Priča sa V konkursa za najbolji putopis starijih osoba „Draganova nagrada“ u kategoriji „Najbolja priča o putovanju u inostranstvu“.
Kad se kaže hladno decembarsko jutro, a temperatura minus tri; pa još to biva u gradu kakav je Herceg Novi, onda je to zbilja prava zima. E baš je tako bilo kad smo iz Boke krenuli za ovamo. Obližnje luke Kumbor i Zelenika vrve od brodova i brodica usidrenih i privezanih za dokove.
Otvaranjem Google oglasa na ovoj strani pomažete rad Penzina. Hvala vam unapred!
U Lepetanima stajemo u red za trajekt. Svima koji krenu ovim putem trajekt radi redovno samo dok je videla, a noću kako kad. Ubrzo bezbedno pristadosmo na drugu obalu. Od desetak vozila što se istovariše samo naša kola sa stranim tablicama. Beše tu i nekoliko meštana sa ručnim prtljagom. Krenusmo dalje, Boka nikad lepša.
Od vetra i talasa ni traga, bonaca. Iza prve krivine zavismo ka Kotoru, nevelikom gradu i luci. Zbog svog odličnog geografskog položaja grad je menjao mnogo gospodara. U desetom veku čak je bio i u sastavu ondašnje Srbije. Sad u njemu žive Crnogorci i Hrvati u skladnoj harmoniji.
Doskorašnja maskota grada delfin Joca ne pliva više vodama zaliva. A tako je uveseljavao decu i turiste. Kotor smo napustili u podne pri temperaturi od desetak stepeni u plusu, i krenuli starim putem preko Lovćena za Cetinje. Zapravo verući se lovćenskim serpentinama, grad Kotor smo gledali još skoro sat vremena.
***
Ko jednom prođe ovim putem, ne zaželi da to opet ponovi. Tih, valjda dvadeset sedam serpentina, niko ne zaboravlja. Auto se kreće napred, a vi imate utisak da ste stalno na istom mestu samo se malo pomerite u visinu. Sa zadnje serpentine Boku smo gledali kao na dlanu. Što bi se reklo kao sa razglednice.
Levo dole prema otvorenom moru pružila se velepna pista tivatskog aerodroma, tako da čovek u odsjaju podnevnog sunca stiče utisak da se ista stapa sa morem. Tamo preko nazire se Prevlaka. Okrenuli smo leđa Boki i ispred sebe ugledali bele vrhove Lovćena sa Njegoševim mauzolejem. Da li se Vladika u grobu prevrće kako nas današnje glavešine svađaju i razdvajaju.
Krenuli smo samo koji kilometar, upadosmo u duboki sneg. Očišćenim putem svratismo do sela Njeguši, rodnog mesta Njegoša, po čuvenu pršutu. Ne samo da je čuvena nego je i odlična. Tajna dobrog kvaliteta iste leži u dobrom odabiru drveta koje služi za dimljenje mesa. Bez obzira na kvalitet odustali smo od kupovine, kad smo čuli kolika je cena. Ama da je lek pa da čovek razmisli da je kupi.
***
Na Cetinje smo svratili da predahnemo i popijemo kafu. Čekamo konobara a on gleda prenos iz Skupštine. Ako smo sa Crnogorcima braća onda smo braća po Skupštini. Kad se smilovao, popili smo kafu i odustali od posete Biljarde jer je počinjao suton. Cetinje napustismo bez zbogom.
Na putu prema Podgorici, uz zapadni obod Skadarskog jezera, svratismo u Rijeku Crnojevića po ribu. Na samom ulazu zamirisa ukljeva i mi osetismo da smo na pravom mestu. Isto nam se učini da se spušta magla, a onda smo shvatili. Dim je dolazio od nepreglednih sušnica za ribu.
Doći na Skadarsko jezero a ne kupiti dimljenu saragu ili ti ukljevu čist promašaj. Ako je pršut skup riba nije. Usput smo mirisali kao ukljeve. Ali ne mari, uskoro će Badnji dan, i čik da vidim pravog domaćina koji tog dana nema na posnoj trpezi ukljevu ili ti saragu.
Dragan Matejić, Kruševac
Fotografija: Lovćen, Darwinek za Wikimedia Commons
