U emisiji „Da možda ne“ (RTS 1), emitovanoj 23. aprila 2015. godine, autor i urednik emisije Olivera Kovačević razgovarala je sa svojim gostima na temu tragedije u domu za stare u Vranićima kod Čačka. Ova emisija osvetlila je problem i iz nekoliko novih uglova…
- foto: Dom za (ne)zavisan život starih u Engleskoj
-
Salmonela u domu za stare u Vranićima kod Čačka (hronologija događaja)
U studiju RTS-a kao gosti govorili su:
- Biljana Zekavica, načelnica Odeljenja za inspekcijski nadzor Ministarstva rada
- mr Nadežda Satarić, predsednica UO Udruženja „Snaga prijateljstva“ – Amity
- Dejan Marić, ispred doma za stare „Dvoje“ iz Vranića (sin vlasnika Pera Marića).
Pre nego što pogledate snimak, dozvolite da vam skrenemo pažnju na nekoliko momenata…
Dejan Marić, (su)vlasnik doma, došao je i govorio u studiju nacionalne televizije u trenutku kada je njegov (porodični) biznis u najvećem broju medija stavljen na stub srama i kada gledaoci imaju „sve“ razloge da ga mrze:
- zbog zaraze u njegovoj ustanovi preminulo je petoro, i zaraženo je mnogo više ljudi
- dolazi iz porodice koja ima razgranat biznis, ne samo nege starih, nego i lanac cvećara i pogrebno preduzeće, itd.
Ipak, od njega nismo čuli samo relativizacije, „izvlačenje“, okolišanje, kao što to obično biva u sličnim situacijama, ni kada je govorio o porodičnom „mini-holdingu“ (čija kombinacija biznisa kod mnogih lako izaziva zgražavanje), ni kada je govorio o konkretnom događaju, cenama usluga, itd.
Pored toga, od vlasnika doma mogli smo čuti i jedan zanimljiv detalj koji se ranije nije pojavljivao u medijima…
Bilo je potrebno od 12 do 24 sata za hospitalizaciju pacijenata na prebukiranom odeljenju infektivne nege čačanske bolnice (što otvara pitanje da li je reč o epidemiji širih razmera). A čak i to nije bilo moguće bez „intervencije“ i pritiska rodbine korisnika doma.
Nada Satarić iz Udruženja Snaga prijateljstva – Amity, postavila je nekoliko važnih pitanja koja su takođe bila mahom ignorisana od strane medija u izveštavanju ovim povodom, ali i u nekim ranijim sličnim situacijama.
Ona je istakla da država i njeni sistemi moraju mnogo da unaprede koordinaciju između sebe, ali i da unaprede konkretne podzakonske akte, akreditacione i licencne procedure, kako bi vođenje domova za stare bio transparentan proces sa jasnim i razumljivim pravilima:
– Nakon 25 godina rada u domovima za negu starih, čitajući pravilnike, bilo mi je potrebno dva meseca da razumem šta tamo uopšte piše.
Govoreći o monitoringu domova koji je radila, ona je potvrdila da ne postoji per se razlika između kvaliteta usluga u državnim i privatnim domovima za stare u Srbiji, i da, i u jednim i u drugim, mogu da se nađu problemi ali i izuzetni primeri kvaliteta smeštaja i usluge.