Za samoću starih krivi smo sami

Ukoliko nemamo koristi od nekoga, nemamo ni vremena za njega, te se starih setimo samo kad možemo da uzmemo deo njihove penzije.

U Srbiji, broj starih ljudi koji žive sami stalno se uvećava. Prema poslednjem popisu iz 2011. godine, njih je 278.121, tj. 11,2 odsto ukupnog stanovništva. Dvadeset godina ranije, popis iz 1991. zabeležio je 158.385 što je iznosilo 6,5 odsto.

Ovi podaci koje navode Novosti ne iznenađuju, verovatno, nikoga. To je proces koji se dešava već godinama. Međutim, ono što je novo jeste prepoznavanje i jasno imenovanje problema.

Naime, usamljenost starih ljudi nije isključivo pokazatelj nebrige društva. Da Srbija ima problema sa brigom o nemoćnima, da nedostaju sredstva, ljudi, pa možda, čak, i volja, stoji, ali samoća starih jeste, pre svega, ogledalo stanja u porodici i stava pojedinca.

Profesor sociologije na Pravnom fakultetu u Beogradu Milovan Mitrović za Novosti objašnjava da je došlo takvo vreme da svako gleda svoja posla i da ga ne interesuje niko od koga nema koristi. Najstarijih se setimo, smatra prof. Mitrović, samo kada možemo da dobijemo deo njihove penzije.

Prvoslav Plavšić, psiholog, objašnjava da je nagla urbanizacija prethodnih decenija stvorila uslove za „tehnološki“ lakši, ali ne i lepši život menjanjem našeg načina života koji je krasila bliskost. „Funkcionalnost je zamenila uzajamnost, korist postaje važnija od slobode, uspeh značajniji od emocije“, zaključuje Plavšić.

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *