Biljana (Apatin): Naša ekskurzija u Banju Koviljaču

Biljana (Apatin): Naša ekskurzija u Banju Koviljaču

1. mesto u kategoriji „Najbolja priča o putovanju po Srbiji“ sa 2. konkursa za najbolju putopisnu priču starijih Draganova nagrada. Priča je štampana u zbirci priča „Suveniri iz duše“ koju je izdalo UG „Snaga prijateljstva – Amity„.

Fotografija: Sunčana reka

„Dobro došla u u naše ‘Društvo za borbu protiv raka’ .Čime bi želela u njemu da se baviš?“, upitala me je predsednica, onkolog dr Đerđi Šarić uz široki osmeh dobrodošlice.

„Uvek sam maštala o putovanjima. Volela bih da organizujem izlete i eskurzije za članove Društva“, odgovorih brzo i sama se čudeći otkud mi hrabrost. Godine su prošle, a ja nigde nisam bila.

„Nismo ti mi baš orni za takve poduhvate, no dobro, ako nađeš nešto lepo, jeftino, da nije daleko, bićeš naš ministar turizma.“

Ceo sledeći dan sam sedela uz kompjuter i telefon i tražila smeštaj, kao da se plašim da će mi ko ukrasti ideju i – ne daj bože, titulu. Odredište sam znala još kada sam pomislila na putovanje: Banja Koviljača. Jedine moje fotografije iz ranog detinjstva su snimljene tamo. Malena, trogodišnja devojčica sa dve kikice, stoji između babe i mame na stepenicama koje vode iz banjskog parka prema Gučevu; petogodišnja devojčica u beloj haljinici i s rukom savijenom poput balerine iznad kose stegnute u konjski rep ukrašen organdinskom, velikom mašnom stoji između leja prelepog cveća oko ozidanog vodoskoka; krupnooka izđikala, krupnooka, tužna devojčica u pubertetu s bratom, mamom i babom na klupi ispred vile „Hecegovina“. Tri moja boravka u banji. Sada te požutele, crno-bele fotografije stoje okačene u zajedničkom ramu u napuštenoj i sasvim zaboravljenoj dedinoj kući u malom slavonskom selu koje se, zajedno sa svojim ostarelim seljanima, sve brže seli prema groblju, tamo daleko prema plavičastoj senci daljske planine.

Htela sam da oživim svoje dane ispunjene nežnošću u pitomoj banji. Osetila sam čak i onaj vlažni miris sumpornih para iz kupatila koji sam udisala čekajući mamu i babu na drvenim klupama u hodniku ispred malih sobica s kadama pored velikih prozora koji su gledali u park.

Odabrala sam hotel „Gučevo“, na fotografiji – idilični, noviji objekat na zelenoj padini, okružen šumom. Već sam nas videla kako uživamo u rađanju sunca na proplanku i udišemo nama toliko potrebni ozon. Iznenađena niskom cenom za dva pansiona, odmah sam rezervisala smeštaj za dvadeset pet osoba.

Doktorka Šarić, iznenađena mojom predanošću zadatku, samo je skeptično slegla ramenima pogotovo na cenu aražmana. Rezervisala sam i autobus našeg lokalnog autoprevoznika, onako isto naprečac, bilo mi dovoljno što mi se čovek, dispečer, činio pouzdan tako da kvalitet autobusa nisam proverila i pored prethodne sugestije doktorke da je on najbitniji obzirom na dužinu puta, starije uglavnom, bolesne ljude i nesnosne vrućine tih dana.

Bio je 29. jun 2012. godine. Treba ipak reći da sam ja dotad oduvek bila isuviše tiha, bezlična osoba, za koje se iza leđa priča „mrtvo puvalo“ ili „niti smrdi niti miriše“. Naravno, u Društvu za to nisu znali jer sam se pojavila među njima prikladno obučena, kolko toliko, pričljiva, sigurna u sebe, spremna da pomognem drugima. Bilo je prošlo deset godina od amputacije mog desnog bubrega zbog raka i ja sam odlučila da se promenim i postanem ličnost.

