Priča sa IV konkursa za najbolji putopis starijih osoba „Draganova nagrada“, kategorija „Najbolja ženska putopisna priča“.
Otvaranjem Google oglasa na ovoj strani pomažete rad Penzina. Hvala vam unapred!
Fotografija: Muzejsko-turistički voz Nostalgija, Šarganova osmica
Početna stanica Goražde, sa svojom jednospratnom zgradom i prizemnim kućicama, sa jedne i sa druge strane pruge. Nestvaran mir i spokoj svitanja, uronulog u okolnu šumu, naglašavao je moje dragoceno putovanje. Verovatno zbog ushićenja koje me beše obuzelo, nisam obraćala pažnju na ljude oko sebe. Podigavši torbu koja je stajala pored mojih nogu, otac zadovoljno reče:
„Evo nam Ćire!“
Ulazak voza u stanicu i škripanje kotača razbudiše dremljive putnike. Poče ukrcavanje, tihi žamor i tiskanje kroz uzani hodnik. Kupe je mirisao na ugljenu paru, ljudi se konačno smestiše, i kao da ponovo utonuše u svoj dremež.
„Moliću, karte na pokaz!“ Kondukter se jedva provlačio između kofera i sepeta, više je razgovarao sa putnicima, ovlaš zagledajući pružene papiriće.
Otac je sedeo preko puta mene i pušio lulu. Meni je dao jabuku. Oboje smo se zagledali kroz prozor vagona, ostavljajući za sobom usnuli grad. Dok sam se divila lepoti Bosne, na staklu sam videla sebe, radosnu, osmeh mi nije silazio sa lica.
„Još je zora, vidi voće, neko zrelo a neko tek zarudelo!“ Nekom neobjašnjivom lakoćom, očev glas nagoveštavao je lep dan. Uputih mu potvrdan pogled. Na orošenom staklu promicali su naši likovi, drveće, stenje, reka i sela. Činilo mi se kao da se zemlja uzdiže ka nebu, a zatim se spušta sa zvezdama. Opčinjena onim što sam upravo gledala, poželeh da sam sunčev zrak, da mogu sve dodirnuti i sve oživeti.
„Razdanjuje se polako“, dodala je starica, koja je sedela do mog oca.
„Hubjeri! Kopači! Ustiprača! Dub! Brčigovo!“, odzvanjao je glas konduktera.
Osluškujem razgovor između mog oca i jedne starice.
„Ćerka vam je mnogo lepa, čuvao je Bog! Gde putujete?“
„U Sarajevo, na fakultet, da se upiše, studiraće.“
Ćira brekećući poseče tminu tunela, iščeznuše i glasovi.
Čudesna radost me ispunjavala, srce mi je pevalo! Sve uzvišeno se budilo u meni, moja maštanja – samo da stignemo, da vidim Baščaršiju.
„Mesići – Rogatica! Banj- Stijena! Renovica! Prača! Podgrab!“, opet, dobro poznat glas pozivao je putnike, jedne da izađu, druge da uđu u voz.
Izlazili su i ulazili ljudi, svako sa svojim teretom na leđima i u srcu.
Približavali smo se Ravnoj Romaniji, postojbini mojih predaka. Preplaviše me nezaboravne uspomene, leta i zime sa rođacima, srećni trenuci moje mladosti. Samo tren kasnije, prolete u mojim mislima senka tuge zbog prolaznosti, preteći da mi u sivo oboji dan. Srećom, život je ispunjen duom i tamo gde nam se čini da vlada dosada.
„Nema više rakije, bog te ubio i kad si je prvi put srknuo!“, ljutila se starica, pokušavajući da otme flašu već pijanom dedi.
„Ispij, ispij to šiše do kraja“, jedan čiča bodrio je drugog.
Svi se nasmejaše, a pijan starac zapeva iz sveg glasa:
„Ostao sam na ognjištu,
da sa braćom mučim muku,
nisam mogo ostaviti,
Mokro, Pale, Vučju Luku“
„Sjetlina! Stambolčić! Koran! Pale! Bistrik! Sarajevo!“, odzvanjao je glas pozivara, iščezavajući u tutnju lokomotive.
Otimam zaboravu, poslednji put s ocem, na putovanju Ćirom. Proživeli smo kratko zajedno. Svako je otputovao na svoju stranu, otac „svom izvoru“, Ćira na Šargansku osmicu a ja promenih pravac, i evo me već četrdeset godina putujem po Nišu.
Još je živa i jasna slika putovanja u Sarajevo, u ranu jesen 1975.
Mira Cerović Tasić, Niš