Početna Draganova nagrada Obrad (Zagreb, Hrvatska): Mojsilov beli autobus

Obrad (Zagreb, Hrvatska): Mojsilov beli autobus

Obrad (Zagreb, Hrvatska): Mojsilov beli autobus

Priča sa III konkursa za najbolji putopis starijih osoba „Draganova nagrada“, kategorija „Najbolja priča o putovanju po Srbiji“.

Crveni pliš mekan, pa ruka po njemu lako klizi. Milujem ga, pazeći da ne poremetim položaj ni jedne one njegove sitne dlačice što ga pokriva. Naslonih glavu na kao sneg beli podmetač, smeštajući se u udobno sedište ogromnog autobusa, na njegovom gornjem spratu. Na sve strane bezbroj raznih pomagala, ručica i dugmadi. A klima uređaj besprekorno radi. Ispod ruke na naslonu, pritisnuh jedno dugme i sedište se poče naginjati nazad. Ono drugo do njega, osetih kako se vraća naslon. Iz zvučnika pored glave, pevačica kako udeva svilen konac. Samo kako bih proverio, pritisnuh crveni dugmić, prestade. Ponovih pritisak, a ono kao da je gledam kako provlači tanku žicu, slušam je. Na displeju ispred, časovnik je pokazivao dvanaest.

Pored mene, moja supruga udrvenila, ni da se pokrene.

“Namesti se, što si se ukočila”, upozorih je tiho.

“Joj, sve je tako čisto, plašim se da nešto ne isprljam.”

Ako oćeš, ti evo, ustani, pa stoj”. Smejemo se obadvoje neusiljeno. U tom trenu, autobus nečujno krenu.

“Dragi putnici, vozno osoblje želi vam ugodno putovanje i udobnu vožnju…”

Nekoliko ruku maše sa polaznog perona, a moje misli, poput malenih vrapčića, prhnuše iznenada nekud. Jedna sićušna iznenada sleti tu negde, sklapajući svoja krila.

Mojsilo, kakvo li samo ime vozača autobusa. Putnici kao patuljci prema njemu tiskaju se, hteli bi svi u jednom času da uđu. Sedišta klimava, tvrda ne više od dvadesetak. Prozori oni kao nekud zagledani, jedva da mogu jedan pogled da propuste. Sve minijaturno, pa i onaj natpis “Strela” ispisan sitnim slovima i ne vidi se.

I kad se čestito onaj metež i ne utiša, grdosija od čoveka nekako se ugura na neudobno sedalo, koje je više ličilo na nekakvo pomoćno. U rukama mu sve minijaturno. Nekoliko trenutaka drži nekakvu ručicu ispred sebe, a nedugo posle, u prednjem izduženom delu autobusa nešto zaklopara, kao da se od nečeg brani. Pod rukom i ja osetih treperenje. On onu ogromnu polugu pomeri napred, valjda otkoči, vidno se prekrsti i mi krenušmao.

Smejemo se svi kao i on i u prvu rupu koja se nije mogla zaobići, točak propade, a mi se zanjihašmo. Dodade gas i izvukošmo se. Mahinalno i on pogleda natrag. Oblak prašine već je zaklonio vidik. Ni one bliže kuće nisu se videle više. Posrćemo i samo one dublje rupe brojimo, a neko reče, kako bi se valjda pohvalio, kako zna koliko ih ima do našeg odredišta. Govori se glasno i jedva da se nadjačava buka motora. I Mojsilo se smeje i često puta osvrće se natrag, da proveri, jesmo li još na nogama mi koji stojimo. Goluždrava dečurlija trče pored nas. Poskakujemo sve češće, a sve oko nas škripa, kao da nije sve kako treba pričvršćeno.

“Samo se vi šegačite, Mojsilo će. Guraćete vi nas ispred Uba, na onoj uzbrdici”, pa onom svojom pozamašnom rukom, nekom pored puta otpozdravlja.

“Pazi ti da mi živi dođemo do Uba”, jedan šeret će glasno, “A za guranje ćemo lako. Zar ne vidiš koliko se guramo?”, dodaje.

