplovili Atos i videli sve manastire koji se mogu videti s broda.

***

Naravno, posetili smo na Krfu srpsku kuću, ostrvo Vido jednog leta, sledećeg videli Korintski kanal, narednog bili ponovo u Solunu i opet videli čika Đorđa i Zejtinlik…

Nismo mogli da se dogovorimo da li nam se više sviđa Egejsko ili Jonsko more dok bi ležali na nekoj od plaža, uživali u plesu delfina i pazili da ne nagazimo tek izlegle kornjačice na plaži u Laganasu, usmeravajući ih da idu ka vodi u kojoj su na samo pedesetak metara od obale plivali njihovi džinovski rođaci.

Uveče, najčešće na samoj obali, voleli smo uz ribu ili giros i čašu vina da uživamo u divnoj grčkoj muzici. Mislim da nije bilo plaže na kojoj se ja dokono ležeći ne bih setila moje dugogodišnje neostvarene želje. Već smo deveti put u Grčkoj, a od Atine sam tako daleko! Boravak tamo mi je vraćao slike od pre tako mnogo godina.

***

Oduvek sam želela da je ponovo vidim. Možda sam suprugu povremeno i bila dosadna sa sećanjima na tu moju gimnazijsku ekskurziju, koja su se budila svakog leta. Da bi nešto dobio, ostvario, doživeo, moraš to da stvarno želiš i zamišljaš, a onda polako ideš ka ostvarenju, koristeći usput svaku mogućnost koja te vodi ka cilju.

Svejedno je da li su ti želje velike ili male, put ispunjenja je uvek isti. Tog proleća smo ja i suprug nešto zakasnili sa rezervacijom aranžmana za letovanje. Gotovo sva letovališta su bila popunjena u našoj agenciji, a mi smo hteli neko novo mesto u kome dotad nismo bili. Bilo je preostalih mesta samo na ostrvu Eviji.

Pomislila sam kako nikad pre nisam čula za to ostrvo i ne znam ni gde se nalazi. Ali kada je radnik iz agencije spomenuo da je Evija blizu kopnenog dela Grčke i da je njen glavni grad na samo 1 sat udaljen od Atine, u mom mozgu se upalila crvena lampica i počela sam pažljivije da slušam. Saopštio nam je da naravno ima organizovanih izleta sa ostrva do Atine.

***

Dalje nismo pitali ništa – odluka o letovanju je bila doneta čim smo se ja i muž pogledali. Kad smo došli kući, prvo smo otvorili kartu Grčke. Kad baciš pogled onako površno, izdužena Evija, jednim delom gotovo priljubljena uz kopno, liči na poluostrvo. A kad sam pogledala Vikipediju, iznenadila sam se još više.

Videla sam da je ona po površini odmah iza Krita i da je Evija u stvari moja Eubeja iz ukrštenice, po starogrčkom izgovoru, samo što ukrštenica nije tražila od mene da znam i gde se ona nalazi. Nekoliko meseci kasnije i evo nas na Eviji – Eubeji, pravo iz autobusa izašli smo na ulice uspavanog gradića Pefkija. Kažem uspavanog, jer osim nas, tek prispelih, gotovo da nije bilo žive duše na ulicama.

Sećam se da nas je opkolila beogradska ekipa SAT-plusa, koja je snimala otuda prilog, a mi smo možda bili jedni od prvih srpskih turista tog juna 2013. godine. Tako su neki od nas, željni televizijske slave, još sa stepenica autobusa dali svoje prve intervjue. Gradić je počeo da se budi tek posle 10 sati. Sve je bilo mirno i opušteno.

***

Plaža pusta, mogao si da biraš mesto, na desetine metara naokolo nije bilo nikog. Saznali smo od lokalnog vodiča da su ne samo Pefki, nego i cela Evija, tako reći do juče, bili samo grčko letovalište, gde su dolazili Grci iz kopnenog dela zemlje. U prodavnicama i tavernama je vladala prava domaća atmosfera, trčkarala su deca, čuli su se samo srpski i grčki jezik. Razmileli smo se po gradiću, a njegova opuštenost i mirni ritam je očigledno prijao svima.

