Primetno je da „poslovno oblačenje“ više nema onaj značaj koji je imalo pre više decenija, i kod nas i u svetu. U nekim sektorima pravila su i dalje stroga, i to je možda razumljivo. Ali, koliko zapravo ima smisla terati žene u 21. veku da nose najlonske čarape i leti i zimi, makar bile i mrežaste?
Korporativna pravila oblačenja (dres kod – dress code) predstavljaju barometar standarda uglađenosti nekod društva, piše Troj Paterson za Njujork Tajms. Inspirisan vešću iz čuvene klinike Mejo (Mayo) da je zaposlenim ženama nedavno dozvoljeno da na poslu ne moraju da nose (najlon) čarape, Paterson je podsetio na istoriju ženskih (polu) providnih čarapa u 20. veku.
Otvaranjem Google oglasa na ovoj strani pomažete rad Penzina. Hvala vam unapred!
Ova nova pravila dolaze ravno dve decenije pošto su se pravila oblačenja u poslovnom svetu u SAD ubrzano izmenila, i pošto je višedecenijsku strogost zamenilo opuštenije oblačenje, pa čak i posebni dani u kojima je vladao potpuno otvoren dres kod – na primer, zaposleni petkom dolaze u patikama i trenerkama.
Ženske čarape od Prvog svetskog rata do danas
Cena svilenih čarapa pala je nakon Prvog svetskog rata i postala dostupna ženama iz srednje klase koje su se do tada zadovoljavale čarapama od „veštačke svile“ (rayon – pravljene od celuloze iz pulpe drveta), koje su bile jeftine i tako su i izgledale.
Zatim je na Svetskom sajmu u Njujorku 1939. godine kompanija DuPont predstavila najlonske čarape i to sa reklamom:
Jake kao čelik, fine kao paukova mreža, a elastičnije od bilo kog prirodnog vlakna.
Za svega dve godine (dok Amerika još uvek nije stupila u Drugi svetski rat), najlonske čarape osvojile su 30 odsto tržišta. Međutim, onda je DuPont svoju proizvodnju najlona preorjentisao na vojnu industriju, praveći konopce i padobrane, pa su najlonske čarape nestale sa tržišta.
Čim su se ponovo pojavile u radnjama posle rata, ne samo da su se vratile na stari udeo na tržištu, već su ga uskoro potpuno osvojile. Ipak, to više nije bila samo nova „obavezna“ moda samo, i želja samih žena… Kako su i žene sve više postajale deo radne snage, tako im je nametnuta poslovna kultura oblačenja koja je podrazumevala najlon čarape – tanke za zimu, paklene za leto.
Peterson piše da mu je prijateljica koja radi u bankarskom sektoru priznala da ne sme ni da pokuša da se pojavi na poslu golih nogu jer i dalje dominiraju muškarci za koje bi to predstavljalo grubo kršenje korporativne kulture.
Ipak, aktuelna „prva dama Amerike“, Mišel Obama, još je tokom prve predsedničke izborne kampanje svog supruga, 2008. godine, priznala da je „odavno“ prestala da nosi najlonske hulahopke.
Pa ipak, ono što Paterson ne pominje u svom tekstu, jeste korporativna kultura koja važi za muškarce: dugi rukavi, sakoi, pantalone…
Ovo sve je posebno zanimljivo u kontekstu energetske efikasnosti koja je trend početka 21. veka:
Ako želimo da uštedimo energiju, da li je logično da se u bilo koje doba godine oblačimo identično uz neke zanemarljive razlike kao što su materijal ili debljina odela i čarapa?
Preporučujemo tekst na ovu temu na Penzinu:
Napomena: Kao ilustraciju iskoristili smo sliku iz teksta o internet pornografiji, kao još jedan „nemi“ komentar na kulturu poslovnog oblačenja koju mahom diktiraju muškarci.