Doktorka Šarić je sve suprotno od mene: stroga, direktna, vredna, kreativna, perfekcionista. Ništa ne prepušta slučaju. Pravu mene ona nije prozrela. Morala sam da igram svoju ulogu vođe puta i energične osobe koja zna šta radi do kraja.

Nas petoro je krenulo iz Apatina, a ostali će ući u Somboru, Kuli. Srećom, sa mnom je krenuo i moj muž i sam iznenađen i zbunjen mojim novim ponašanjem. Još dok smo bili u gradu, uočila sam da su amortizeri na autobisu loši, tresao se i mi s njim. Do Sombora sam shvatila da neme šanse da klima proradi. Ja, koja se nisam oznojila još od ispoljavanja teške bolesti, počela sam da se orošavam. Bože, šta ću, možda ja samo sanjam. Naš vozač Adam, Rom obrijane glave, omalen, u bermudama veselih boja, poskakivo je od truckanja i bezbrižno pevao uz radio.

Stižemo u Sombor ispred hotela „Sloboda“ gde nas čekaju ostali putnici, jedan muškarac, a ostalo žene. Znajući da bi od uzbuđenosti i straha usred rečenice ostala bez glasa, odlučujem da ćutim uz neki žalosni osmejak koji je trebao biti osmeh dobrodošlice Somborcima. Krećemo. Na izlasku iz grada, doktorici je sve jasno. Zaustavlja autobus i traži od vozača telefonski broj dispečera. Traži od njega bolji autobus, uplašena za bolesne ljude. Ja pokajnički sedim i slušam negodovanja ljudi. Nema u garaži boljeg vozila, dali su nam najbolji. „Vraćamo se“, komandova doktorka. Putnici ćute. Tada naš Dušan zasvira u malu trubu koja mu je visila o vratu i povika: „Izdržaćemo, nastavljamo put!“, a ostali zapljeskaše. Kao da nas je zvuk trube tada prebacio u neku drugu realnost. Do tada ukočena, lica se opustiše a smeh, šala i vesela dobacivanja postaše naša stvarnost. Tako ćemo putovati sve do banje, uz mali odmor na Fruškoj gori. Bolesti više nema i mi postasmo mlađani pioniri koji osvajaju planinu Gučevo.

U autobusu su tri muškarca: Aleksa sedamdesetogodišnjak, udovac iz Doma za stare, Dušan, 67 godina, dugogodišnji volonter Društva iz Apatina, još uvek na hemioterapiji i moj muž. Ostalo žene, sve sa iskustvom maligne bolesti, sve heroji i pobednice. Milica, sekretarica Društva je ponela i priče koje nose imena ovih žena u kojima su opisani njihovi životi i njihov put kroz bolest, njihove ispovesti. Same su ispričale svoju muku i vidim po njihovim licima dok ih čitaju u autobusu da su zadovoljne kako su njihove, od srca otkidane reči, zabeležene.

Sunce klizi zapadom niz Savu. Prolazimo pored ruiniranih pogona „Zorke“. Ponegde samo kakva manja nova hala privatnih preduzeća i u staklo obučene zgrade banaka. Sa leve strane, plave se obrisi Cera. U autobusu je temperatura snošljivija. Prestali smo da se plašimo čak i promaje, pa bar malo osetimo dah vetrića nastalog od jurnjave autobusa. Prednja vrata su stalno otvorena. Adam neumorno poskakuje na svom sedištu i uzvikuje „Điha Zelenko!“, a mi se klatimo u ritmu njegove besomučne vožnje. Jurimo prema odredištu i mom novom iznenađenju.