Ispred Divaca, mala parnjača sva u dimu, vuče nekoliko vagona. Prodornim piskom oglasi se dok se mimoilazimo. Pored svake kuće zastajemo. Uvek poneko uđe i, za pravo čudo, smesti se. I on se osmehuje, dok pruža jedna snaša novčanicu za kartu.

Nekako doteturašmo do one uzbrdice ispred Uba. Autobus zastade, malo zakrči, a onda kao da udahnu vazduh, lagano nastavi. Počešmo se zgledati, a Mojsilo proturi glavu kroz malo prozorče na vratima, kako bi bolje pratio trag točkova. Zaustavio i on dah, ništa više ne govori, kao da oće i on tako da olakša oronulom i pošteno opterećenom autobusu. I kibiceri se utišali. Kad se konačno nađošmo na vrhu, nastade žamor. Neko od putnika i zapljeska. Mojsilo autobus po onoj žutoj dasci ispred volana potapša, vidno raspoležen, kao i onaj konja posle kakvog galopa.

“Malo odmorite, pa ćemo dalje”, govori gromoglasno, da ga svi čujemo.

Žena me gurnu lagano, a ja kao da sam spavao, trgoh se.

“Kako dugo nismo išli vozom”, pa pokaza na kompozociju kako promiče nekud. Dizelka crvena blista, a iza nje desetak vagona, jedva je sustižu.

Naš kompresor snažno otpuhnu pa tek tad prinetismo kad stadosmo. Deset minuta stojimo, čuje se iz razglasa. Razmišljam da li da izađemo. Asvalt, pa nismo osetili rupe. Nema ni prašine. I sve one uzbrdice kao da su ravnije, savladali smo ih kao od šale. Znam sigurno ni onda ne bi zastali, samo je Mojsilo hteo da se našali.

A kad nedugo posle toga, prvi beli autobus dođe iz tvornice, upravo je on seo za njegov volan. Dobio je timano-plavo odelo pa onako visok, kose tek malo naglašeno sede, delovao je skladano. Tek tad postao je atrakcija na mnogim putevima i kad je trebalo, isključivo on bi vozio specijalne turističke ture. Stizao je i tamo gde se vozilo isključivo levom stranom.

Od tad u njegovom autobusu moglo se samo sedeti. Bilo je i pliša mrko-crvene boje, sličnog ovom. Belih naslonjača za glavu. Na svakom sedištu nalazile su se i one kese, zlu ne trebalo. A putnici su redovno posluženi čokoladnim bombonama. Čuvao ga je kao oči u glavi i sa njim potukao mnoge rekorde, u broju pređenih kilometara bez kvara, u toku jedne godine ili u dostizanju najudaljenije tačke od sedišta i tako redom. On i njegoiv autobus, našli su se i u kalendaru, kao zaštitni znak grada i regiona.

A sećam se, bilo je to jednom: noć tiha, bez mesečine. Rana jesen. Društvo se nekakvo skupilo, vozimo se daleko. Mojsilo sa svojim pomoćnikom, uveseljava raspoložene putnike. Zbijaju šale, uglavnom, na svoj račun. Drum kao po lenju povučen, nigde krivine. Samo poneko dođe u susret. Nema gužve. U daljini dva svetla, kako ono kažu – duga, oba oka da oslepe. Urla Mojsilo, ablenduje, pomera se u stranu da se zakloni. Stavlja i naočale za sunce. Mora i da uspori. Glasno psuje, onako kako to on samo zna. I njegov pomoćnik podiže ruku iznad čela, da bolje vidi. Ipak obiđe nas jedan, pa još jedan auto. I oni svojim svetlima upozoravaju, onog daleko ispred nas, ali odoše brzo. Mojsilo još više uspori. A kad dođešmo pored svetla i stadošmo. On onako visok, prosto rečeno izroni iz svog sedišta, ispruži ruku, uze onaj mali njegov čekić, koji stoji obešen ispod onog natpisa: “U nuždi razbij staklo”.

Otvori vrata i svom svojom svežinom, zapljusnu nas noćni vazduh. Gegajući se, Mojsilo izađe i uputi se upaljenim svetlima.

