Očekivane godine zdravog života su, sasvim moguće, bolje merilo napretka od BDP-a. U svakom slučaju, što je životni vek duži i zdraviji, to je bolje po BDP.
Državnici i centralne banke se zaklinju kako će učiniti sve da u aktuelnoj krizi uspostave finansijsku stabilnost i spreče sunovrat privrede. To isto smo slušali i posle prethodne finansijske krize. Niko od njih se nije uzbudio što su loša rešenja za tadašnju krizu uticala na smanjenje životnog veka u mnogim zemljama. Ljudi su, naime umirali – od očaja.
Stoga bi broj ljudi koji dostignu dugovečnost i očuvaju zdravlje i u poznim godinama bio mnogo bolje merilo napretka nego rast BDP-a.
Da li je bruto društveni proizvod (BDP) definitivno prevaziđen kao osnovno merilo ekonomske razvijenosti i uspeha nekog društva? Da li BDP može da prepozna dobitke, ali i skrivene gubitke digitalizacije. Može li da objasni posledice degradacije životne sredine ili da zaustavi sve izraženiju nejednakost?
Primera radi, ubrzani razvoj veštačke inteligencije i robotike, a sa njim i rast produktivnosti, uvećavaće BDP. Ali takav razvoj će u isto vreme sve više remetiti tržište rada i ostavljati sve veći broj ljudi ne samo bez posla, već i bez osećaja da imaju svoju ulogu i smisao u društvu, piše Endrju Skot, profesor ekonomije na Londonskoj poslovnoj školi za portal „Project-Syndicate„.
Sa posledicama koje iza sebe ostavlja pandemija, ova i mnoga druga pitanja o tome šta je to zaista napredak i čime se meri kvalitet neke privrede i uspeh pojedinog društva postajaće sve prisutnija.
Što je životni vek duži i zdraviji, to bolje po BDP
Godinama unazad, ekonomisti predlažu brojne druge indikatore koji bi mogli objektivnije da izmere napredak u nekom društvu nego što je to rast BDP-a. Jedan od njih ima veliki broj pristalica, a odnosi se na broj očekivanih godina zdravog života (Healthy Life Expectancy – HLE).
To je indikator koji je običnim ljudima mnogo razumljiviji, jer se tiče svih nas. Pored toga, predloženi indikator već meri mnoge faktore koje bruto društveni proizvod ne uzima u obzir.
Izrazito zagađena životna sredina, veoma loši i riskantni uslovi na radnom mestu, sve veći socijalni jaz i produbljavanje siromaštva svakako nisu preduslovi za dug, zdrav život. Nauka je, takođe, došla do mnogo dokaza da pojedinci koji se osećaju ispunjeni i veruju da njihov život ima smisao uglavnom žive duže i duže ostaju zdravi.
Štaviše, što je prosečan životni vek u nekom društvu duži i pojedinci uspevaju da ostanu relativno zdravi i u starosti, to je bolje i po bruto društveni proizvod te zemlje. Baš kao što porast BDP-a omogućava da se unaprede resursi u zdravstvu, tako i zdravo stanovništvo doprinosi rastu bruto-društvenog proizvoda.
Stvaranje okruženja u kome je zdrava dugovečnost moguća
Ogromna bi odgovornost ležala na donosiocima odluka ako bi se ovaj indikator uzeo kao mera ekonomskog i društvenog napretka.
Nauka je dokazala da naša genetika čini tek četvrtinu faktora koji utiču na to kako ćemo stariti. Sve ostalo tiče se uslova života. To znači, u velikoj meri se tiče i politika koje određuju okruženje u kojem pojedinac živi i radi.
Iz toga proizilazi da bi vlade imale zadatak da stvore okruženje koje bi pogodovalo što većem broju ljudi da mogu preduzeti mere koje bi poboljšale njihovo zdravlje i šanse za dugovečnost.