Bili smo jedini gosti u mestu dok za sedam dana nije došla nova grupa turista. Kao i u prethodnim mestima u kojima smo bili, svakog dana je bio organizovan po neki izlet, po Eviji ili do njoj najbližeg ostrva Skijatos. Uveče su nam ljubazni domaćini pokazivali korake sirtakija, a mi njih učili kako se igraju moravac i čačak.

Uz zvuke buzukija prijalo mi je sve, čak i lagano, domaće belo vino, iako sam kod kuće uvek prednost davala crnom. Mi smo jedva čekali nedelju kad je bio pedviđen odlazak do Atine. Na izlet je pošlo nas tridesetak, jednim autobusom, rano ujutru.

***

Trebalo je iz našeg Pefkija na severu, doći maltene na jug ostrva, do glavnog grada Halkide u kome se nalazi most preko koga se prelazi na kopno. A i nismo se baš žurili, što zbog ne tako dobrog puta, što zbog zanimljive okoline.

Prolazili smo kroz više malih, živopisnih sela, sa kućama koje su se jedva videle od oleandera i raskošnih bugenvilija u svim bojama, uživali u pogledu na brdašca prekrivena maslinjacima. Naš mladi, lokalni vodič nam je iscrpno opisivao put, vešto umećući u priču mitove i događaje iz prošlosti. Prošli smo pored banjskog lečilišta Edipsos, sada pretvorenog u luksuzni spa centar u kome su nekad boravili najviđeniji ljudi, Greta Garbo, Čerčil, Marija Kalas.

Tamo je i naš kralj Petar Prvi lečio svoje reumatično telo. Topla mineralna voda na više mesta izvire iz stena i uliva se direktno u more, a sve je to udesila nekada davno, boginja Atina zamolivši boga vatre Hefesta da stvori lekovitu vodu koja će okrepiti i izlečiti Herkula posle izvršenja dvanaest teških zadataka.

***

Zastali smo u mestu Prokopi, gde se nalazi čuveni manastir Svetog Jovana Rusa. U njemu se, u providnom kovčegu, čuvaju mošti ovog svetitelja. Jedna njegova ruka se čuva u manastiru Pantelejmonu, na Svetoj gori. Mnogi Grci veruju u njegove isceliteljske moći.

Sledeća stanica nam je bila Halkida, glavni grad ostrva, na samoj obali mora. Ona je moreuzom podeljena na veći deo koji je na Eviji i manji deo koji je s druge strane, na kopnu. Smatra se da su u stara vremena ljudi iz Halkide naselili današnje poluostrvo Halkidiki.

Na svom najužem mestu, na kome je napravljen most, moreuz ima samo 38 metara i poseban je po tome što se voda u njemu kreće neverovatno brzo, pa se zbog mosta, ograđene obale s jedne i druge strane, ima utisak da se čovek nalazi na reci.

Još zanimljivije je bilo kad nam je vodič rekao da morska voda na tom mestu na svakih 6 sati menja smer, tako da ovde imaju po dve plime i oseke za dvadeset i četiri sata. Objašnjenjem zašto se to događa, bavili su se mnogi, još od Aristotela na ovamo i navodno još uvek nije sve baš potpuno razjašnjeno.

***

Od Halkide smo za manje od sata stigli do predgrađa Atine. Tu je u autobus ušla gospođa Jelena, Srpkinja, kojoj je pre dvadesetak godina na jednom letovanju neki Parisov potomak ukrao srce i ona zauvek ostala u Atini.

Zaposlila se kao turistički vodič i mi smo imali tu čast da nas ona provede kroz Atinu i da nam pokaže njene znamenitosti: “Jedan od najstarijih evropskih gradova je dobio ime po svojoj zaštitnici, boginji mudrosti Atini. Atina je pobedila u nadmetanju boga Posejdona, koji je takođe hteo da bude zaštitnik grada. Kad je Posejdon udario svojim trozupcem u stenu, iz nje je potekla slana voda, ali kad je Atina štapom samo dotakla kamen, iz njega je nikla mladica masline, te je vrhovni bog Zevs presudio u korist Atine, znajući da će maslina biti višestruko korisna ljudima”.

