Božana (Novi Sad): Naoružani strpljenjem

Priča sa IV konkursa za najbolji putopis starijih osoba „Draganova nagrada“, kategorija “Najbolja priča o putovanju po Srbiji”.

Ne mogu i ne moraju sva putovanja biti uvek lepa i da u nama dugo traju. Može ostati i ono gorko u sećanju, koje se desilo meni i mojoj porodici. Ipak na tom putu sve je došlo na vreme nama koji smo znali u nevolji da čekamo i budemo strpljivi.

U renoviranoj staroj istarskoj kući moga brata letovali smo godinama. Uvek smo se dogovarali. Prvo letuje on sa porodicom a posle odem ja sa mojom porodicom. To malo mesto u kome je bila kuća nalazilo se nadomak Poreča.

Moj brat je kupio staru istarsku kuću na tri sprata i renovirao je. Ta kuća je bila ogromna, zidovi su ostali a sve drugo je promenjeno. Od nje je napravljena velelepna kuća, koja je emitovala neku energiju sigurnosti, mira i spokoja. U njoj je bila debela hladovina i tišina za odmor i dobar san.

Uveče smo se umorni i opečeni od sunca vraćali sa plaže u njen zagrljaj, da što pre legnemo i utonemo u snove. Napolju su bile letnje žege, imali smo osećaj da i odozdo iz zemlje bije neka jara, ali to se nije osećalo u kući debelih zidova. Taj lepi ugođaj davale su i stvari po kući, bile su sve nove. Sve je bilo okrečeno, ofarbano i sve je mirisalo na čisto. To je bio još jedan veliki razlog našeg zadovoljstva i užitka u toj kući.

***

Na kupanje smo odlazili na poznate plaže toga vremena. Plava laguna, Zelena laguna ili plaža hotela Pical. Te plaže su bile sređene sa puno sadržaja. Kad uđeš na plažu, osetiš neki red. U vazduhu se oseti miris krema za sunčanje pomešan sa mirisom borovine, kupači su pretežno bili stranci.

Revija kostima i mladosti. Tereni za golf i debela hladovina borova, koja je davala posebnu čar i ugođaj. Odeš ujutru i ostaneš ceo dan. Deca spavaju u borovoj šumi. Ručamo u nekom od restorana i po ceo dan upražnjavamo razne sadržaje. Kratke vožnje brodićima do susednih mesta. Iznajmljivanje pedalina, čamaca, bicikala i svega što se može poželeti. Nameravali smo da te godine ostanemo na moru do kraja avgusta meseca.

Jednoga jutra na ulazu u kupalište rečeno nam je more je procvetalo. Zamislila sam hiljade cvetova kao na lokvanjima panonskih reka. Ali od toga ništa. Oblačan dan je moru dodavao neku posebnu notu nekog lonca u kome se kuvaju pihtije. Nebo sivo, more sivo, jednom rečju sablasno.

Kada se u moru počnu masovno da razmnožavaju alge, to razmnožavanje oboji površinu vode zeleno-sivkasto. Voda postaje mutna i puna oblaka neke sluzi koja je lepljiva. U toj vodi se ne može kupati. Cvetanjem mora od tih algi, njihovim masovnim razmnožavanjem sa površine se troši kiseonik. To može izazvati masovno trovanje kako riba, ptica, pa čak i ljudi. Oni koji ne znaju za tu pojavu, more zovu prljavim.

Cvetanje mora zavisi od niza činioca, kao što su temperatura, slanost, jačina morskih struja, količine svetlosti i količina organskog otpada.

***

Celu nedelju dana smo uporno odlazili na plažu čekajući da se more izbistri, ali bez uspeha. Upražnjavali smo sve ostale sadržaje na plaži osim kupanja u moru.

Voda je bila nekako mirna i nekako debela od tih sivih algi. One su se ljuškale stisnute jedna do druge, ličile su na neke snopove, koji su bili povezani nekim lepljivim kracima koji su se protezali u nedogled. Po koji talas bi zapljusnuo obalu i ostavio poneki otkinuti krak. Te alge su se taložile a jači talas bi deo vratio ponovo u more i tako u nedogled.

Zbog te neželjene situacije i nemogućnosti kupanja, rešili smo da se pre isteka avgusta meseca vratimo kući u Novi Sad.

Bio je ponedeljak, oblačan i kišovit dan. Nekako hladnjikavo vreme. Sve stvari smo predhodne večeri spakovali u auto. Tog jutra ustali smo oko pet sati ujutru. Hteli smo da što pre stignemo do Pule a posle ručka da se spustimo jadranskom magistralom do Splita.