Prolazimo kroz Loznicu i nekako nalazimo put za banju. Konačno, najviša planina moga detinjstva – Gučevo sa najvišim vrhom Crni vrh 779m. Uskom asfaltnom trakom se penjemo, a grane bukve, graba i cera nam pružaju ruke kroz otvorene prozore i lupaju po limu. Izranjamo pred divan hotel. Oznojani putnici već vade nestrpljivo prtljag. Ja jurim ispred doktorke, koja me više ne pušta samu, prema recepciji. Predstavljam se i kažem recepcioneru da smo rezervisali i uplatili pansione, na što ovaj, iznenađen, odgovori da je hotel pun i da ne zna o čemu pričam. Gledam moje saputnike kroz staklena vrata i preneraženo lice predsednice. Koga sam ja to zvala, s kime pričala? Izađe mi pred oči da i na Tari ima hotel istog imena, nisam valjda tamo rezervisala? Uleće Milica i pokazuje račun na memorandumu. Spas u zadnji čas. Mislim da sam već počela da kolutam očima i da mi pod ispod nogu izmiče.

„Pogledajte, 300-400m niže tamo je to dečije odmaralište“, uputi nas recepcioner. Bez prevelikog negodovanja, ljudi vratiše svoje stvari u gepek i uđoše u autobus. Samo sam ja stajala s mojim koferom napolju, ne želeći napustiti hotel koji mi se toliko svideo još na fotografiji. Sada mi se činio još boljim, kao iz snova. Ispred njega se, kroz čistinu među jelama, pružao očaravajući pogled na celu Semberiju. Drina se poput zmije uvijala i vijugala presecajući livade i polja pod pšenicom i kukuruzom, voćnjake. Vazduh ovde nije bio prevruć, a oči su se brzo odmarale zaronjene u zelenilo.

„Hajde, ulazi“, moju obamrlost je prekino moj suprug koji nije znao šta se dogodilo.

Ljubazni domaćin dečijeg odmarališta nas odvodi do soba. Malo je sve pohabano, ali čisto. Doktorica se pobrinula da još u Somboru napravimo raspored spavanja i domaćinu naložila da na svaki krevet sa imenom osobe koja će tu da spava ispiše i lepe poruke dobrodošlice. Ja sam i dalje bila razočarana, a euforija koju je u meni izazvala bujna planina i njeni blagi miomirisi pomešani sa toplim mirisima sećanja, iščezli. Još uvek sam čekala prekore predsednice i ostalih saputnika zbog odabranog, skromnog smeštaja. Posle osveženja u kupatilima, sišli smo do drugog objekta, omanje kuće, na večeru. Jeli smo za drvenim stolovima i takvim klupama, ispod krova od vinove loze sa koje su visili već oformljeni grozdovi. Raznobojni cvetovi i gotovo zrele kajsije su nam šaputali pozdrave koje je donosio do njih laki povetarac iz doline sa razigrane Drine. Vidim, svi uživaju, a u meni još uvek nelagodnost od svog nekako isturenog položaja na koji nisam navikla, jer se svi meni obraćaju za obaveštenja o sutrašnjem danu.

Doktorka je još kod kuće osmislila svaki trenutak boravka. Sa mnom se dogovara samo o izletima ovde u banji. Vadim iz sećanja prjateljicinu priču o poseti etnonaselju „Sunčana reka“, a o spomen-kosturnici poginulim borcima sa ovog područja 1914. godine na Crnom vrhu, nedaleko od hotela gde smo greškom došli, znam od ranije. Spavam mirno jer sam sada sasvim sigurna da će sve biti dobro. Nije tako strašno grešiti ako su oko tebe dobri ljudi koji su mnogo teže probleme strpljivo prevazišli.

Budi me zvuk trube. To Dušan zove na doručak. Sunce već prigrejava, a sve miriše na zeleno, na milost, na dobrotu. Radujemo se jedni drugima, svi su radosni, naspavani. Jedino mi se Matilda, najstarija putnica koja ima 80 godina, žali na glavobolju i vrtoglavicu.

„Ma nije joj ništa, mazi se. Navići ćeš se. Biće strašno kada zaista bude u problemu“, odgovara mi doktorka, a ja još uvek nisam mirna. „Vi ćete onda autobusom sići do banje, a mi ćemo šumskom stazom“, da joj olakšam. „A ne! Ja ću sa vama“, gotovo uvređeno viknu dečija vaspitačica u penziji, siroče iz Drugog svetskog rata, sićušna i krhka poput ptičice.