Usput nam je Jelena pričala i o današnjem životu građana Atine, o grčkim običajima i navikama. U autobusu je bila prijatna i opuštena atmosfera. Ćaskali smo, šalili se, iako se do polaska jutros uglavnom nismo poznavali, jer smo bili iz različitih gradova.

Meni i suprugu je posebno bila simpatična vesela devojka koja je sedela preko puta nas. Bila je Novosađanka i ona je prvi put išla u Atinu, a mi smo bili njoj zanimljivi jer smo je mnogo podsećali na njene roditelje.

***

Kao i svi koji dođu u Atinu, zastali smo na njenom najvećem trgu Sintagmi, kod atinskog Parlamenta i sačekali da vidimo smenu straže živopisnih evzona.

Slikali smo i njih, slikali jedni druge, i impresivno zdanje pred nama. Jelena je zanimljivo pričala o svim značajnim objektima pored kojih smo prolazili; videli smo mermerni stadion Panatinaiko, na kome su održane prve moderne olimpijske igre, najviše atinsko brdo Likavitos, trg Omoniju, Hefestov i Zevsov hram.

Kad smo još izdaleka kroz prozor autobusa ugledali najpoznatiji brežuljak Atine, Akropolj, moje srce je veselo zaigralo… Saznali smo da će baš gospođa Jelena biti vodič grupe koja ide u novi Akropoljski muzej.

***

Ja sam tada od nje saznala da je novi arheološki muzej, u podnožju Akropolja otvoren pre nekoliko godina, da su u njega preneti svi predmeti iz starog muzeja koji je bio na samom Akropolju, da su prenete čak i karijatide sa Erehtejona jer im je pretilo oštećenje, a da su na hramu sada njihove verne kopije.

Najavila je i skoru rekonstrukciju Partenona. “Hoćemo li na Akropolj?”, obratio se moj muž našoj mladoj, lepuškastoj susetki iz autobusa.

“Hoću, ali kad budem u vašim godinama”, odgovorila je ona uz osmeh. Iako smo joj klimnuli glavama u znak odobravanja, bili smo oboje blago zatečeni njenim rečima.

Samo je četiri ili pet parova iz autobusa pošlo u muzej; pretpostavljam da su neki već ranije bili u prilici da ga posete, neke je možda odbijala cena ulaznice, neki su imali druga interesovanja. I nehotice sam registrovala da niko iz autobusa mlađi od četrdesete, nije ušao u muzej. Muzej koji se nalazi na samo par stotina metara od Akropljskog brežuljka je bio prepun posetilaca.

***

Dominirali su turisti iz Azije, srednjih godina. Bilo ih je i jako mladih. Privukla mi je pažnju jedna majka sa uspavanom bebom u nosiljci. Sam muzej je impozantan i izaziva poseban utisak. Trospratno zdanje, svo od stakla i mermera, verovatno da može da parira svim evropskim, a možda i svetskim muzejima.

Pošto je napravljen na rimskom nalazištu Makrijaniju, pod u prizemlju muzeja je od debelog stakla, pa se ima utisak da je u muzeju još jedan muzej. Na celom drugom spratu je bila postavka različitih predmeta, skulptura i reljefa.

Možda pre tridesetak godina ni ja ovome ne bih dala preveliku pažnju, ali sad sam mogla da vidim prava bogatstva hiljadugodišnje lepote predmeta, prenetih u novi Akropoljski muzej. Mnogi od njih nisu bili celoviti. Delovi nekih figura su bili u drugim evropskim muzejima.

Znala sam da su Englezi, kao moćna kolonijalna sila, iz celog sveta odnosili dragocenosti i umetnine, ali sad nam je naša Jelena malo detaljnije objasnila kako je lord Eldin koji je bio ambasador u Turskoj, početkom devetnaestog veka dobio dozvolu da uzme sa Akropolja sve što mu se dopada i što je mogao da prenese. Kasnije je to prodao britanskom muzeju.

***

U jednom delu muzeja je bilo raspoređeno pet karijatida. Šesta je takođe otputovala kao lordova pratilja. Saznali smo tada za priču o nekad najlepšim ženama iz gradića Karije, koje su Grci dovodili kao robinje, ali koje su se zavetovale da im ne rađaju decu, jer bi ona bila neprijatelji žiteljima Karije, što su Grci kao ljubitelji lepote poštovali, napravivši stubove po njihovom liku i nazvavši ih karijatidama.

Ovi predivni stubovi u dorskom stilu plene svojom lepotom. Svaka karijatida ima drugačiju raskošnu haljinu, i na različite načine niz leđa upletenu kosu. Pričala je dalje Jelena kako je zabeleženo u štampi da je prispeće te jedne karijatide u London, napravilo pravu pometnju među londonskim damama – čitave tri godine su kopirale njenu komplikovanu, umetnički napravljenu frizuru.

Treći sprat muzeja je gotovo ceo posvećen Partenonu. Zadivljujuće je u nizu predstavljen ceo friz, sa jedne od dužih strana Partenona i na njemu prikazana čitava procesija panatinskih igara, sa mnoštvom likova iz grčke mitologije.

I na frizu su kao i na drugim predmetima u muzeju, originalni fragmenti žućkasti, a nedostajući belo obojeni. Ovi beli delovi čekaju da budu zamenjeni originalima iz Engleske, kad dođu neka druga vremena. Pozdravili smo se sa Jelenom i pošli na Akropolj. Pomalo strmom, velikim kamenim pločama pokrivenom stazom, peli smo se ka njemu.

U narodu se ona i sad zove volovskom zato što su njome stari Atinjani vodili volove i ovnove da ih žrtvuju svojim bogovima.

***

Nekoliko kranova tek montiranih velikih dizalica je pomalo narušavalo lepotu ovog mesta. Svejedno, nisu uspeli da pomrače ono što čovek počne da oseća čim se tu nađe. Partenon, posvećen devici Atini, iz 5. veka p.n.e, započet u Periklovo zlatno doba, napravljen od strane Iktina i Kalikrata, nekoliko puta rušen, nekada i crkva i džamija i sada dominira Akropoljskim brežuljkom svojim skladom i monumentalnošću.

A kako li je bilo tek nekada, kad je bio neoštećen, ukrašen Fidijinim živopisnim reljefima! Pokušavam da zamislim kako mora da je impozantno izgledala njegova Atina, usred hrama, u svoj svojoj blistavoj lepoti, sa licem i rukama od slonovače, u haljini i sa nakitom od čistog zlata i pitam se kakva je osećanja u ljudima izazivao pogled na nju!

Verovatno obični smrtnici nisu ni imali priliku da je vide. Samo su izabrani mogli da dođu da se napajaju vanvremenskom lepotom Partenona. Samo je po neki srećnik mogao da uživa u neverovatnom skladu njegovih divovskih stubova, samo su najviđeniji filozofi i pesnici mogli da borave u njemu i tu traže inspiraciju! Vidim da mom mužu ne silazi osmeh sa lica. Ja lebdim ispred Partenona!

***

Opet se kao i pre mnogo godina divim ovom primeru jednostavnosti i savršenstva. Napravljen od najkvalitetnijeg belog mermera Partenon blješti i ističe se među ostalim građevinama na Akropolju, a opet je nekako u skladu sa celim prirodnim okruženjem.

Mnogi ga smatraju simbolom Atine, ali rekla bih da je on simbol izdržljivosti i želje za opstankom cele ljudske civilizacije. Ne mogu od krana da stanem na najdonji stepenik, na kome sam se nekad davno slikala, ali stajem što bliže mogu. Vreme je za trenutak stalo.

