Karoši – Umreti od rada za cilj, ili iz navike

Karoši – Umreti od rada za cilj, ili iz navike

U Japanu skoro šest miliona ljudi radi preko 60 sati nedeljno i smrt od preteranog rada dolazi u različitim oblicima: srčani ili moždani udar već na pragu četvrte decenije života, samoubistvo usled premora i manjka sna. Sve ove smrti Japanci objedinjuju pod pojmom: karoši.

Veliki broj Japanaca radi više od 5 dana po 12 sati dnevno ili više od 6 dana po 10 sati dnevno, a pored toga dobar deo putuje po sat i više vremena do i od posla.

Japan je iz Drugog svetskog rata izašao razoren: 25 najvećih gradova bilo je uništeno, od čega su dva razorena nuklearnim bombama – Hirošima i Nagasaki.

Oporavak je bio dug i težak, a Japan je postajao zemlja blagostanja tek dvadesetak godina kasnije. Zapravo, nova radna etika bila je toliko naporna da je prva smrt od prekovremenog rada zabeležena već 1969. godine, kada je od moždanog udara preminuo 29-godišnji mladić koji je radio u distribuciji najvećeg japanskog lista – Jomijuri.

Krajem 1970-ih godina na konferenciji o bezbednosti na radu prvi put se pričalo i o 17 slučajeva smrti od prekomernog rada, da bi prva stručna knjiga na tu temu izašla već 1982. godine. U toj knjizi je za sve ispitane slučajeve utvrđeno da su poslednjih dana života radili tako da bi na godišnjem nivou doterali do 3.000 radnih sati, što je, na primer, više nego duplo od 1.400 radnih sati u Nemačkoj.

Godine 1987, država konačno priznaje postojanje problema i počinje da vodi evidenciju, a od 1988. godine počinje da prima i odštetne zahteve porodica preminulih. Međutim, čak i 1990-ih, da bi priznala odštetu, vlada je tražila dokaz da je preminuli radio minimalno duplo radno vreme pred smrt – 16 sati dnevno, sedam dana zaredom! Druga mogućnost je bila da je 24 sata radio bez prestanka, i to pod „naglim uvećanjem radnih obaveza“.

Poslednjih godina postoje napori da se trend radnog vremena pokrene unazad, ali to ide veoma sporo, jer treba malo oduzeti od navika koje su decenijama sticane. Tako, na primer, više se ceni trud i karakter (ostajanje na poslu do kasno u noć i kad nema posla), nego znanje i sposobnosti (efikasnost radnika).

U istraživanjima 1980-ih i 1990-ih godina utvrđeno je da Japanci rade preko 2.150 sati godišnje, što je daleko više od svih najrazvijenijih zemalja.

Zanimljiv primer srećemo i u kompaniji Micubiši gde je radnicima 2007. godine ponuđen program od tri sata kraćeg rada, ukoliko imaju dete, bolesnog ili starog člana porodice kome je potrebna kućna nega, itd. Od 7.000 zaposlenih prijavilo se 34 radnika!

Godišnji odmori traju mesec dana, a u praksi – niko ih ne uzima jer se to smatra neodgovornim. Čak i oni koji nekada uzmu odmor ostaju dostupni poslodavcima zahvaljujući internetu i savremenim tehnologijama.

Naročito sumorno u celoj priči jesu motivi. Japanci koji su radili i umirali radeći preko svake mere u decenijama nakon Drugog svetskog rata imali su snažne motive:

  • povraćaj ugleda voljenoj zemlji
  • izgradnja ekonomije i izlazak iz bede
  • izgradnja preduzeća i razvoj novih proizvoda i usluga
  • konkurentnost na međunarodnom tržištu, itd.

Kako ovo zvuči kada se uporedi sa motivima radnika poslednjih decenija: borba za posao i strah od gubitka posla, ili uklapanje u korporativnu filozofiju i običaje, javlja RTS.

Stari motivi ljude su činili ponosnim na postignuća. Novi motivi iza sebe ostavljaju samo prazninu. Zvuči poznato i nama ovde, zar ne?

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *