Gradovi rastu do neslućenih razmera pa je svaki komad zemlje dragocen i treba iskoristiti postojeća groblja kao urbane oaze tišine.
Tokom desetina hiljada godina razvoja civilizacije čovek je živeo u neposrednoj blizini svojih predaka, a ni danas nije neobično u domovima širom sveta, na centralnom mestu u kući, videti urnu sa pepelom pokojnika, bliskih rođaka stanara kuće.
Ipak, poslednjih decenija, sa brojnim drugim velikim društvenim promenama, za mnoge je smrt, i sve oko nje, postala neka vrsta tabua o kome se govori samo uz prideve „bizarno“, „strašno“, itd.
Otvaranjem Google oglasa na ovoj strani pomažete rad Penzina. Hvala vam unapred!
Sa druge strane, ako gradovi rastu do neslućenih razmera a svaki komad zemlje je dragocen (i skup), treba li iskoristiti postojeća groblja kao urbane oaze tišine, uz sav pijetet onima koji na njima počivaju?
Ovo se sve češće pitaju i urbanisti u razvijenim evropskim zemljama, ukazujući na udaljenost grobalja i predaka, od potomaka koji žive u gradovima koji više nisu dovoljno malog obima da bi groblja mogla prosto biti raspoređena po njihovim obodima. Neki čak predlažu i integraciju parcela namenjenih prvenstveno mrtvima u urbana jezgra uz objašnjenje da bi to donelo ekološke, ekonomske, pa i duševne dobrobiti za nove generacije.
Fotografija pokazuje kako to izgleda na jednom groblju u Berlinu – kafić „Štraus“ posećuju turisti i stanovnici Berlina, trudnice sa decom, studenti ili poslovni ljudi.