Početna Draganova nagrada Dušan (Novi Sad): Naš Ježurka ima devojku

Dušan (Novi Sad): Naš Ježurka ima devojku

Dušan (Novi Sad): Naš Ježurka ima devojku

Priča sa III konkursa za najbolji putopis starijih osoba „Draganova nagrada“, kategorija „Najbolja priča o putovanju po Srbiji“.

Fotografija: Jež sa Frške Gore

Sedamo u auto i krećemo put Fruške gore. Raspoloženje naglo raste kao uzvrelo mleko. Vozeći se Bulevarom slobode, tim novosadskim mravinjakom od automobila, odmah počinje nadvikivanje.

Vukašin se prvi glasa: “Evo motola!”

Tara uzvraća: “Evo autobusa!” Takmičarsko nadovezivanje prihvaća dve i po godine starija seka.

Veselo nadgornjavanje traje do napuštanja bulevara. Stupanjem na most Slobode, Vukašin pusti pevajući glas:

“Bela lađaaa, bela lađaaa…” Tara zvernu levo, desno, poput vrapca kad hoće da uzme zrno, pa uzvrati: “Nema bele lađe, nema bele lađe”, pokušava uporno da uveri i omete pevača.

Vukašin ne haje, u svom je ritmu, i već zaždio:  “Tuneeel, tuneeel…”

Nastavlja se dobro raspoloženje kroz Kamenicu a posebno kad započe krivudav put i uspinjanje kroz Bocke. Osvajamo vrh prvog brežuljka na kome su rasute vikendice, a to je znak da smo na domak vikend naselja Brestovi, našeg odredišta.

Za petnaestak minuta stigosmo na voljeno mesto, u svako doba godine. Zimi kad je sneg, pravimo sneška i udišemo prijatne mirise borova i jela. Sankanje na pitomoj padini poseban je doživljaj zadovoljstva. Leti, na prostranoj terasi postavljamo bazen za plivanje i bućkanje. Love se šareni leptirići, bere se prispelo voće i rano grožđe. Za vreme vrelih dana, prespava se ugodna noć na Fruškoj. Buđenje i rasanjivanje je uz pev ptica i dah umilne svežine vazduha.

Pogled na Novi Sad i visoke zgrade čiji visovi se sjedinjuju sa sivo-ljubičastim oblakom smoga. Slika koja kod dece, kao i kod odraslih, stvara pomešana osećanja. Tako blizu, a toliko različit ambijent.

Lep je ugođaj u okrilju Fruške i onaj koji deca u pravilu ne vole, a to je predproletno vreme dok još zemlja tihuje, a grane drveća ogolene čame iščekujući prve cvetove i listove. Nema pobuda na igru i veranja po voćkama. Samo dva cvetna badema dominiraju lepotom i ubedljivom najavom skorog proleća.

Najlepše je ipak, početkom juna, kad četiri velike zelene lipe, žutih cvetova, puštaju svoj opojni miris i podsećaju da je to vreme Vukašinovog rođendana. U tu čast priroda se pobrine da sve bude u svečanom ruhu, u šarenilu bujne uscvalosti. Posebnom lepotom se nadmeće gusto ponikla tratinčica, rasuta na travnoj livadici podno terase, na najlepšu sliku ili ćilim podseća. A na ćilimu, darovanom od prirode, ljuljaška, tobogan i mala kućica. Domaćinski budno, čekaju da ih Vukašin i Tara razigraju.

Zalasci sunca su neodoljivi. Očaravajućom raskošnom lepotom toplih boja upotpunjuju dan. Dunav u smiraju dana, na uzmaku sunčevih zraka samo se belasa, kao da je srebrom preliven. Na ogromno ogledalo liči. U njemu se ogledaju užareni obrisi belih oblaka zalazećeg sunca u nebeskom plavetnilu što valerski prelazi u sivilo predvečerja. Pogled na Bačku i prva svetla oživljavaju mesta koja danju zatajno izmiču oku i po najprozračnijoj vedrini. Upijaju deca fruškogorsku lepotu i tako odraslima čine pun smisleni ugođaj koji se životom zove.