Kiša nas je požurivala a naš auto sav umiven od kiše, čekao nas je ispred kuće. Izgledao je nekako naduven od silnih stvari koje smo nosili. Sve nam je trebalo, jer mlađi sin je imao samo dve godine a stariji dvanaest.

***

Pošto je za njih to bilo rano ustajanje, sela sam sa njima u sredinu na zadnje sedište. Obojica su mi stavili svoje glave u moje krilo, jedan sa leve a drugi sa desne strane. Pokrila sam ih i ušuškala i tako smo krenuli kući. Kiša nas je uporno pratila. Čas pljusak, pa neka sumaglica kao da je jesen, a ne leto. Nismo išli magistralom, to nam je bilo zaobilazno, već smo hteli prečicom da presečemo Istru i odredili smo rutu Poreč – Pula.

Put je bio pun nekih serpentina, nagiba uzan i dosta klizav. Nas troje na zadnjem sedištu smo se ljuljali, zavisno kako je nailazila koja krivina ili nagib. Posmatrala sam brisače koji su neumorno brisali stakla od kiše, koja je bila uporna i dosadna. U kolima je bila tišina, niko ništa nije govorio. Deca su spavala, samo je motor uporno brujao istim zvukom grabio kilometar po kilometar.

Silazili smo nizbrdo a pri dnu te nizbrdice bila je okuka u levo pod uglom od devedeset stepeni, što je i saobraćajni znak upućivao i pokazivao. Ti putevi po Istri su kao neke betonske piste, glatke i klizave. Vozili smo se čas gore, čas dole, čas levo, čas desno, prava turbulentna vožnja po kiši kao na nekom reliju.

Bila je uzbrdica i kad smo stigli na najvišu tačku polako smo se spustali i kretali ka levoj strani. U jednom trenutku kola su nastavila da se kreću pravo a ne levo na toj okuci. Moj suprug je glasno rekao “gubim kontrolu”. Čvrsto sam zagrlila decu i ukočeno gledala kako naš auto prosto leti pravo, Muž nije mogao da skrene ulevo, jer je on sa tog brežuljka skliznuo i po zakonu inercije uputio se pravo.

Tu pravo bila je okuka a na samoj toj okuci virio je jedan bor. Gledala sam kako naš auto prosto leti u zagrljaj tom drvetu, kao da je neko postavio to drvo da spreči naš pad u tu provaliju duboku više od sto metara.

***

Taj bor je izrastao na samoj okuci sa spoljne strane, a mi smo mu videli samo vrh. Volan u rukama moga muža je bio nemoćan za bilo kakav manevar, jer je auto leteo a točkovi nisu dodirivali asfalt. Mi onako uplašeni, nemi od straha za tili čas našli smo se na vrhu tog bora. On je zaustavio auto i kao u naručje pali smo na njegove grane.

Nismo znali šta se nalazi ispod tog bora. Sva u grču zatvorila sam oči i decu stegla uza se. Grane su se lomile i dok ovo pišem, čujem kako se sve lomi, puca, grebe, udara, prelama, zveči i puca. Za par sekundi vozilo se zaustavilo na vrhu krošnje toga drveta.

Nismo mogli da otvorimo vrata od grana koje su nas obgrlile kao pijavice. Nismo mogli da izađemo iz kola bili smo kao na nekom čardaku ni na nebu ni na zemlji. Zaustavljeni u vremenu bez mogućnosti izlaska i mogućnosti traženja pomoći.

Kako se ko malo pomeri u kolima, grane ispod kola počnu da se lome i mi nastavimo da propadamo. Osećaj propadanja gubljenja tla pod nogama je najveći strah koji može čoveku da se desi. U tom zagrljaju bora smo proveli više od sata. Bili smo svi nemi, bledi, nemoćni ali strpljivi sa zebnjom i pitanjem dali će neko doći i nas spasiti i otrgnuti iz tog zagrljaja.

Kad nešto čekaš ili iščekuješ ko da vreme stane, ko da se sve zaledi a kiša je uporno padala i nije prestajala. Možda je nebo plakalo umesto nas a mi smo bili nemi i nemoćni u autu na tom drvetu. Deca su bila u šoku. Videla sam im po očima da su i oni uplašeni. Oči su im bile velike, otvorene kao šoljice za crnu kafu. Ukočeni pogledi puni suza i straha koji se uselio u njih i nas bez dozvole. Tada osamdesetih godina nije bilo mobilnih telefona da zovemo pomoć.

Imala sam osećaj, kao da smo u nekom buretu, zarobljeni sve četvoro. Kuda god pogledaš, samo grane bora, koje čvrsto drže auto i ljube stakla. U kolima nije bilo mračno, već kao neka debela hladovina.