Starenje ne mora biti samo trošak
Takvo opredeljenje bi promenilo i način na koji se u društvu doživljava starenje. U zapadnim zemljama, gde je trend starenja stanovništva trenutno najizraženiji, demografija pre svega služi za procenjivanje koliko raste broj starih i kojom brzinom, te kako će to uticati na već preopterećene zdravstvene i penzione sisteme.
Ali ako kao indikator uzmemo očekivani broj godina zdravog života, onda se menja i ugao gledanja. Najvažnije postaje pitanje: kako starimo? Ako se usredsredimo na to pitanje, onda se menjaju i prioriteti u ekonomskim programima.
Kao osnova ekonomskog i društvenog napretka uzima se zdravo stanovništvo. Cilj je onda da se dostigne što veći broj pojedinaca koji će živeti duže, očuvati zdravlje i biti produktivni i u starosti. Na taj način, starenje ne bi predstavljalo isključivo ekonomski trošak kao što se ono sada doživljava, a u mnogim zemljama to jeste realnost.
To, međutim, zahteva zaokret u ulaganjima. Ako se insistira na dugovečnosti i očuvanju zdravlja u što dužem vremenskom periodu, neophodna su daleko veća ulaganja ne samo u zdravstveni sistem, posebno preventivu, nego i u obrazovanje, uslove rada, zaštitu okoline i druge faktore koji presudno utiču na kvalitet života u zajednici.
Ljudi umirali – od očaja
Posle finansijske krize 2008. godine, državnici i drugi kreatori ekonomske politike zaklinjali su se kako će učiniti „sve što je potrebno“ za stabilizaciju finansijskog sistema i oporavak BDP-a. Svi smo bili svedoci da su usledili ogroman pad produktivnosti i razorne posledice po gubitak radnih mesta, kao i rastuća neizvesnost, što je sve zajedno usporilo i privredni rast.
S druge strane, ni državnici ni centralne banke se nisu uzbudili oko izveštaja Organizacije za ekonomsku saradnju i razvoj (OECD) da je zbog posledica finansijske krize počela da opada dužina života u mnogim zemljama.
- Vidi tekstove:
– Siromaštvo skraćuje život
– Rano starenje povezano sa biološkim procesom kod siromašnih
Kovid-19 je ogoleo do koje mere se štedelo na ulaganjima u javno zdravstvo i kakvu to cenu može da ima. U krajnjoj liniji, i koliko zdravstvena „paraliza“ može da zaustavi sve – ne samo ekonomiju već i celokupan život. Sada se ulažu do sada neviđeni iznosi u spasavanje ekonomije i pokušaje da se zaustavi survavanje BDP-a. Međutim, ništa od toga neće imati efekta ako zdravstvena kriza potraje duže.
Sami ekonomisti su izneli mnogo dokumentovanih dokaza da su posledice prethodne krize i njihovo loše rešavanje izazvali mnogo preranih smrti. Ljudi su umirali – od očaja. Neizvesnost koju je za sobom ostavila prethodna kriza, a koju će sadašnja višestruko uvećati preti da dobijemo bolesno društvo i kada se nađu efikasne terapije za Kovid -19.
Današnji mladi treba da dožive starost
Svedoci smo da danas sve češće umiru ljudi srednjih godina. To upućuje da se pitanje dostizanja dugovečnosti odnosi na sve faze ljudskog života, a ne samo na starost.
Stoga od posledica Kovida-19 još više zabrinjavaju procene zdravstvenih stručnjaka da, na primer, u jednoj ekonomski veoma razvijenoj Velikoj Britaniji, tek jedno od petoro dece ima šanse da doživi dugovečnost i očuva zdravlje i u poznim godinama.
Zaboravljamo da bi oni koji su danas mladi i za koje kažemo da su budućnost planete, sutra trebalo da dočekaju tu budućnost kao stari i po mogućstvu što zdraviji i vitalniji ljudi.
Izvor: Biznis i finansije
Fotografija: Maxpixel