Francuska je usvojila zakon koji dopušta duboko, neprekinuto uspavljivanje za neizlečive bolesnike, kao alternativu asistiranom samoubistvu ili eutanaziji.
-
Slika: Serijal Penzina – Legalizacija namerne smrti: Asistirano samoubistvo i eutanazija
Novi zakon kaže da francuski lekari moraju u većoj meri da poštuju volju pacijenta, a on (ili njegovi najbliži) može da odbije medicinske mere koje mu produžavaju život. Aktivna eutanazija u Francuskoj ostaje i dalje zabranjena, mada se godišnje u ovoj zemlji izvede oko 4.000 nezakonitih eutanazija.
Otvaranjem Google oglasa na ovoj strani pomažete rad Penzina. Hvala vam unapred!
-
Čitajte više o eutanaziji na Penzinu
Eutanazija u Srbiji nije omiljena tema, pa je i malo sagovornika, piše Politika ovim povodom. Po sadašnjem zakonu „onaj ko iz samilosti zbog teškog zdravstvenog stanja, čak i uz izričit zahtev, liši života punoletno lice, može dobiti kaznu zatvora od šest meseci do pet godina„.
Međutim, ova kruta zakonska rešenja možda će se i promeniti usvajanjem novog građanskog zakonika za koji je javna rasprava u toku. Istina, već sada, a po zakonskom rešenju 2005. godine dozvoljeno je prestanak primanja terapije, ali to je još daleko od eutanazije.
Eutanazija je dozvoljena u Holandiji, Belgiji, Luksemburgu i Švajcarskoj, piše Politika (dozvoljena je i u nekim američkim državama, a od nedavno i u Kanadi o čemu je Penzin pisao):
Švajcarska je jedina država u Evropi koja dozvoljava izvršenje eutanazije i nad stranim državljanima, pa od svih grana medicinskog turizma, Švajcarskoj poslednjih godina najbolje ide od takozvanog samoubilačkog turizma.
Anesteziolog i profesorka na Medicinskom fakultetu, dr Vesna Bumbaširević iz Urgentnog centra u Beogradu kaže kako lekari nikada ne mogu da budu pobornici eutanazije. To im brani Hipokratova zakletva, ali i stav da lekar čoveku treba da pomogne da živi, a ne da umre.
– Očekujem da će francuska praksa detaljnije objasniti šta ovo konkretnije znači. Protokoli po kojima pacijenta držite u dubokom kod nas se koriste isključivo kada moramo da uspavamo pacijenta da bismo smanjili disajnu frekvencu u nekim slučajevima teških trauma. Protokol podrazumeva da pacijent ne sme da trpi bol i za to danas imamo skalu bola prema kojoj određujemo lekove – objašnjava dr Bumbaširević.
U srpskim bolnicama ne može da se poštuje volja pacijenta koji je tražio da, na primer, ne bude reanimiran i to jasno i nedvosmisleno rekao članovima svoje najbliže porodice. Čak i da takav zahtev postoji u pismenoj formi, naše lekare ništa ne obavezuje da tako postupe.
– Kada je lekar upotrebio sve metode, a ne dolazi do oporavka i ne očekuje se da pacijent bude doveden u neko bolje stanje, a sve to može da traje dugo, sa aspekta medicine, ali i zbog troškova, takvo lečenje je besmisleno. Familija ima uvid u sve to, ali mi lekari ne možemo da prekinemo lečenje. Lekari samo donekle mogu da smanje primenu agresivnih terapija, ali se lečenje ne prekida – objašnjava dalje naša sagovornica.
Iako studentima Medicinskog fakulteta u Beogradu drži nastavu iz predmeta Medicinska etika, profesor sociologije Karel Turza, međutim, jasno se izjašnjava za eutanaziju:
– Možete doneti zakon o eutanaziji, ali će to i dalje biti pitanje slobodne volje kompetentnog pojedinca, kojeg se to tiče, a u nekim slučajevima biće dozvoljeno da porodica odlučuje o toj stvari. Lekari kažu da nikada ne mogu da budu za eutanaziju, ali ja ne mogu da budem tako kategorično protiv eutanazije, nego se zalažem da se takav zahtev ceni od slučaja do slučaja – kaže dr Turza.
Ceo tekst čitajte u listu Politika.