Početna Draganova nagrada Milan (Vrnjačka Banja): Put u zavičaj

Milan (Vrnjačka Banja): Put u zavičaj

Milan (Vrnjačka Banja): Put u zavičaj

Priča sa III konkursa za najbolji putopis starijih osoba „Draganova nagrada“, kategorija „Najbolja priča o putovanju u inostranstvo“.
Priča je, kao jedan od posebno pohvaljenih radova, objavljena u knjizi “Šetnja kroz vreme” koju je izdalo UG “Snaga prijateljstva – Amity

Fotografija: Lika, Hrvatska

Vlak se lacko trže i nako, ka ljeno, krene prema rvackoj granjci. Kanda nam se ne žuri, polagacko milimo u stanjcu… Tovarnik… Stisnem pasoš, bi reći da voda iž njega kaplje… Nije… Mal mi se dlanovi švicaju. Sad se kajem kud sam kreno, al gotovo. A da ti priznam, i koljena počela drktati i nekako škljecati. Kako vlak usporava, tako moje srce ubrzava, tuče – bi reći da će ispasti iz njedara. Steginlo me nešto u grši, neda puvati. Zaskičaše kočince, vlak stade… Ukaza se stanjca, pogled mi ledi njev barjak: šaovnica. Nekolko dičaka i cura, u nekvijem uniformami koje nigdar njesam viđava, izlaze iz limene bajte, razdvojiše se po dvoje, pa k nami u vagune. Moj odjeljak prvi na redu. Nekva dičarina skros kratko ošišan, bakovito otvori vrata, a iza nj, gviri cura u uniformi. Dajemo svi pasoše premda un ište putovnice.  Samo te šajcne ispod oka pa vješto lista pasoš, uderi štembilj, vrće i samo, kratko, veli: „Fala’“. Meni ne vrnu pasoš mal ga spremi u džep… Ode. A una cura što je š njime išla, pita dal imamo što za carinu. E da, to sam zaborevijo, veli unaj dičak nami da ne smijemo napuštati odjeljak. Odeše dalje, čujem da otvaraju vrata iza nas. A gadno mi, bože sakloni. Nekako kanda sam osta skalatije gaća kad mi odnese pasoš. Što li misle ovi drugi ljudi u odjeljku kad svima vrniše pasoš samo meni ne. Vide uni tu moju zblanutost.

„Zemljače, ti prvi put ideš u ‘Lijepu našu’?“

Reko: „Da.“

„E, zato su ti uzeli pasoš, moraju da te provjere. Sumljiv je svaki Srbin kad oće da se vrne svojoj kući. Znaš, postoji opasnost za Rvacku da bi ti moga ostati.“, nastevjo da čangrlja nekav crljeni šironja kanda smo sami u odjeljku. A moga je svaki crni vratar da bude i da me neko još uapsi zbog njegova laprdanja. Zato ti ja zamučim i samo gledam kroz okno kanda ga i ne čujem, al un, brajne, ne ostelja me na miru:

„A oklen si?“, nastevijo dalje kanda mu se pokvarijo aparat za mučanje.

Reko: „Iz Like.“

Dignem se i navirim van kroz okno, marda bi me bena ostevla na miru, jerbo njesam ćijo većega sranja od ovoga u kome sam se naša. Tobaš gledam đe je unaj sa mojijem pasošom.

A kum Dane mi je sigurno zaborevijo reći za ovu zajebanciju na granjci. Il je to što je un doživijo u svojoj kući veće od svega, pa zaborevijo.

Bijo un prvo dva mjeseca, nije moga više izdržeti ođe. Veli un tadaj:

„Ma nek i vješaju, ja idem da vidim kuću i može li se vrniti nazat.“

A odgovarali ga mi, ne i ne, sjetovali ga sinovi i kuma Stoja da je još prerano. Džabe. Kad taj nešto naumi, nema sile da ga odgovori. Spremijo se, velim ti, prvo dva mjeseca i pravac u selo. Mi to još zovemo selo, premda je to sade predgrađe, spojilo se sa Gradom.