Zaustavljamo se pred vikendicom, parkiramo auto u carstvu slobode. Tara prhnu iz auta poput skrivene ptice iz žbuna i trenom se nađe pred hrpom nesloženih dasaka gde se redovno hrani i poji ljubimac kuće, naš Ježurka.

Udomio se negde skriven pod daskama još od prošle godine. O njegovom hranjenju, pojenju i brizi na današnji dan dogovor je postignut u stanu, pre polaska. Ni pet metara od Ježurkine kućice nalazi se odnedavno prazan, ograđen prostor u kome je kućica gde su živeli graciozni dugorepi petao Feniks i njegova gospođa koka. Oni su jedne noći nestali na tajnovit način. Potom su ugrađene video-kamere i nastanjene dve morke. Prve noći morke su nestale. Kamera je registrovala liju lopužu. Pravila je gozbu s morkama, a osumnjičena je i za nestanak petla i koke.

Odluka o hvatanju žive lisice je doneta s posebnim oduševljenjem Vukašina i Tare. Postavljena je uz ogradu velika klopka s namerom da se uhvaćena lisica preda zoo-vrtu na Paliću. Taj vrt im je nakon prve posete postao omiljeno izletište.

Za brzonogom Tarom od auta krenuli su deda i baka držeći Vukašina za ruke. Vukašin od milja svoju baku koja ga gaji pazi i mazi, zove Bajka. Tara nam je zamakla, ne vidimo je, ali čujemo kako prodorno dovikuje: “Ježurka u klopci!” i ponavlja sve glasnije.

Vukašin se uzvrpoljio i poče se otimati od Bajke, hoće da žurne i vidi neviđeno. Časom su svi oko klopke. U klopci nepomičan, sklupčan jež, primetno svetliji od Ježurke. Odmah je iskotrljan iz klopke, ostao je i dalje nepomičan na tlu. Vukašin ne prestaje s pitanjima: “Gde su mu noge?”, “Zašto ne hoda?”, “Gde mu je njuška?”…

Ako se odmaknemo nekoliko koraka, on će se otklupčati i hodati, uveravaju Vukašina, ali zalud. On se od ježa ne odvaja. Samo što su se baka i deda odmakli, da otključaju kuću, Vukašin briznu u plač. U dva koraka nazad bili su do njega. Stoji zacveljen s podignutom ručicom na kojoj se vidi nekoliko malih kapljica krvi. Tara meko, mačjim korakom odlazi od ježa, prilazi toboganu, polagano se zakreće i ispod oka motri na zbivanja s Vukašinom. Slika koja dosta pojašnjava događaj. O detaljima će se kasnije.

Bajka pruža prvu pomoć i utjehu. “Blisi mi buba male, Bajka”, jedva izjeca Vukašin. Tad se Bajka i malo osmehnu. Setila se da je u laboratoriji kod tete koja mu je vadila krv iz prsta, spoznao da je bubamara za decu ono što je za odrasle mala kap krvi. Vukašin nije plačljivo dete. Ima visok nivo trpeljivosti bola, tako da ga je Bajka brzo utešila.

Kad je izašao da vidi ponovo ježa, njega tamo više nije bilo. Tara je pomirljivo, više pokajnički rekla da je jež otišao pod daske u svoju kuću. Vukašin u svom privilegovanom stanju uporno hoće da vidi ježa kako hoda. Šta sad da se radi?

Deda ode u kuću donese ostatke pečene ribe koji su bili mamac u klopci, dade ih Vukašinu da ostavi na mesto gde se hrani Ježurka. On radosno posluša, pa upita: “Hoće li sad doći Ježurka?”

“Hoće, samo ga dozivaj”, odgovori deda i ode. Još pri odlasku. čuje Vukašina kako ponavlja: “Dooođi, Jezulkooo, dooođi, Jezulkooo…”

Odjednom, nabrzo, nasta graja. Bajka i deda, opet se strčaše ka Vukašinu, kad tamo i Tara s njim, razdragani gledaju kako Ježurka ležerno kao i uvek, bez straha jede hranu koju mu je ponudio Vukašin. Deca na korak od Ježurke, čučnuli, gledaju i uživaju u željenom društvu.