“Oćeš da ti ja gasim svetlo?”, čuje se, pa prvo jedan, a odmah za tim drugi far onim svojim čekićem spretno razbi. Kad ih pogasi, zauze opet svoje mesto ostavljajući čekić. Motor malo jače zabruja i autobus legano krenu. Jedno vreme smo svi ćutali, a onda se neko oglasi:

“Alal vera, majstore!”

On se počeša po uredno počešljanoj kosi, još uvek ponešto brundajući i onako, više za sebe, dok je autobus poslušno grabio sve dalje i dalje.

Ni primetio nisam da je ovaj naš dvospratni usporio. Žena će:

“Baš me interesuje, oće li stati”.

Kad se vrata otvoriše, požuruje me da izađemo. Na tom mestu završio je svoje poslednje putovanje pokojni Penezić, objašnjava poput turističkog vodića, elegantno obučen vozač, pojedinosti. Odnekud neko položi dve crvene ruže, pored kamenih obelisaka.

Vreme kao da stade. Misli opet kao da nekud krenuše. Sedam na svoje mesto i užurbano preturam po sećanju, kao po starim krpama, pokušavajući da nađem jednu negde zaturenu. Žena preko puta naših sedišta, uporno pokušava da uteši malenu curicu. Briše joj mama lice svileknastom maramicom. Plavi čuperak smestio se detetu iznad čela. Njoj tamne elegantne naočale zaklanjaju oči i deo lica. Ja, kao baš u tom pravcu upinjem se da dokučim nekakvu senu, koja mi stalno izmiče. Vidim i sebe onako maglovito, pokušavajući eto, nečeg da se prisetim. Nataložilo se toga podosta, priznajem kao za sebe, treba razgrnuti, obrisati da bi se videlo i razaznalo makar nešto.

Ipak, gledam sve oko sebe, dok čekam i stojim, odakle upravo danas krenusmo. Već treći autobus dolazi. Putnici užurbano izlaze, manje-više umorni odlaze. Ja nikako da dočekam meni dragu osobu. I taman koliko je to trajalo da se isprazne tek pristigli i upute na zasluženi odmar i predah, oglasi se iznenada dvoglasna sirena, onako melodično, kratko, valjda da se neko upozori. Ukaza se beli dugački autobus. Mojsilo vidno raspoložen, osmehuje se zadovoljno, pridržavajući svoj volan. Tek kad se sve utiša i primiri, otvoriše se napokon i vrata. Brišem vlažne ruke od znoja neprimetno i sklanjam se onima koji prvi izlaze i žure nekud. Ona kao da se dvoumi izaći ili ne, pojavi se prepoznatljiva osoba. Požurih da joj pružim ruku i pomognem. Ona skida naočale za sunce, a Mojsilo će: “Znači, to je taj delija”, očekujući da izađe i poslednji putnik.

Taman da se zagrlimo, a žena me dodirnu ispred mene pružajući nešto onoj devojčici koju pokušava da uteši njena majka. Sve mi se rasprši pred očima i opet gledam samo toliko koliko mi dozvoljavaju udobni nasloni sedela oko mene. Vidim i male ručice devojčice kako nešto traže. Njenu majku iza tamnih naočala dok je teši. Gledam i ruku moje žene ispruženu ispod mene prema njima, pruža joj nekakav šareni zamotuljak. Dete znatiželjno gleda i stidi se da pruži svoje ručice. Majka njena će svoju brižljivo negovanu, sa dosta prstenja. Devojčica se zadovoljno primiri. Još neko vreme ruka moje žene stajala je onako preko mog krila, a onda i ona nekud se pomeri.

Lagano pritisnuh jedno dugme i naslon mog sedišta se malo uspravi. Kako nije bilo dovoljno, još jednom ga pipnuh. Dodirnuh crveni dugmić, upravo je prijatni glas spikerke odzvanjao dok je čitala najnovije vesti. Ja sam, naprotiv, siguran da takve i slične, slušam već više od deset godina. Izgleda, novo je samo vreme emitovanja i možda ova spikerka koja ih prenosi. Ostala je samo muka i pitanja, tuga golema kao da je posejana, na sve strane poput korova nemilice niče. Zakorovilo i uraslo i ono malo radosti pa se mičemo i pomeramo kao roboti protiskom na dugme. Samo ovaj autobus kao da je odnekada pozajmljen, nestvarno deluje u ovom metežu. I moja žena svojim mislima kao da traži nekakvo mesto, gledam je kraičkom oka, sva odsutna zuri kroz prozor. Ništa ne pričamo, kao da smo sve jedno drugom rekli pa sad ćutimo uporno.