Vrno se un za tri dana, žut u licu kanda je sa duovima spava. A što j’ bilo? Slušajdere. Doša un do svoje kuće, edvo je prepozna. Novi „gazda“ dozida šajer pa tako spoijo kuću i štalu, na ljetnu kuvarnu nadoštuka sprat, okrpijo škulje od šrapnela, metno novu fasadu. Sade je kuća ljubičasta, nije više bjela. Izgleda ki uskrešnjo jaje, da prostiš. Sa terase vijori se šaovnica, veli kum da je veća od une na općini. Otvorijo kum svoju kapiju i poša u kuću. Nije stiga ni do po dvorišta, kad iziđe neki još krupniji od njega, sin bi mu moga, po godinama, biti. Mjesto „Dobar dan“, podbočijo se rukama o kukove i diga obrve:

„Ko si ti?“

Puklo to kumu Dani ki grom u čelo, đe u njegovu dvorištu, pod stare dane, da ga pitaju ko je. Obočijo se i un rukami o kukove:

„Ja sam vlasnik ove kuće, a koji si ti?“, ustobočijo se kum.

Unaj zakorači prema njemu, krv mu šprinla u glavu:

„Marš van, majku ti četničku! Ne pogani mi praga.“

Nasta tujkarce pravdanje i larma. Ćapiše se za prsa, al je neko na vreme prognjozera ovu peljdu i pozva miliciju. I, bože moj, kuma oma na saslušanje. Njesu ga tukli, al su ga postrašili „da ne smije uznemiravati pošteno pućanstvo“. Proba un njima objasniti da un nikoga ne uznemirava, mal da njega uznemiravaju, jerbo je un vlasnik kuće, a uni njemu objasinli đe da se javi, koje čedule, dokaze i molbe da sastevi. Tekar tade je moga podnjeti molbu za povraćaj svoje kuće. I proba kum za ta tri dana  da  naprevi tu molbu, al je svatijo da je to igra mačke i miša, gola zajebancija. Ne more „remetilaćki faktor“ da „uznemirava pošteno pućanstvo“, pa ga jebi, brajne. Vrno se stariji za deset godina, a ne za tri dana.

„Ma, kume… Njesam nigdar nikoga ubijo… ni pomislijo, al unoga ustašu ću otići da uprdim, majku mu jebem. Da un mene maršira iz moga dvorišta… E, vjeruj mi, ja ću mu presuditi usred toga dvorišta… Kad nije moje, neće biti ni njegovo“,  škripijo kum zubima.

Smiriva ga ja, al ga znam. Dobar je ki kruv, al kad ga nagaziš, dobro se čuvaj.

E, prođem ti ja te provjere na granci, prođe i vreme do našega Grada. Izađem ti ja potlje podne na našoj stanjci. Kolko je naša, moja, il njeva – vratar će ga crni znati? Potlje šest godina je sve nekako drukčije, a jope isto. Marda su lipe na peronu veće, marda zbog nepoznata svjeta. Ode vlak, ja stojim i gledam… Ki kad sretiš nekoga koga si odavno ispuštijo, pa mu sade zagledaš svaku boru, gledaš kako je urasta i smanjijo se, namreška. Tako i meni ova naša stanjca; ista, a jope nekako drukčija. Skinuta ćirilična ploča, još se bjeli fasada đe je stala. Krenem kroz čekaonu, pa niz ulicu do placa na centru. Ne žurim, mal razgledam. Oću da osjetim unaj miris, da prepoznam zvuke moga mjesta, oću uno o čemu sam mašta i sanja za ovije šest godina. Al drugi je to grad… Esu iste zgrade, al nema unoga bruja, ljetnog mirišanja sjena… Izgorile kuće, potpunoma zapuštene, još poneđe išarane ratnijem porukami i izrešetanije fasada. Bom neke i obnovljene… A puno dobrije novi auta. Sve njemački, niđe stojadina i jugića.

Na placu nema spomenika palim borcima i žrtvama drugoga rata. To su une naše bene, martićevci, još devedeset druge srušili. Tako ti uni pokazivali svoje ‘erojstvo, borili se sa broncanim ratnikom, rabro jurišali nanj i, bogami, pobjedili. Teško da imaju još koju pobjedu tako sjajnu… Srušli ga, vele:

„Dosti je bilo tije komunjara…“

A štoš, gadna vremena to bila, njesi smijo baš puno divanti. Vidim, ova nova vlast samo na pročelje petona đe je staja spomenik, metla šaovnicu. Nema spomenika, samo postolje sa šaovnicom… Bome, spomenik je to koji najviše divani, više neg kakav drugi broncani ratnik. I jope moraš mučati, jope ne valja puno divaniti. Al dobro da im kosti njesu izbacali ispod toga petona. Dal se njesu sjetili il i bilo stra? Sram, sigurno ne. Ej, nesretni đedovi naši, nije bilo dosti što vas četrdeset i prve pobiše, mal se evo i sa vami mrtvima sprdaju i edni drugima tako poruke šalju, tuču se vašijem kostima ki kocima. Za koga li vi dadešte živote, da mi je znati? El to što vredilo ginti za ove što se jope kolju?

Nasteljam polupraznom ulicom, i potpunoma praznijem srcom. Gledam nove natpise sa imenima ulica: „Kralja Krešimira“ mjesto „Željezničke“, „Doktora Mile Budaka“ mjesto „Rade Končara“, „Prva gardijska bojna“ mjesto „Vladimira Nazora“…

Čudo da se još njesu iznauživali svojije barjaka, isto ki prvo deset, edanajst godina, vješaju i đe god stignu: i na bandere, i na kuće, i na sve državne zgrade, na mostove, na aute… A ima i svije veličina, od sasvijem mali, pa do unije koje bi stadijon prekrili. Najveći na kumovoj kući. U pravu je: sa vr krova, nataknuta na ražanj, visi preko terase na spratu sve do okna kod ulaznije vrata. Preša sam na drugu stranu, ne što sam se plašijo toga novog „vlasnika“, mal da što bolje osmotrim kumov numer i kuću u ljubičasto ofarbatu. Tekar sade razumijem kuma Danu što mi nije sve ispriča… Jerbo susret sa svojom mukom zamotanom u taj rvacki barjak, ne možeš nikome ispričati… Nema reči, brajne. Znaš, za neke stvari njesu još sve reči izmišljene, jerbo čojk prvo naprevi sranje, pa mu tekar undak traži ime.

Tog vlasnika barjaka njesam moga viđeti, produžim nis put. Odma iza dućana, treća kuća je moja. Što li mene čeka na numeru, el kod mene manji barjak, a veće zlo, esu li novi „gazde“ bješnji il normalniji, eli mi kuća, marda, u ciglasto ovarbata? Marda zeleno ako je data muslimanu. Uzdanem, ne prelazim put, mal nasteljam da bi moga iz daleka upaziti kuću. Dućan otvoren, pretrpan stvarima, i oko ulaza naslagato. Ima i naranči i banana i… Paradajz. Čudo, mi smo vajek ođe uzgajali sami paradajz i umorke. U dućanu smo kupovali cukar i te banane, a uno što si moga sam sadti, njesi kupova. E zato ti se ja čudim paradajzu, maunama i umorkima u našom dućanu. Al kako se sve promjenlo, valjda i to mora.

Mislijo sam da ću ići sve brže, polećati kako budem prilazijo numeru… A ja sam nekako sve sporiji i neodlučniji. Zapuva se kanda sam kosijo, dlani se švicaju ki jutroske na granjci… Isti unaj osjećaj ki kad prvo četrdeset godina stiže glas da je Mićuku ražnjela bomba. Dječju nezajažljivu znatiželju, počela je da davi nelagoda kako smo se primicali grmiću đe je ležalo isparato Mićukino tjelo. I sade isto uno teško i drktavo puvanje, švicanje i drktavica u nogami. Tade njesam smijo da se spuntam i pokažem drugoj djeci stra, iša sam sa drugijema. Al, na svu sreću, tade nas stariji vrniše i rašćeraše da ne gledamo krvavo drlo. A sad, brajko? Ko da me sad vrne i nagovori da odustanem?… Da se vrnem? Al neka sila je pokretala odrvenile noge. Suva grla sam sta… Moja kuća… Ista, nedirnuta. Samo nekako više utonila u oresove grane. Okamenjen sam staja, uzbuđen ljepotom, plašeći se pokreta da mi ne bi ova bajkovitost izvjetrila, ki kakav ljep juternji san. I nije mi više ništa bilo važno. Vidijo sam je živu i zdravu, nasmijanu ki mladu pred svadbu, kanda me čeka. Al neću da ulazim i da joj se javljam, neću puštiti da mi, tamo neki usteša, pokvari ovo zadovoljstvo…