Krenuli smo stazom kroz bukovu šumu. Mestimično, tamo u daljini, vidimo Drinu i uveliko suncem probuđenu Semberiju i Mačvu. Otvaraju nam se i pogled i pluća. Najstariji su i najbrži. Gotovo trče prema čarobnoj dolini. Vidim da sa grana dohvataju raznobojne balone i lizalice. Jutros, u četiri sata, Dušan i Cecilja, naša ministarka za ručni rad i umetnost, šezdeset sedmogodišnja žena koja sve ume da napravi, a najlepše još da svoje emocije pretoči u stihove. Oduševljena sam idejom i požrtvovanjem dvoje ljudi. Dušan se deset godina bori sa rakom debelog creva, nosi stomu, ima metastaze na plućima. Sada sa svojom trubom bodri, uz veselo poskakivanje, svoje sapatnike i saborce. Uz njega poskakuje Adam i peva ciganske pesme iz sveg glasa. Pevaju i drugi, svako svoju pesmu. Pridružuju nam se i ptice obradovane neobičnim gostima. Svaki pronađeni poklončić izmamljuje salve smeha i srećnih poklika. Četiri kilometra nizbrdice, uz kratke odmore očas su savladani. Prva na cilj je stigla Matilda. Ona je pre godinu dana operisala dojku.

Tonemo u hladovinu stoletnih, procvetalih lipa. U grupicama šetamo uređenim stazama. Renovirane vile „Hercegovina“, „Srbija“, „Dalmacija“ blistaju punim sjajem. Samo najlepša građevina, nekada čuveni Kur-salon tužno samuje, zapušten. Kako su lepe bile igranke na njegovoj terasi u vreme moga detinjstva. Tela plesača su se njihala u ritmu tanga i valcera, opijena lepotom proletnjih noći i blizinom zvezda. Mene najviše mame banjski objekti nagnuti na Gučevi, kamenite stepenice i maleni vidikovci. U sredini banje, svoj ples izvodi vodoskok. Nema više starog vodoskoka kome se voda raspršavala samo u jednom mlazu, na vrhu. Sada automatika upravlja novom, velikom fontanom. Čini mi se da su nekada i cvetni aražmani okolo bili raznovrsniji i uređeni sa više majstorstva.

Banjski gosti u trenerkama i bade-mantilima, sa peškirima u torbi, hrle prema novodograđenom kupatilu. Moju reumu mami miris banjske vode i lekovitog blata. Još sam mlada za to, mislim u sebi, a i plašim se da pretopla voda ne prizove opaku bolest na koju sada polako i zaboravljam. Vraćamo se uzbrdo, do odmarališta, autobusom.

Posle podnevnog odmora, igramo se i međusobno upoznajemo kroz socijalne radionice koje je osmislila sociolog Julija, mlađa žena sa dva operisana kancera iza sebe. Razdragani smo i oduševljeni jedni drugima. I Cveta iz Kule pronalazi sagovornice. Pustili su je na ekskurziju menjajući je pored kreveta nepokretnog muža koji leži sedam godina. Njoj su zimus amputirali dojku. S ljubavlju priča o svom unuku. Koliko strpljenja u ovoj tihoj ženi. Matilda se ne odvaja od cimerice Vide i obe ponekad poskoče držeći se za ruke. Aleksa se udvara joga-instruktorki Slavici. Adam, Dušan i moj muž razgledaju okolinu. Jedino doktorka sve prati budnim očima i iščuđava se našem zanosu uz uzvike: „O svašta!“ dok gleda Milicu, ogrnutu samo velikom maramom, kako leluja po poljanici utonula u vlastitu nirvanu.