Tara koja je videla ježa iz klopke u punoj veličini i hodu primeti da to nije bio Ježurka. Naš Ježurka je lepši. Ima tamniju njušku, tamnije bodlje, a vrhovi bodlji su mu svetli. “To je naš Ježurka”, upire prstom Vukašin, “A ono je njegova devojka”, dodade nenadano trogodišnjak i umalo Bajku i deda ne obori s nogu od iznenađenja.

Ježurka je s dobrim apetitom pojeo sve iz ponude. Na kraju podiže glavu, udahnu nekoliko kratkih njuškanja, pri tom gledajući pravo u oči jednog pa drugog hranitelja, kao da im se zahvaljuje, a potom lagano se okrenu, prođe pored posude s vodom i zađe u svoju logu.

Posle ručka, Tara vrši pritisak na slabu kariku, a to je deda, hoće da love cvrčke. Vukašin, kao mlađi, uglavnom podržava seku u njenim navirućim idejama.

“Jako je vruće, hajde malo kasnije kad sunce zgasne”, pokušava da se izvuče deda.

“Ne!”, graknuše oboje u glas pripijeni uz njega i odlučno upiljiše naredbodavni pogled.

“Hoću”, reče deda, “Ali mi Tara mora reći kako je Vukašin zaradio ‘buba marice'”.

Nevoljno, klateći se, nerazgovetno, jedva izusti da hoće reći dedi, ali šapatom.

“Ne!”, odlučno odbi deda i dodade da to ne sme biti tajna, već pouka da tako nešto ne sme da se ponovi. Nakon kratkog snebivanja, izgovori nešto što niko nije razumeo. Iz dedina krila ohrabrena glasno ponovi:

“Nagovorila sam Vukašina da pomazi ježa ako hoće da se otvori, da mu vidi noge i njušku”. Dobro, dobro, prekida se smeh i žagor, a zatim usledi izvinjenje. Ustaje sa stolice deda, i odobrovoljen obećava lov na raspevane cvrčke.

“Samo da kažem mojim golubićima da svi oni koji dodiruju ježa kad on to ne želi budu ubodeni na njegove oštre bodlje i od bola se naježe. Eto, zbog te naježenosti, on je dobio ime jež. ”

„Naoružani“ staklenom teglom koju nosi Vukašin, flašu s vodom koju uzima Tara, a deda nosi mrežicu za lov. S lakoćom nalaze pod busenom trave skrovitu rupicu na rubu koje cvrčak neumorno peva. Čim čuje bilo koga u blizini, on zamakne u dubinu svoje kuće. Tara sipa vodu na otvor i evo, časom, cvrčak izranja napuštajući poplavljeni dom. Tad nastupa deda s mrežicom i cvrčak je trenom u tegli kod Vukašina. Takav postupak je ponovljen pet puta za pet ulovljenih cvrčaka, a usput, na tratini je ulovljen i jedan skakavac koji nije bio tako zanimljiv jer je antisluhista, a nema ni raspevan glas poput cvrčka.

Vraćajući se iz lova, Vukašin trijumfalno podiže teglu pokazujući Bajki cvrčke. Teglu staviše na stolić, u hladu lipe gde znatiželjne dečije oči buljiše u cvrčke. U početku su zarobljenici bili uznemireni, bezbroj puta su pokušavali da se uzveru uz glatku stjenku stakla, što je bilo nemoguće. Skakavac je kao na treningu, brzo i lako iskočio iz tegle u prvom pokušaju, a za njim i jedan poveći cvrčak.

Njega je deda uhvatio i dodao Vukašinu; ovaj pokušao da preda seki Tari, da ona vrati cvrčka u teglu. Kad je Vukašin prišao seki, ona je vriskajući uzmicala, a on ubrzavao da joj preda cvrčka. Tad je shvatio da se ona boji do malopre zagonetnog pevača i, nastade trka oko vikendice. Cvrčak u ispruženoj Vukašinovoj ruci, dao je priliku brzim nogama seke Tare da se dokažu. Nekoliko krugova cike i vriske pretvoriše se u Tarine suze.

Tad se ču ozbiljan glas i igra prestade. Nema maženja ježa, ali nema ni cvrčkove pesme iz ruke. Puštajte cvrčke, lepa pesma je tamo gde je sloboda.

Dušan Vojvodić, Novi Sad