Ne znam kolko sam tako postaja, kad primjetim da se miče firanga na oknu. E reko, viđeli su me, opazli da sam se izbečijo ki tele u šarena vrata. Iziđe sitan čojk sjede glave, malo pošinut, neđe mojije godina. Ja, tobaš, kanda tuda šetam, produžim, kad me prenu glas:

„Jovane!“

Zastanem i okrenem se. Nije bilo drugog, mal samo ja. Znači mene vabi.

„Ti si Jovan?“, priđe čojk ogradi.

„Ja sam.“

Zagledam mu se pravo u oči, a srce, bi reći, oće da razbije prsa.

Un mučeći otvori kapiju i smaknu se u stranu. Ja pomalo zbunjen, priđem. Stanem kod kapije, reko oću li se i ja sa ovijem morati čupati za prsa. Kad, vjerova ti il ne, un mi pruži ruku.

„Dobro doša, imenjače. Ja sam Ivan.“

Rukujemo se,  još ja nako zdrvenjen i mislim da je to nekva podvala.

„Da ti mene njesi sa nekim zamjenijo?“, procinem nekako.

„Pa, esi li ti Jovan, vlasnik ove kuće?“

„Esam.“

„E, oma sam ja zna. Dočim ti po ure stojiš i zvjeraš. Ajde sjedi, sa će baba donjeti kavu i rakiju.

Šjedemo pod ores za drveni sto od brvana što sam naprevijo prvo dvacet godina. Ni ne misleći, ja kako sam vajek navika, šjedem na moje mjesto. Tujkare sam ručava od proljeća do jeseni, karta se sa komšijami, kavu i rakiju pijo potlje kupljenja sjena, uveče sluša vjesti na tranzistoru. Videći moju zbrkanost, Ivan podiže obrve i raširi ruke, pa undak kanda je to nešto neprilično, namrgodi se i spušti dlane na sto.

„E, moj Jovane. Znaš, ja… Tebi je tvoj kum sigurno priča kako je proša sa… Unijem… Unijem barjaktarom, pa si ti mislijo… Štoš, bena! Misli da je vrginti barjak na tuđe dovoljna tapija za pljačku nečije muke. Sramota i špot… Svi smo mi o tome divanili kad je tvoj kum oša prvo dva mjeseca.

A undak se okrene kući:

„Oooo, baba!“

Pomoli se sitna, zaokrugljena ženica u crnini, tarući ruke o zaslan.

„Kajo, ovo je Jovan, Jovan Jančić, gazda ove kuće.“

Ženi se usta razmakinše u osmejak. Priđe mi i sa obadvije ruke privati moju ruku.

„Pa, što prije ne dođe?“, iznenadi me sa pitanjom.

Raširim ruke ne znajući što bi joj reka. Spasi me Ivan:

„Valjda se tebe uželijo?“ Obrecnu se un.

„Baba, dajdere ti nami kavu i rakiju.“

„E da, Jovan i Ivan su ista imena… Evo, evo sa ću ja“, zamaknu Kaja nazat u kuću.

„E, moj Jovane… Viđe li ti ovoga zlog i nesretnog doba… Kamo ljepe sreće da se ti i ja nigdar njesmo sretli… A pogotovo ne vako… Vako, da ti stojiš ispred svoje kuće, moraš iz potaje da gledaš svoju muku…“, pa zamuča kanda ga nešto presječe. Povratim malo sigurnost, presaberem se, što bi reka. Dođe mi da sa ovim interesantnim čojkom većma podivanim, bi reći da imamo edan drugome puno toga za kazti.

„Nego, Ivane, što tebe naćera i oćera iz tvoje kuće?“

„Aaaa, što? Nemam ti ja više kuću. Muslimani je zapalili. Sin i ja potlje nešto preprevli ljetnu kuhinju i tujkare se nekako ugnjezdili. Dođeše naskoro Srbi, proćeraše me i zapališe ljetnu kuhinju. Rvacka obećala da će nas zbrinti. Dobro, veseli mi jerbo smo imali samo ambrelu nad glavami… Kad dođešmo… Jebi ga… Vidim da je to vlaški numer. I štoš sad… Nemaš kud… Eto, ostade…

Mučimo obadva. Un sagno glavu da mu ne vidim oči. Da l se srami il krije suzu, zagledan u svoje žilave prste? To gadno mučanje prekinu njegova žena:

„Evo kave i rakije, poslužite se. A ovaj… Mi smo ručali, ako ste za gra, imamo još… Ja kuvam za dva dana…“, malo se ka snebiva i pogleda u čojka što će joj un reći, dal smije zvati na jelo brez njegova znanja.

„Kakav tvoj podgirjani gra? Načmi šunku i ispecider jaja, ne brukaj se!“

Izbeči se Ivan na nju. Proba sam da i odgovrim, tobaš da sam već ijo, da njesam gladan, al džaba. Ivan je bijo odlučan.

„Ajde baba, delaj ti svoj posa. Sa će mo i mi ući… Jovo sigurno oće da razgleda svoju kuću.“

„Dobro, dobro“, nasmješi se Kaja, pa jope zamače u kuću.

Ivan se okrenu prema meni, priže se kanda mi povjerava nekuvu tajnu:

„Znaš, Jovane, kad sam uša, ja sam sve stvari popisa. Svaki čava, svaku žlicu, pladnje, vanjkuše, škiljak, vošlag… Sve, sve…

„Zašto?“, pitam ga.

„Pa kad ti budem predava da je sve po broju.“

„Stani, Ivane. Njesam ja doša da ti meni predaš kuću. Samo sam doša da obiđem, vidim… Vuklo me srce, pravo da ti rečem.“

„A tako? Al svedno… Nas dva ćemo sjutra do općine, časom ćemo mi te papire udelati. Ja ću ti pomoći i potpisati sve što treba. Naka ti budeš vlasnik, ki što si vajek i bijo, izvadi ova rvacka dokumenta sa svojom atresom i kad budeš ćijo da se vrneš, samo mi javi neđelju dana ranije da se ja spremim za izlazak, razumiješ?

„A ti?“, pitam ga. „Imaš li đe otići? Jerbo, kad si taki čojk, ostani. Pola kuće tebi, pola meni. Vidim da se s tobom more…“

„Fala tebi, njesi me iznenadijo. Rekli su mi kakav si čojk, pa sam to i očekiva od tebe. Al, drugi plan mi imamo. Sin mi je pet godina u Njemačkoj i zaradijo je nešto novaca. Veli da imamo dosti da na našom numeru jope naprevimo kuću.

Vlak se lacko trže i nako ka ljeno krenu prema srpskoj granjci. Bez ubrzanja napuštamo Tovarnik. Više se ne švicam i ne drktim. Ne razmišljam o carinami, miliciji, barjakima… Smišljam kako da kumu Dani objasnim da sam dobijo nazat cjelu i neoštećenu kuću, da sam u njoj prenoćijo, dokumenta sredijo i steka prijatelja tamo đe se njesam nada. Najviše mislim o tome što mi Ivan reče kad me ispratijo jutroske na stanjcu:

„Eto, moj Jovane… A marda bi bilo bolje da nas njesu ni učili ‘brastvu i edinstvu’. Slabo nam se nekako primilo… Sade sam siguran da bi dalje dogurali sa poštenjem i moralom’, el tako?“

 

Milan Vorkapić, 64 godine
profesor likovne kulture, Vrnjačka Banja