Gordana (Zrenjanin): Romeo i Julija sa Begeja

Pesma sa IV konkursa za najbolji putopis starijih osoba „Draganova nagrada“ u kategoriji „Najbolja putopisna pesma“.

Zrenjanin, grad u Banatu, na obalama reke Begej, grad koji nikako da povrati slavu prošlosti, trgovačko zanatske varoši u vreme Marije Terezije, ili industrijskog centra SFR Jugoslavije, koji je hranio pola drzave.

Grad sa tri imena: Beckerek, Petrovgrad, Zrenjanin. Ljudi u njemu još uvek dopuštaju da se spore oko vracanja starog imena – ali kojeg – a nisu u stanju da se izbore za čistu pijacu vodu već duže od decenije.

Ali umesto priča iz prošlosti, koje zamenjuju stvarnost, u kojoj, i njegovi žitelji tvrde da je to mrtav grad, umesto priče o lepim građevinama XIX veka, o spomenicicma koji se ruše, sele i obnavljaju na glavnom trgu, umesto izmišljene priče o jednoj ljubavi i prelepom pozorištu, ja bih da ispricam jednu lepu, pravu ljubavnu pricu. Čini mi se ne dovoljno poznatu, i ne dovoljno cenjenu među zrenjanincima.

***

To je priča o Romeu i Juliji sa Begeja, priča o mladima koji su poput onih u Veroni, nesrećno nastradili, ali ne zbog zabranjene ljubavi, već zbog zajedničkog sna o svojoj ljubavi u slobodi. To je priča o Vladimiru Kolarovu Koči i njegovoj verenici Ruži Šulman, koji su stradali uoči Drugog svetskog rata krajem jula 1941. godine.

Naš Romeo, je rođen u selu Melenci počerkom dvadesetog veka, u porodici brižnih i učenih ljudi, oca učitelja i majke vaspitačice (zabavilje, kako se to onda zvalo). Od njih je i naučio da su sloboda, pravda, borba za bolji život nešto važno i uzvišeno, nešto što ne možeš čekati da ti donesu, već se moraš boriti. A svoju ljubav prema knjigama, svoju romantičnu dušu je sokolio, iskušavao, mučio i radovao joj se pišuci poeziju.

Otac mu strada u Velikom ratu, pa sa majkom prelazi da živi u Beckerek, gde je ona dobila posao. Tu završava gimnaziju, aktivan u omladinskim organizacijma i pokretima, pišuci poeziju i objavljujući po koju pesmu. Počinje da piše u 16. toj godini, a sa 27 je već otišao u legendu. Objavio je dve svešcice stihova: “Svanuce” sa 9 pesama i poemu “O maloj radnici u velikoj fabrici”. Da je očekivao od sebe više, vidi se u pesmi “Drage uspomene” u koj je stih da je hteo Koča da

“objavi knjigu lirike svoje,

od dečastva ranog pa do doba zrelog”

***

Pesme socijalne tematike su ga “preporučile” za članstvo u SKOJ. Studije arhitekture, na Tehničkom fakultetu, odvode ga u Beograd i uključuje se u studentski pokret Beogradskog univerziteta. Piše, uređuje časopise, radi u kulturnom kruzoku, okuplja studente, osniva kulturna udruženja, nove časopise…

Ubrzo postaje i jedan od prvih organizatora OMPOK-a (Omladinski pokret u Vojvodini), idejni vođa i organizator mnogih kulturnih aktivnosti. Takvi pregaoci su imali otvoren put ka KPJ. Kada se sad pogleda biografija Koče Kolarova, vidi se da je za jednu deceniju, od 1930. do 1940. godine prešao put od mladog pesnika do vodećeg vojvođanskog intelektualca, revolucionara i komuniste, poštovan i slušan u sve narastujućem revolucionarno radničkom pokretu Vojvdine.

Posle sloma Kraljevine Jugoslavije i okupacije od strane Nemaca, ovaj revolucionarni pokret dobija još jednu oznaku – priprema za ustanak protiv neprijatelja i borba za slobodu.

***

Mlada Ruža šulman, učenica trgovačke akademije, po majci jevrejskog porekla, član SKOJ–a postaje tokom školovanja. Bila je hrabra, vredna i ponosna, i lepa, ali tome nije pridavala pažnju. Takvu ju je i zapazio Koča na nekim od brojnih sastanaka organizovanja đaka u omladinski pokret Petrovgrada.

Član KPJ postaje 1938. godine i zajedno sa Kočom radi na okupljanju omladine, organizovanju akcija, štampanju i delenju letaka.. Zbog svoje komunističke aktivnosti dolazila je u sukob sa zakonom, bila hapsena. Kao par, delovali su skladno, voleli i postovali jedno drugo.

Zajednicki su vodili borbu za oslobođenje zemlje, za bolji život i očekivanu svetliju svoju budućnost – tada već verenici Koča i Ruža. I ona je imala pesničkog dara, pisala je feljtone i romatične sastave, ali na žalost nista od toga nije sačuvano.

***

Jula 1941. godine, u skrovištu u vinogradu nadomak grada, uhapšeni su Koča i Ruža sa saradnicima. Nisu imali oruzje, nisu pružali otpor. Dok su ih sprovodili u zatvor zloglasnog Špilera, klicali su slobodi, partiji, i protiv fašizma. Vojnici su ih tukli. Koču pred njom, tražili su da odaju drugove, mesta okupljanja, planirane akcije. Nisu ništa rekli. Kroz par dana odveli su ih do Bosnjakovog salaša, gde su streljani, i sa još tri saborca pokopani u zajedniču raku.

Svoju ličnu sreću stavili su u drugi plan. Svoje živote podarili su revoluciji. Valjda su se držali one da je “cilj života, život sa ciljem” Njihov cilj je bio zajednički život u slobodnoj državi.

Da li su se zrenjaninci oduzili Koči i Ruži. Da li ih i danas pamte?

Jedna prometna ulica koja ide od Žitnog trga ka jugu grada nosi njegovo ime – Koča Kolarov.

Jedno naselje na levoj obali Begeja, između pešačkog i zelezničkog mosta nosi njeno ime – Ruža Šulman.

A između te ulice i tog naselja, opet jedan juli, ne onaj tragični iz 1941. kada su streljani, nego jedno naselje sa nazivom “4. Juli”. Verujem slučajno, ali mi se to davno urezalo u pamćenje, još kad sam se pre nekoliko decenija doselila u Ružu, kako se to ovde, u ravnom Banatu govori.

Gordana Vasiljević, Zrenjanin
Fotografija
: Koča Kolarov i Ruža Šulman