Priča sa V konkursa za najbolji putopis starijih osoba “Draganova nagrada” u kategoriji “Najbolja priča o putovanju po Srbiji”. Priča je, kao jedan od posebno pohvaljenih radova, objavljena u knjizi “Putujući spomenar” koju je izdalo UG “Snaga prijateljstva – Amity”.
„Šta radiš sutra?“, pita mene moj drug i prijatelj Velja Marković, čika Velja, kako su ga iz milošta zvali planinari.
„Nemam obaveza pa planiram da trknem do jezera Pariguz u Resniku, možda će nešto naleteti, a i da ne za boravim da vežem udicu.“
„Lepo! Onda podji sa mnom na jednodnevnu šetnju do Taorskog vrela. Dugo tamo nisam vodio grupu, a čuo sam za novu stazu. Malo je, kažu, duža, ali nadam se i interesantna.“
„Prihvatam predlog“, rekoh bez razmišljanja, jer sam slušao priče o lepotama ovog kraja, a posebno o Taorskom vrelu.
Ovo je šansa da sve to i vidim. Obradova se čika Velja, kao dete kada mu ispune želju.
„Onda sutra rano, u tri sata, peron osam na železničkoj stanici“, reče mi kratko.
„Ovog puta ići ćemo novom stazom kojom nisam prolazio. Kažu da je divna i za pešačenje bogom dana. Prolazi kroz divne terene, a nije ni teška. Do sada smo na Taorsko vrelo uvek išli vozom do Ražane ili Kosjerića, pa preko Radanovca i Grmića. Ovog puta ćemo iz voza sići jednu stanicu pre Ražane, na stanici Samari. Spustićemo se do reke Zabave pa divnom stazom sve uzbrdo do Gornjeg Taora, a onda sve nizbrdo do reke Skrapež. Staza je malo duža, oko tri ipo sata hoda u jednom pravcu, ali, nadam se, interesantna. „
„Dogovoreno“, rekoh mu i spustih slušalicu.
***
U pet i trideset smo na žalezničkoj stanici Samari. Izlazimo iz voza, spuštamo se klizavom stazom do reke Zabave, pa s kamena na kamen i hop, na drugu stranu obale. Idemo uz blagu uzbrdicu stazom uraslom travom, jer ovde retko ko prolazi. Sa strane stabla drenjina kao da ih je neko tu posadio. Opali zreli plodovi crvene se na zelenoj travi. Sunčane delove staze ukrasio jesenji kaćun i po neki otpali list rastinja koji je već dobio jesenju boju, pa ista asocira na pirotski ćilim. Krasota jedna. Prosto čoveku žao da gazi takvu lepotu. Miris čiste prirode obogaćuje miris zrelih divljih krušaka i oskoruša. A kad se svemu doda miris pokošene otave na jutarnjem suncu i poj ptica iz okolnih lugova, doživi se radost i sreća. Na sve to čovek ne može ništa drugo reći osim – hvala ti, majko prirodo!
***
Izlazimo na livadu s otkosima pokošene otave i stablom oskoruše pored staze. Ovde pravimo pauzu radi kratkog odmora i doručka. I još nisam skinuo ruksak sa ledja čujem izvor žubori.
„Čuješ li?“, pitam Velju. „A šta? Žubor izvora“, rekoh mu.
„Ma kakav izvor. To se tebi uvuklo u uši slušaju ći ih po planinama pa ti se pričinjava.“
„Eno vidiš – izvor. Nema ni deset koraka do njega. A neko je podmetnuo koru od drveta ispod vode koja pa dajući u vir, žubori. Prilazim i šakom zahvatam vodu. Probam je – prva klasa. Prospemo iz čuturica beogradsku česmovaču i napunimo ih vodom sa izvora.“
Završimo doručak, ruksake na ledja pa uz brdo do Gornjag Taora. Razgledamo okolinu i krećemo sada sve niz brdicom. Nailazimo na stado ovaca i troje dece, igraju piljke.
„Čije su ovo ovce?“. pitamo ih.
„Naše“, odgovaraju u glas.
„A znate li vi put za Taorsko vrelo? „
„Eno tamo pored bašte, pa nizbrdo. „
Prolazimo pored ogradjene bašte, pa pored voćnjaka jabuka, čije se grane savile od roda, izlazimo na livadu. Spuštamo se uraslom stazom i izlazimo na put koji vodi na most. Prelazimo preko drvenog mosta, malo klimavog, ispod koga huči kao suza bistra voda.
„Evo, tu smo“, kaže Velje.
„Eno kuće Miće Rankovića. moga prijatelja.“
***
Dočekaše nas prijateljski, radosno. Kad smo im rekli da smo došli da obidjemo Taorsko vrelo i da se danas vraćamo, na brzinu nas poslužiše.
„Ostavite nepotrebne stvari, ponesite samo nužno, pa hajdete na vrelo, a obavezno dodjite na ručak. „
Uzimamo kišne kabanice (ovde se začas promeni klima) i čuturice s vodom pa uz brdo pored kanjona iz koga se čuje huk vode i klopataranje vodenica potočara. Grabimo ka izvoru.
Od buke voda i klopataranja vodenica potočara jedan drugog ne čujemo. U mislima vidim pećinu iz priča o kojoj sam slušao na sastančenju planinara. Posmatramo debele slapove kao kristal bistre vode koja se preliva preko kaskada i pada u velike virove u kojima ključa bela pena poput oblaka i uživam. Mojim radostima nema kraja. Posmatramo neverovatnu igru sunca i vode. Pod uticajem sunčevih zraka na vodenu maglu koja se stvara pri padu vode, na desetak koraka ispred nas pojavi se duga – rukom da je dohvatiš. Ne trepćemo. Kakva uživancija. Oči vole što im srce zbori. Radujemo se lepoti prirode. Mi korak k njoj, ona korak dalje. Tako minut ili dva, a čini mi se kao večnost. Kakva uživancija. Zapanjem sam čudom prirode. I srećan što je doživljavam.
***
Grabimo uzbrdo i slušamo nekomponovanu muziku – huk vodopada i klopataranje vodenica potočara što čoveku dušu plene. Fantastično! Brojimo vodenice… dve, tri, četiri… Ma šta će nam to, kažem Velji. Slušaj prirodnu muziku i gledaj ove nesvakidašnje lepote i uživaj.
Zaneseni čarobnim okruženjem u kome smo se našli, nismo primetili da smo stigli do vrela. Pred nama je velika pećina iz čije utrobe ključa jak mlaz hladne bistre vode koja odmah pada s kaskade na kaskadu i pravi čudnu buku. Buku koju prvi put čujem. Būku razdraganu, radosnu. Slušam njene akorde… Nema kompozitora koji može da na pravi takvu muziku koja pleni čoveka celim bićem.
I dok posmatramo predivnu okolinu: Povlen, Gornji Taor, Grmić, brdo Leze, prebacujući pogled s jedne na drugu stranu, uši slušaju čarobnu muziku što ju je priro da stvorila. Pluća rastu puna čistog vazduha.
„Ala se danas nagleda smo prirodnih lepota i njenih čari što plene čoveku dušu, obogaćuju… I naslušasmo se čarobne muzike“, kažem Velji.
Umesto odgovora, širi ruke.
„Pazi gde gaziš“, upozoravai me Velja u povratku. „Ovo nije običan kamen već siga. On se lako lomi i možeš za tren da sklizneš u provaliju.“
„Ne brini“, odgovaram.
„Kada može da nosi tolike vode nice potočare izgradjenih na temeljima sige i da se nijed na nije srušile, neću ni ja.“
Danas nam je tako srećan dan, rekoše nam domaćini po povratku s vrela. Najbliža kuća od nas je dalje od puškometa i niko nam ne dolazi.
***
Na stolu serviran ručak. Trpamo svoje stvari u ruksake i grabimo zaloga je hrane iz prirode – hleb, krompir, pečeno pile. Sve ispečeno pod vršnikom – na saču. Domaćini nas otpratiše do mosta. Tu se pozdravismo i ubrzanim koracima grabimo ka Ražani da bi stigli pre voza. Stajali su na mostu sve dok nismo zamakli iza brda, kada čusmo eho koji se proteže niz reku – dodjite!
Budimir Buda Stanković, Beograd
93 godine
Fotografija: Taorska Vrela, sr.wikipedia
Šta je Draganova nagrada i zašto su ove priče i pesme, evo već petu godinu zaredom, sastavni deo Penzina: Draganova nagrada 2019.
Knjigu u PDF-u sa nagrađenim i pohvaljenim radovima sa konkursa Draganova nagrada 2019, u izdanju UG Snaga prijateljstva – Amity, možete naći ovde: “Putujući spomenar“.