Stisnuh onaj dugmić i glas spikerke kao da negde propade, nestade ga.

“Ja sam mislila da spavaš”, ona će. A ja ne stigoh da ulovim do kraja onaj trenutak, kad sam je čekao onda po prvi put kad dođe u Valjevo i ostade pored mene do kraja dole. “Da li da je podsetim na to?”, u trenu pomislih, a kad reče, “Ja mislila da spavaš”, odustadoh jer verujem da je to i ne bi obradovalo ovog trenutka, kad i ona svoje misli lovi kao muve, ko zna kuda luta za njima.

Gledam pored nje nekud, kao da brojim, nešto u meni i odzvanja, tutnji. Na jednoj strani deca, unuci, na drugoj rodbina i prijatelji. Znam, da i ona u mislima ide od jednih do drugih pa me opet upozori: “Gledaj”, pokazuje, “tragovi bombardovanja”.

Primičemo se, znači, odredištu. Ne vidi se više ni toranj, onaj gore. Fasade zgrada nagaravljene na sve strane. Ćutimo oboje. Naš autobus vešto se provlači kroz gradsku gužvu. I vozač se oglašava i najavljuje pristajanje kao kakvog broda u odnosu na automobile koji nas sustižu sa svih strana. Gledam prepoznatljive detalje, a srce treperi tiho. Napokon ustadosmo. Prepuštamo da izađu svi koji žure. Devojčica preko puta nas, maše ručicama. “Tata, tata!”, viče radosno. I mi idemo za njama stepenicima naniže. Grle se. Mi ćemo tek za koji dan sa našima. Zahvaljujemo se vozaču na udobnoj vožnji i upravo preko njegovog ramena ugledasmo naše prijatelje. Prilaze nam. Ne možemo do reči doći, za sve pitaju. Hvalimo se na sva usta, samo je bilo kratko. Taman da pođemo, i naš autobus krenu na počinak, praveći mesta na peronu, valjada za novodolazeći.

Ote mi se reč iznenada: “Lepše je ipak bilo nekad sa Mojsilom!”.

A prijatelj će: “E, nisi ga još zaboravio”.

Oči mi se zamagliše neprimetno.

“Bio je to pravi vozač, ama ljudina od glave do pete”, naš će poznanik. Obrisah se neprimetno, više da nešto ne govorim, nego što sam hteo sakriti vlažne oči, dok idemo ravno onako u gradsku gužvu.

Mislim odmah na telefon da što pre čujem kako su deca. I on podseća: “Javi se odmah svojima”. Prisećamo se nekih važnih vožnji sa Mojsilom na brzinu. Pamte to mnogi. I mi svaki detalj razgovetno. A vreme ovo kao da je stalo, nikako da prođe. Stislo nešto, pa ni da se nasmejemo onako kao nekada, kamo li da normalno govorimo.

Nemanjina ulica zjapi široko i ne oseća se kao nekad ona gužva. Nećemo ni Balkanskom, idemo preko velike reke mostom koji je nekako ostao. Velegrad, poput ogromnog zmaja, primirio se kao da drema. Ne znam kada ćemo opet onom džadom u posetu prijateljima.

A znam samo, davno je to bilo kad sam je čekao da dođe po prvi put i ostane tu, u Valjevu, pomislih. Ali opet joj ne rekoh. Oću sigurno jednom, više da ne zaboravim Mojsila i njegov beli autobs. Podsetiću je da i ona ne zaboravi. Eto sad mislim samo, kako samo što pre do telefona.

“Hvala Bogu kad su dobro”, rekoh glasno dok spuštam slušalicu. Prijatelji se utrkuju da nas ugoste, nude sve što imaju.

“Smeha mi dajte, uspomene da ožive”, pomislih u trenu, dok dižemo čaše.

E, oću pomislih opet, podsetiću je jednom na onaj njen prvi dolazak u Valjevo belim Mojsilovim autobusom, možda čim se vratimo kući.

Obrad Vučen, Zagreb, Hrvatska