***

Kapi kiše pomešane sa iglicama bora su se više slepljivale i odavale su neko teško sivilo. Izgubila sam glas kao i moj suprug. Nisam mogla ni da zovem upomoć, ni da vrištim, ni da plačem. Jednostavno jedan nemi šok. U kome je sve blokirano i ne može da se razmišlja niti nada, jednostavno zamrznuto stanje, očaj. Blokada svega, jer bilo kakav pokret, kola se zaljuljaju i počnu da tonu a grane pucaju i lome se.

Kako nam pomoći u toj nemoći? Ali kako? Svuda okolo šuma nigde kuće niti bilo kakvog objekta, prava nedođija.

Kiša je uporno dobovala po krovu Renoa 4, a mi čekamo, ćutimo ukočeni, nemoćni i prepušteni sudbini.

Ne znam posle koliko, možda posle večnosti čuli smo muški glas negde iza nas koji pita “Ima li živih?” Polako smo se okrenuli i kroz zadnje zamagljeno staklo i grane bora kao u magli primetili smo siluetu muškarca. Mahnula sam mu, dok sam iz zagrljaja moje dece nekako izvukla levu ruku.

To uzbuđenje je bilo tako veliko, da ja nisam mogla da izgovorim ni jednu jedinu reč, niti da pustim bilo kakav krik. Grlo mi je bilo tako stegnuto kao da mi je vrat bio vezan omčom.

Kad u nesreći ima sreće!!! Taj isti čovek je na tom istom mestu skliznuo i naglo sreknuo ulevo, prošao je naš bor i na jedno deset metara od nas se zaustavio. Zaustavio se tako što mu je prednji trap auta preleteo stub kraj puta i tu ostao kao da ga je neko postavio. Prednji točkovi su visili u provaliju a zadnji točkovi odnosno zadnja osovina zakačila se za stub. Bio je kao na nekoj klackalici. Taj čovek je uspeo nekako da izađe na zadnja vrata i da izvuče svoju porodicu.

***

Mi iz našeg auta nismo to videli jer od granja se ništa nije moglo videti, šta se dešava levo ili desno na tom putu. Ponovo smo čuli glas tog čoveka koji nam se približio i rekao “strpite se” on je na tom putu po kiši sačekivao vozila koja su u to vreme prilazila tim putem.

Mi zarobljeni u kolima, nemoćni a njegova porodica na putu na kiši isto nemoćna. Neznam kako se i na koji način taj čovek sporazumevao, ali je na kraju uspeo da zaustavi jedno vozilo i da mu pokaže kako su dva vozila u nevolji i da to lice prijavi policiji ili nekoj šlep službi nasukana vozila.

Dalje naše čekanje bilo je sa nekom nadom a ujedno i strepnjom, ohrabreno porukom tog nepoznatog čoveka. Zavladala je strepnja i znatiželja ko će doći? kad će doći? koliko još čekati? hoće li nas strpljenje izdati?

***

U jednoj mojoj pesmi sam napisla o nadanju:

“Nadanje je čekanje
i bestežinsko stanje.
Kad se nadaš
ko da letiš ili padaš.

U nadanju smo na pola puta,
nekad se dobija ili se sa
željom gubi i luta.

Priželjkuješ da li će il neće
a kakve li sreće.
U stvarnosti ona da il neda
i neko na kraju napravi reda.

U svoj nadi
isčekivanje te uvek
obraduje ili iznenadi”…

***

Brujanje velike dizalice, našeg spasitelja se približavalo nama. Taj zvuk škripanje kočnica na toj nizbrdici nas je nakako ohrabrilo. Jedna ogromna dizalica je naš Reno 4 a nas u njemu podigla uvis i polako prenela na put sa tog drveta. Isto kao kad se veliki kontejneri sa viljuškarima premeštaju sa jednog na drugo mesto.

Nemi, ukočeni počeli smo da izlazimo bauljamo iz tih kola, tog zatvora u kome smo proveli par sati. Kiša je padala istim intenzitetom i nas umivala. Kao da se i ona sa nama radovala i plakala našem ponovnom povratku na zemlju.

Bili smo i dalje nemi bez mogućnosti govora. Plakali smo od radosti i gledali u nebo, dok su me deca i suprug uporno grlili.

“Ulazite brzo u kola, pratićemo se do Pule i tamo idemo da ovo sve doživljeno proslavimo”. Rekao je onaj spasitelj kragujevčanin. U Puli nam je ispričao sve detalje koje nismo znali i koje nismo mogli videti.

Nastavili smo sa putovanjima i dalje bez reči i bez komunikacije. U zagrljaju straha koji nam je pokazivao onu drugu stranu kako strah prolazi i odlazi. To smo tek videli kad smo obišli tu krivinu i kad smo se našli u podnožju tog brda. Kragujevčanin se zaustavio ispred nas da odozdo iz žablje perspektive vidimo kako to izgleda.