Uspeli smo da sačuvamo ovaj momenat od zaborava. Napravljena je još jedna slika, ali sada zajednička, za neko novo podsećanje. Nakon što smo obišli manji hram Atine Nike i Erehtejon, posvećen Atini i Posejdonu i uverili se da njegov trem kopije šest karijatida čvrsto drže i ukrašavaju, baš kao da su prave, poslednjih desetak minuta smo proveli sedeći na Akropoljskom zidu.

***

Na nekom, možda i istom kamenom bloku sam sedela nekad davno, zajedno sa svojim odeljenskim drugovima. Odlutala sam u prošlost… Pred nama se pružala Atina, obasjana zracima popodnevnog sunca i blistala u svoj svojoj lepoti. Videli su se njeni brežuljci, ostaci hramova, slavoluci. U daljini se videla Pirejska luka.

Ćutali smo. Muž me je zagrlio. Kad sam ga pogledala, videla sam da su i njemu suzne oči. U silasku sa Akropolja, prošli smo pored ostataka svečane kapije – Propileja i zastali u podnožju, u najstarijem na svetu, Dionizijevom pozorištu.

Sedeći u jednoj od kamenih loža, kosooka žena, koju sam zapazila još u muzeju, dojila je svoju bebu. Mladi otac ih je raširivši pamučnu pelenu štitio od sunca i tuđih pogleda. Imali smo taman toliko vremena da kupimo još par suvenira, jer se približilo vreme povratka. Obećali smo moj dragi i ja jedno drugom, da ćemo se potruditi da dođemo ponovo u Atinu, ali na nekoliko dana.

***

Želeli smo da otkrijemo kako ona i Akropolj izgledaju noću, i upoznamo i ostale delove ovog starog, velikog grada. Moj muž je čvrsto obećao ( kroz smeh) da će platiti sve tanjire koje tad budem polomila na Plaki, koju sad na žalost nismo stigli da obiđemo.

Naš vodič je proveravao da li su sva sedišta popunjena. U autobusu je bila živahna razmena utisaka. Neke žene su se dovikivale, pokazivale šta su kupile i po kojoj ceni. Naša mlada susetka je blistala od zadovoljstva. U rukama je držala nekoliko kesa.

Pokazala nam je lepu, šarenu haljinu i sandale u tonu s njom. Tražila ih je više sati po Atini, ali je uspela da ih pronađe. To me je podsetilo da sam i ja pre mnogo godina kupila sebi cipele u Atini, i da su one kao i druga obuća već sledeće godine završile zaboravljene u podrumu.

***

Svako iz mog društva je kupio po nešto za sebe; to je jednostavno odlika mladosti, mladosti koja ne vidi nikakav kraj, koja ima samo nebrojene želje. Pa i u starosti, koja kraj vidi, željama nikad kraja!

Nisam ništa rekla toj lepoj, mladoj osobi, pa ni to, da su nas naši profesori, te davne 1975. s razlogom prvo odveli na Akropolj, a onda nam popodne pokazali gde je trgovački deo grada. Nisam htela da joj narušavam bezbrižnost i lepršavost.

Mladost treba da bude baš takva. Svako pre ili kasnije doživi trenutke koji se zauvek sačuvaju u našem sećanju. Svako ima svoje slike koje su zaustavile vreme, i svoje vrhove sveta, a ja sam svoje pronašla dva puta pred veličanstvenim Akropoljem.

Nisam joj ništa rekla. A možda je trebalo…

Miroslava Miljković, Niš
Fotografija:
Akropolj, Carole Raddato za Wikimedia Commons


Šta je Draganova nagrada i zašto su ove priče i pesme, evo već petu godinu zaredom, sastavni deo Penzina: Draganova nagrada 2019.

Knjigu u PDF-u sa nagrađenim i pohvaljenim radovima sa konkursa Draganova nagrada 2019, u izdanju UG Snaga prijateljstva – Amity, možete naći ovde: “Putujući spomenar“.