Branko (Atina): Pidžama

Priča sa IV konkursa za najbolji putopis starijih osoba „Draganova nagrada“, kategorija „Najbolja muška putopisna priča“.

Čudna je stvar navika. Šta sve ljudi ne rade samo iz navike. Odlaze u iste kafane, čak i na isto mjesto sjedaju, jutarnja kafa, novine, cigare, ljetovanja, isti hoteli, iste sobe. Više puta ponovljena radnja postaje navika.

Tako je i moja mati, jedna do neba plemenita osoba, ostavila meni u amanet dvije navike. Prva, doručak čim progledam i pidžama. Sjećam se događaja iz rane mladosti kada sam u više navrata ustajao ujutro i iznenađen što i majka nije ustala da mi spremi doručak, žurno spremao sendvić i toplo mlijeko. Onako mrzovoljnog upita me sestra koja je ustala čuvši kretanje

“Šta to radiš, budalo?”

“Šta, šta radim? Idem u školu.”

“Kakva škola, nedelja je”

I ja još topao nazad u pidžamu. Ustanem ponovo oko 11. U kuhinji kao na metro stanici. Bio sam peto dijete. Mirišu uštipci. Sa “KOSMAJA” sevdah iz nedeljne emisije o selu. I opet na doručak. Nisam ni pokušavao da nekom objasnim da sam već ustajao i doručkovao.

Druga navika je pidžama. Od kada znam za sebe spavam u pidžami. Mati je imala dvije teorije o nužnosti nošenja pidžame i zdušno ih branila.

***

“Neka, ako se slučajno otkriješ, da se ne prehladiš. Moraš čuvati krsta. Uvijek je bitno da imaš nešto preko krsta, da ti krsta propuh ne uhvati” i tako krsta postadoše član porodice. Nisam tačno znao šta je to, ali sam znao da je vrlo važno. I druga “Lakše mi je oprati pidžamu nego posteljinu.”

I bila je u pravu. Pidžama je postala nezaobilazna u mom životu, a ja nisam glumio mačo muškarca i spavao go kraj otvorenog prozora. Bez svega sam mogao ali bez pidžame nikako.

U proljeće 1992. kada sam napuštao svoj grad u namjeri da mu se što prije vratim, samo dok budale shvate da je ovo XX vijek i da je to Evropa i da je rat budalaština, nisam ni predpostavio da mu se neću vratit, bar ne fizički. Previše je budala učestvovalo u svemu da bi stalo.

I tako sa zavežljajem o ramenu sa par fotografija i ličnim dokumentima, tenijevim akvarel četkama i pidžamom, preko Beograda sa porodicom stigoh u Atinu. Neznatne rupice na pidžami u početku su se lagano ušivale, ali je vremenom sve više bilo rupa.

***

“Ma daj baci je već jednom”, govorila je supruga Jasmina

“Nema govora”, odgovorio bih ja, ali godine čine svoje i sve je teže bilo održeti je u funkciji.

“Slušaj”, nastavljala je supruga,  “Ako je ne baciš ti, bacit ću je ja. To su dva ekspresa!”

“Može ako ćeš se razvesti”, i nisam dao pidžamu.

Pritiskala su i djeca. Da li spontano ili je to bio plan zajedničke zavjere ne znam, ali jedno jutro mi priđe kći Tanja i kaže: “Tajo, što si tako utučen?”

“Kako misliš kćeri?” kažem ja.

“Pa vidi ti pidžame”, nastavljala je ona.

I sin Igor se uključio u kampanju. Svi hoće moju pidžamu, a ne znaju da je ona meni isto što i balega na opancima novim stanovnicima moga grada. Veza sa zavičajem, veza sa rodnom grudom.

***

 Supruga je promijenila taktiku. Umijesto napada kroz sredinu prešla je na napad preko krila. Izvanredno centrirala i čekala da se taj centaršut pretvori u gol. Ujutro bi prepričavali moje snove, tražili značenje u sanovniku i odgonetali šta sam sanjao, a šta mi se stvarno desilo. I dan danas snovi su dio mog života.

“Da te neko u snovima vidi u toj pidžami, šta bi rekao?”

I ja tu popustim, riješim se pidžame boje bež, koja je nekad bila grao i inače gdje su sve te boje kao na primjer lila ili boja meda ili omiljena boje moga druga Josipa Sedeja (koji je sad u Harizburgu, SAD) rezeda. I kakva je to boja uopšte? Sve bih ih volio na paleti samo kada bih ih našao.

***

Sa starom pidžamom nestao je i miris jorgovana po baštama sarajevskim, sokaci puni ljubavi, magla koja se spuštala sa obronaka Trebevića, moje bosonogo djetinjstvo. Krađa komšijinog voća ili lubenica sa pijace. Bila je to naša doza adrenalina u odsustvu džampinga i skejborda.

Sljedećeg jutra na krevetu ugledam novu pidžamu. Kragna opšivena, mandžetne i na rukavima i na nogavicama, dugmad, bordo.

“Pa što bordo, zar nije bilo plava ili siva, zelena?”, razočaran ja.

“Je li, da ti se slaže sa očima?” supruga će na to.

A ja mislim na “Želju”.

“Ma kakvim očima, šta ima da mi se slaže. Ionako žmirim cijelu noć. Čuj bordo”

“Te su sad najmodernije”

Ne kontam. Pidžame u modi. Možda da je malo prošetam, pa da ostatak života provedem o trošku Grčke države. Ostade mi da spavam u novoj a mislim na staru. A na staroj negdje oko vrata izblijedela etiketa na kojoj piše “Trikotaža Visoko 100% pamuk”, a na novoj “Ana Riška 50% svila, 50% pamuk”. I ova nova nije bila dva ekspresa nego 2 x riba i litar vina u “Posejdonu”.

Sa starom sam bio u ljubavi. Milovao je i mazio. Držao uz sebe. Šaputao joj. I ona meni. Bila uz mene i ljeti i zimi. Grijala me i hladila kad je trebalo. Čuvala mi ona krsta. Nova kao da je od zmijske kože. Hladna, uvrće se oko mene. Žuljaju me njena dugmad. I džaba joj madžetne i bordo sa zlatnim nitima kad ja satima ne mogu da zaspim pitajući se “Šta će mi na pidžami džepovi?”

Branko Popović Miles, Atina
Fotografija: Atina, Dias12 za Pixabay