***

Litica strma, visoka preko sto metara. Na njoj ponegde malo rastinja skoro gola i svuda kamen. A na vrhu iz te litice jedan, jedini bor koji je izrastao na toj krivini i viri na put, samo svojim vrhom stabla. Stablo iz litice stena i uz liticu stena. Strašno pogledati a kamoli pasti u njegov zagrljaj.

Bor je zaustavio nas da ne propadnemo u taj ambis. Polomili smo mu pojedine grane, dok smo na njemu parkirali auto bez naše volje.

I danas mi je nepoznanica ko nas je spasao? da se baš zaustavimo na krošnji tog drveta ni metar napred, ni metar nazad. Kao neki magnet taj bor nas je privukao. Kao da je pružio nevidljivu ruku i nas prigrlio. Tada se čudo desilo za spasenje naših porodica, porodice iz Kragujevca i nas. U jednom restoranu u Puli smo popili po piće i ponovo prepričali taj nesvakidašnji i neverovatan događaj sa putovanja.

Znatiželjni čitalac pokloniće mi čitalačku pažnju i ostaće da krije ove moje istinite priče.

Na tom putovanju uskraćen nam je užitak da vidimo lepote Istre. Ta godina letovanja je zadnja u Poreču. Ubrzo sticaj okolnosti neminovno je doveo do raspada te zajedničke države. Taj Poreč i ta kuća ostali su, otplivali i pripali inostranstvu. To su neka vremena koja su bespovratna i prošla. Dugo vremena sam se borila sa sobom da negde u dnu duše sačuvam žal i privid kao znak neke normalnosti svega toga što se desilo. Izbegavam prečesto ponavljanje i prisećanja na ta minula letovanja u Poreču.

***

I dan-danas povezujem neke stvari vezane za borove. Možda je slučajnost, a možda ne. Tu tajnu otkrivam.

Par godina pre ovog letovanja odnosno putovanja, preselili smo se u veći novi stan. Kako i biva, nova zgrada, nove komšije, a ispred zgrade našeg ulaza. “Gradsko zeleznilo” je zasadilo pet istih borova da oplemene i ukrase ulični deo ispred zgrade. Svako od stanara bio je okupiran opremanjem stana, parkiranjem vozila, blizinom škole, prodavnica i slično. Niko nijednom nije pogledao a kamoli zalio novozasađene borove. Bez naše pažnje oni su se osušili.

Davali su jednu ružnu sliku četinara sa žutim iglicama. Ponovo je “Gradsko zelenilo” izvadilo sasušene borove i zasadilo na istom mestu pet novih borova. Videvši te nove ukrasne četinare, dala sam sebi zadatak da ću ih zalivati dok se ne prime. Tako je i bilo, dva puta nedeljno sam zalivala svaki bor sa punom kofom vode. Ta moja upornost isplatila se borovi su se primili i ukrasili ulaz u našu zgradu. Ti borovi i danas postoje, porasli su do drugog sprata te zgrade.

***

Postavim sebi uvek pitanje, da li zahvalnost tih borova ispred zgrade što su ostali u životu, meni je nagrada jednog bora, koji je meni i mojoj porodici spasao živote. Možda zvuči glupo a možda i nije. Takav isti bor u Istri naš je spasilac. A takvih pet borova ukras ulaza te zgrade. Zahvaljujući mojoj upornosti da ih zalivam dok se ne prime.

Zalivala sam ih i kasnije ali ređe, zavisno kakva je bila temperatura. Kad prođem kraj tih borova uvek zastanem i pogled mi se zaustavi negde visoko. Sa puno ponosa za učinjeno delo koje se vidi a za koje ja jedino znam i ja jedino pravim u svojim mislima neko poređenje.

Ti borovi a onaj bor u Istri, možda tu ima neke veze? A možda je samo puka slučajnost. Ali neka ostane jedno možda kao čudo koje se dogodilo na tom putovanju. Pobedili smo u toj situaciji strah i čekanje i sumnju, jer smo bili naoružani strpljenjem. Nad tom provalijom na tim granama sa čekanjem kao večnost.

Bili smo heroji jer samo oni pobeđuju. “Kad se borba završi istoriju pišu pobednici” a ja sam jedan od tih u ovoj priči na ovom putovanju. Umesto odlikovanja za strpljenje moja porodica i ja dobili smo šansu za dalji nastavak života na zemlji.

Božana Šimić, 69 godina
ekonomista u penziji, Novi Sad
Fotografija:
Istra, Pxhere