Zvuk Dušanove trube nas sve okuplja na livadicu gde radimo joga vežbe. Na kraju se igramo dečijih igara vije i ćorave babe. Koga vija uhvati, mora da uradi što mu se naredi. Adam se niz padinu spušta praveći kolut napred. Mara izigrava pevca. Držeći se u krugu za ruke, bili smo spremni da poletimo do već zatamnjenog neba i prvih zvezda. Do kasno, najveseliji od nas su plesali uz muziku sa radija u Sali za dečije aktivnosti. Slavica je pokazala na parketu svu svoju gimnastičku veštinu koju je sačuvala zahvaljujući jogi kojom se počela baviti nakon amputacije dojke. Ima 66 godina. Dušan igra nešto između tvista i ratničkog indijanskog plesa. Cecilija i doktorka plešu u paru, a Milica izvodi plesni performans sa svojom maramom pokazujući povremeno još uvek lepo telo u kupaćem kostimu.

Ujutro, posle fiskulture i doručka, odlazimo do spomen-kosturnice. Ovde se vodila prva rovovska bitka u svetskoj istoriji ratovanja. Pored pijeteta prema žrtvama Velikog rata, osećamo ogroman ponos što su srpski seljaci u istu grobnicu sahranili i tela poginulih neprijateljskih vojnika. Svima su sve oprostili i shvatili da su obični ljudi u ratu samo žrtve strašne igre pohlepnih. Dušan na na svojoj trubi svira „Marš na Drinu“.

„Počivajte u miru“, šapućem senkama predaka. Sa mesta gde je kosturnica, puca pogled sve do Šapca, vide se minareti sa džamija u Zvorniku i drugim bosanskim naseljima.

Predlažem da se spustimo do Drine i etno-naselja „Sunčana reka“. Ulenjeni pregrejanim autobusom, milimo prema Drini, a onda nas razbudi i razgali svežina bistre reke. Drina je poskakivala po velikom kamenju milujući šljunak na obali. Šetali smo pored reke, čavrljali, udisali pročišćen vazduh i gotovo osećali hladnjikave kapljice. Prepoznavali smo plaže i mesta na kojima je svoje melodrame snimao Šotra.

Obradovala me je Slavica, profesor engleskog u penziji, koja je zahvaljujući jogi i jeziku obišla veliki deo sveta, kada mi je rekla: „Hvala ti što si nas ovde dovela“. Bila sam ponosna na sebe. Osetila sam, još prvog dana dok smo se onako lepo družili u bašti restorana, da sam položila ispit. Sedeći pored čarobne reke, Milica je pročitala priču o Andriji koji nas je napustio nekoliko dana pre polaska u banju. Malo nas je rastužilo, ali smo bili ponosni što smo ga poznavali, što je bio deo nas, deo naše priče o humanosti i pruženoj ruci pomoći svakom čoveku. Naša krilatica „Rak je pobediv. Okreni se oko sebe, nekome treba tvoja pažnja“ koja je napisana u našim parkovima dostojanstva u Apatinu i Somboru i još nekoliko gradova Srbije, živi. Ona nam daje snage i dovoljno je moćna da nas pročišćava i vodi putevima isceljenja.

„Ostanimo zauvek ovde“, neko je vikao. „Neću da vas vozim kući, ostajemo“, odgovorio je Adam. Umivali smo se u reci, verovatno svako od nas sa željom da naša zelena lepotica zauvek spere i odnese našu bolest. Ona to sigurno može i zato je čuvajmo.

Vratili smo se kućama još neverujući da smo dva dana bili dignuti na samo nebo.

Ja od ovog putovanja i dalje glumim da sam stabilna, odvažna i pametna žena. Organizovala sam svake sledeće godine novu eskurziju i mnogo izleta. Uživali smo u njima srećni što smo zajedno, što čujemo prijateljsku reč, što smo živi. Ipak, ekskurzija u Banju Koviljaču svima je najdraža. Valjda zato što sam i ja sa toliko ljubavi i želje htela da pokažem kako je tamo lepo.

Biljana Benić, 61 godina,
diplomirani inženjer tehnologije, buduća penzionerka, Apatin


Spisak objavljenih priča i pesama sa II konkursa za najbolji putopis starijih „Draganova nagrada“ pronaći ćete u članku: Radovi sa II konkursa za najbolji putopis starijih „Draganova nagrada“

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *